Krampom po -Istoriji

[rammstein]

KRAMPOM PO - ISTORIJI (1)


Kopači u tri grupe
11. decembar 2005


PIŠU: S. TASIĆ I S. DUKIĆ

U svetu godišnje biva prijavljeno oko 10.000 slučajeva krađa umetničkih dela izuzetne vrednosti. Obrt koji se pravi FBI procenjuje na oko osam milijardi dolara, što ovu vrstu kriminala stavlja odmah iza trgovine drogom, oružjem i prostitucije. U Srbiji i Crnoj Gori, međutim, biznis sa kradenim umetninama je unosniji od prostitucije.

U bogatom svetu, zbog ukradene slike nekog velikog majstora ili statue iz antičkog perioda, digne se tolika buka da se odmah u potragu uključuju čitave armije policajaca, agenata, vladinih službenika i likovnih stručnjaka. Ono što nestane iz jedne male zemlje, odlazi nepovratno, jer to nema ko da čuva.

U Srbiji i Crnoj Gori, doduše, malo je remek-dela likovne umetnosti svetskog formata. Dela naših umetnika jesu od velike likovne vrednosti i nama mnogo znače, ali na svetskoj berzi nemaju neku cenu, osim eventualno slike Paje Jovanovića, Uroše Predića, Save Šumanovića... Nedavno je slika Paje Jovanovića "Marokanski ukrotitelj zmija" na aukciji prodata za više od 300.000 evra, što je, verovatno, rekordna cena za delo srpskog slikara.

Arheološko blago sa ovih prostora, međutim, ima izuzetno veliku vrednost i veoma je traženo na evropskoj crnoj berzi. Raznošenje onog što nam je ostalo od Rimljana, Kelta i drugih naroda koji su u drevna vremena živeli na ovim prostorima, pretvorilo se u unosan biznis. Nažalost, ljudi koji se na taj način bogate, ne razmišljajući o tome da rasprodaja kulturnih dobara nanosi nenadoknadiv gubitak kulturnom biću i identitetu naroda. Na ovim prostorima još nije razvijena svest o tome koliku štetu društvu, zapravo, čine krađe i iznošenje arheoloških predmeta iz zemlje, posebno što divlji arheolozi upropašćuju čitave lokalitete i kulturne slojeve, uništavajući tako dokaze i svedočanstva prošlosti.

- Problem krađe na arheološkim lokalitetima nije specijalitet Srbije, u tu mafijašku delatnost uključen je čitav svet - kaže dr Miloje Vasić, direktor Arheološkog instituta SANU. - Mogu slobodno da je nazovem mafijaškom, jer je to takva organizacija da podseća na Kozanostru.
Ljudi koji su počeli da se bave krađom antičkog blaga, prema Vasiću, prvo su dobro proučili literaturu koja se bavi arheološkim lokalitetima da bi bolje sagledali gde bi koja vrsta materijala mogla da se nađe. Drugi izvor informacija su bili mediji koji objavljuju izveštaje o novim arheološkim nalazištima. Kada su se dobro teoretski potkovali, nabavili su detektore za metal.

Na udru su prvo bili najveći lokaliteti kao što su Sirmijum, odnosno Sremska Mitrovica, sa širom okolinom, i Viminacijum (Kostolac). Na meti je, naravno, bila i istočna Srbija zbog narodnih predanja o hajdučkom blagu skrivenom u pećinama, ali i veliki arheološki lokaliteti poput Gamzigrada kod Zaječara, Knjaževca, Ravne, Naisusa (Niš), Leskovca...

- Počeli su odatle, ali se, nažalost, nisu zadržali na tome - kaže Vasić. - Danas je čitava Srbija pokrivena mrežom tragača sa detektorima za metal. Mi u Institutu znamo da je to čvrsta organizacija u kojoj svaki član ima svoj određeni zadatak.

Prema Vasiću, u ovoj organizaciji jednu grupu čine ljudi koji pregledaju literaturu, čiji je zadatak da odrede koji bi lokaliteti bili zanimljivi za "istraživanje". Druga grupa su oni koji istražuju na terenu, a treća je njihova naoružana straža.

Iznad svih njih su ljudi koji najviše zarađuju - antikvari koji nalaze kupce u inostranstvu i organizuju prebacivanje "robe" preko granice.

"Prihvatni centri" za arheološko blago sa prostora nekadašnje Jugoslavije, što znači i Srbije i Crne Gore, decenijama su bili i ostali Beč, Minhen i Cirih. Odatle se antikviteti šalju dalje bogatim kolekcionarima, muzejima, privatnim zbirkama širom Evrope. Poslednjih godina, veliki kupci su postali i Amerika i Japan.

[rammstein]

KRAMPOM PO - ISTORIJI (2)


Vandali na Kosmetu
12. decembar 2005


Pišu: S. Tasić i S. Dukić

IAKO "roba" cirkuliše između država, policija ne može ništa da uradi ako predmet koji se prodaje nije zaveden i katalogiziran, i ne zna mu se poreklo - kaže istoričar umetnosti Nikola Kusovac.

Kusovac tvrdi da ni Interpol tu nije od velike pomoći, jer su oni zainteresovani kada nešto treba da se vrati njima, na zapad, a pretpostavlja da u Srbiji, kada je obrnuto, ne trude se mnogo.

- Povremeno se zainteresuju za neki naš problem, ali na tom interesovanju sve ostane, jer da ih zaista zanima, bolje bi pazili na ono što se dešava na Kosovu, a tamo je sada, očigledno, pravo mesto za pljačku - kaže Kusovac. - Sve to što se radi našim spomenicima na Kosovu, radi se u prisustvu međunarodnih posmatrača. Logično je pomisliti da su upravo oni i zaduženi da sve to organizuju, a da su Šiptari samo izvođači radova. Pa kako je moguće da je sve što je postradalo - postradalo od 1999. do 2004. godine, i to u prisustvu međunarodnih vlasti.

Kusovac kaže da je očigledno da su međunarodne vlasti umešane u sve to što se radi na Kosovu.

- Ne pevaju oni samo pesmice, ne bave se samo repovanjem, očigledno je da nešto od svega onoga što je izvučeno iz srpskih svetinja nose kući kao suvenire - kaže naš sagovornik. - Teško je reći da li će jednog dana to da bude vraćeno. Plašim se da je blago na Kosovu prepušteno zlotvorima i njihovoj dobroj volji, a od zlotvora očekivati dobru volju, ne bi bilo pametno.

Kusovac kaže da je jedini način zaštite kulturnog materijala na Kosovu, da naši zavodi koji su ranije imali potpun uvid u bogatstvo riznica, publikuju taj materijal.

- Znam da imamo dobro ******** dečansku, pećku, gračaničku i druge riznice. Taj materijal treba da se objavi preko svih svetskih organizacija i Interpola, da se zna, ako se negde pojavi, da je ukradeno sa Kosova - objašnjava Kusovac. - Nažalost, mi imamo ******** najveće riznice, a sada je stradalo i ono što se nalazi u parohijalnim crkvama, u malim zabačenim manastirima. To je porušeno, popaljeno, razneto. Tu je bilo i crkvenih sasuda i drugih predmeta, tačno se znalo ko je od srednjovekovne vlaste poklonio krst, zvono, kandilo... To sigurno nije izgorelo, sadase nudi negde u Evropi, baš kao što se na evropskoj crnoj berzi pojavljivalo srpsko kulturno blago opljačkano u Pakracu.
Iz Srbije u Evropu odlazi nezaštićeno blago, pronađeno na terenu. Muzeji su retko na meti pljačkaša, jer, jednostavno, predmeti koji su zvanično zavedeni i katalogizirani, teško mogu da nađu kupca. Ipak, Narodni muzej u Požarevcu, na primer, više puta je pljačkan, a poslednji put 1994. godine, i to izuzetno blago do danas nije nađeno.

Narodni muzej u Požarevcu pokriva veliku teritoriju, ukupno osam opština, koje su bogate kulturno-istorijskim spomenicima i arheološkim lokalitetima. Požarevački muzej, osnovan 1896, spada u red najznačajnijih i najbogatijih muzeja u Srbiji.

- Prva velika pljačka desila se 1989. godine. Tada je veći deo predmeta vraćen, ali nešto, ipak, nikada nije nađeno - priča arheolog Dragana Spasić-Đurić, kustos požarevačkog muzeja. - Druga krađa usledila je 1994. godine. Tada su ukradeni isti oni predmeti koji su vraćeni posle prve pljačke. To govori da je pljačka naručena i da su naručioci tačno znali šta žele.

Nestala je čitava kolekcija bronzane plastike, kolekcija antičkog prstenja, zlatni nakit, antički novac... Bronzana kolekcija koja je 1989. ukradena pa vraćena, očigledno je 1994. nestala zauvek.

- Vrednost ukradenih predmeta je ogromna - kaže gospođa Spasić-Đurić. - Ako govorimo o novcu, u pitanju je nekoliko miliona evra, ali za nas arheologe i muzeologe mnogo je važnija ona druga, jedina validna, kulturno-istorijska vrednost. Kao što sam rekla, radi se o čitavim kolekcijama bronzane plastike, srebrnog i zlatnog nakita, o jedinstvenoj kolekciji olovnih ikona značajnoj za proučavanje kultova na teritoriji Viminacijuma. Jasno je da je ta vrednost neprocenjiva.

Među izuzetnim arheološkim lokalitetima koje pokriva muzej, najveći je svakako antički grad Viminacijum kod današnjeg Kostolca. Viminacijum je poznat široj javnosti, jer je u literaturu ušao još krajem 19. veka, kada su zabeležene i prve pljačke i uništavanja nalazišta.

[rammstein]

KRAMPOM PO - ISTORIJI (3)


Groznica u Stigu
13. decembar 2005


Pišu: S. TASIĆ i S. Dukić

"BUNARI želja" za divlje arheologe, severno od Požarevca, još su i Margum kod današnjeg sela Dubravice, Lederata u Ramu, Pinkum kod Velikog Gradišta i Golubac - antički lokalitet Kupe. Na južnom delu ove teritorije su Municipijum, kod sela Kališta, Gradac kod Velikog Laola i veliko srednjovekovno nalazište kod Krepoljina, za koje neki stručnjaci čak misle da je srednjovekovna mitropolija.

Viminacijum je bio značajno vojno središte i glavni grad rimske provincije Gornje Mezije. Najpre je bio sedište manjih vojnih odreda, a krajem prvog veka je postao legijski logor. Naselje je dobilo gradski status u prvoj polovini drugog veka, u vreme vladavine cara Hadrijana. U prvim godinama trećeg veka grad je bio u punom procvatu. O njegovom značaju dovoljno govore i podaci da ga je u dva navrata posetio Septimije Sever, a posle njega tu su boravili i Gordijan III, pa Trebonije Gal, Dioklecijan, Konstantin Veliki, Konstancije I, Julijan i Gracijan. Ostalo je zapisano u istorijskim izvorima da se 284. godine u neposrednoj blizini Viminacijuma odigrala presudna bitka za prevlast nad ovim prostorima. Sudarile su se vojske dvojice imperatora, Dioklecijana i Karina. U četvrtom veku grad je postao značajno episkopsko sedište. Sredinom petog veka razorili su ga Huni.

Putopisci koji su prolazili kroz Srbiju nisu smatrali put uspešnim ako ne posete Viminacijum. Zapisao je to grof Marsilji koji je u ovim krajevima boravio krajem DžVII veka. Utiske sa putovanja objavio je 1726. godine u Hagu, a među rukopisom našao se i detaljan plan Viminacijuma. Vek i po kasnije u Kostolcu boravi poznati putopisac Feliks Kanic. Pored detaljnog opisa lokaliteta, pažnju posebno privlači jedan deo iz kojeg se vidi da je ovo prebogato nalazište pljačkano još u to doba. Kanic piše kako je, kada je došao u selo Stari Kostolac, doznao da je u tom kraju četiri hiljade volovskih kola bilo natovareno antičkom opekom spremljenom za požarevačku pijacu. Kanic čak ostavlja i cenu opeke koja se kretala od deset do petnaest para po komadu.

PRVA arheološka iskopavanja na lokalitetu je objavio Mihajlo Valtrović, a posle njega Miloje Vasić. U jesen 1902. godine Vasiću u posetu dolazi kraljica Draga. U njenu čast Vasić jednoj antičkoj ulici daje ime po kraljici, a ona mu tom prilikom zauzvrat, a kao pomoć u daljim istraživanjima, poklanja sto dukata.
- Od vremena prvih istraživanja počinju i prve pljačke - priča Dragana Spasić-Đurić. - Od tada ovim krajem kruže priče o zakopanom blagu, o skrivenom zlatu, a u Drmnu i Kostolcu postoji predanje o zlatnim kočijama.

U prvim pljačkama, na meti je bila uglavnom arhitektonska plastika na koju su seljaci nailazili orući. Meštani okolnih sela koristili su ostatke rimskih građevina za zidanje svojih kuća i štala, a posebno je bila popularna rimska opeka. Prema nekim istraživačima, čak je u stara vremena i deo smederevske tvrđave građen od rimskih opeka sa teritorije Viminacijuma. Krajem prošlog veka, ljudi su otkrili da raskopavanje antičkih lokaliteta može da bude veoma unosan posao.

- Tako je počela groznica za antičkim blagom koja je devedesetih godina prošlog veka dosegla neviđene razmere, što se nekako poklopilo s društvenom krizom - kaže Dragana Spasić-Đurić.

Seljaci su otkrili da pored "kamenja", ispod površine njiva ima i bronzanog, srebrnog, zlatnog nakita i starog novca za koje postoje kupci spremni debelo da plate.

- Pljačkanje i razaranje lokaliteta, kakvo nije viđeno, počelo je devedesetih godina - priča kustos požarevačkog muzeja. - Hiljade kilograma izoranog materijala ležalo je na njivama Kostolca. Divlji tragači su se osavremenili uvođenjem detektora za metal i teških traktora sa posebnim plugovima za duboko preoravanje. Može se reći da je sva zemlja preorana do dubine od metar i po i više. Tako su, osim što je blago nepovratno izgubljeno, uništeni i kulturni slojevi važni za dalja istraživnja.

KOPAČI I DILERI

TRGOVINA arheološkim predmetima, prema Dragani Spasić-Đurić, jedan je od najprofitabilnijih vidova kriminala.

- Iako se o tome mnogo ne priča, ta vrsta kriminala je, po novcu koji se vrti, odmah iza trgovine drogom i oružjem - kaže naša sagovornica.

U sistematskom pljačkanju arheološkog blaga, divlji kopači sa najsavremenijim i veoma skupim detektorima za metal su najniža karika. Iznad njih su dileri arheološkog materijala, koji od tragača kupuju "robu" relativno jeftino i preprodaju je dalje, a na kraju lanca su bogati kupci na zapadu koji plaćaju mnogo da bi imali ono što vole.

[rammstein]

KRAMPOM PO - ISTORIJI (4)


Bogatstvo u - ćupu
14. decembar 2005


Piše: S. TASIĆ i S. DUKIĆ

PREDMETE koji izdađu iz zemlje gotovo je nemoguće vratiti. Iako su iz Jugoslavije izneti ilegalno, na teritoriji zemalja u koje odlaze, prema njihovim zakonima, nalaze se leglano, tako da se retko dešava da neko u inostranstvu bude uhapšen zbog preprodaje. Osim toga, dosetljivi lopovi smislili su još jedan način da legalno unesu predmete, tako što ih iz naše zemlje prokrijumčare, a na granici zemlje u koju ih unose uredno prijave i plate carinu.

Čitava situacija dodatno se komplikuje i zbog problema u saradnji sa zemljama u kojima se nalaze pokradena kulturna dobra sa naše teritorije. Željko Jež, arheolog i bivši savetnik ministra za zaštitu nacionalne kulturne baštine u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije, 2003. godine je beogradskim medijima rekao da u Evropi postoji jasna podela na zemlje uvoznice i zemlje izvoznice kulturnih dobara.

- U najnovijim preporukama OEBS i na Londonskoj konferenciji, imate jasne preporuke zemljama izvoznicama da rade na sprečavanju trgovine ljudima, drogom, oružjem i drugom krijumčarenom robom - rekao je Jež. - Nigde se ne apostrofira trgovina kulturnim dobrima, iako po profitu zauzima četvrto mesto, posle trgovine drogom i oružjem i prostitucije.

Antički novac izuzetno je tražen na zapadu, i zbog toga je posebna poslastica za divlje kopače. Još u 19. veku je zabeleženo da su seljaci nalazili mnogobrojne polupane ćupove i lončiće, kako su tada zvali antičke keramičke posude, pune srebrnih i zlatnih novčića. U pitanju su bile uglavnom rimske ostave novca.

- Devedesetih godina prošlog veka cene takvih nalaza su na crnoj berzi dosezale neverovatne sume - priča Dragana Spasić-Đurić. - Kolekcije rimskog novca nađene na ovoj teritoriji u to vreme su prodavane za više od 100.000 maraka. Nažalost, u vreme najezde pljačkaša na Viminacijum, nekoliko takvih kolekcija je otišlo iz zemlje i bespovratno nestalo.

Početna cena koju dobijaju pljačkaši nije ni mali deo one koja se postiže van granica zemlje. Prema poslednjim saznanjima, kako kaže Dragana Spasić-Đurić, evropske kolekcije nisu više jedino konačno odredište. Danas iz Evrope blago ide u američke i japanske kolekcije, i time ionako mala verovatnoća da će ikada biti nađeno postaje još manja.

Odgovarajući na pitanje kako uopšte toliko blago može neprimećeno da se iznese iz zemlje, Dragana Spasić-Đurić kaže da je to moguće, jer je u pitanju izuzetna organizacija koja na svim potrebnim mestima ima svoje ljude.

- Najniža karika je nalazač, ali u daljem lancu on postaje nebitan, jer sve preuzimaju ljudi koji su dugo u tom poslu i imaju izuzetne veze - kaže gospođa Spasić-Đurić. - Oni imaju ljude za organizovanje transporta kroz zemlju, potom prebacivanje preko granice, a onda naravno i za distribuciju u inostranstvu. Prodaja u evropskim zemljama, iako su oni željni antikviteta iz malih zemalja, nije nimalo naivna, i za to je, takođe, potrebna izuzetno profesionalna i dobro obaveštena mreža ljudi. Da sve to nije tako dobro organizovano, mnogo više antičkog blaga bi bilo u našim muzejima.
Posao one najniže karike u lancu, dakle tragača ili kako neki kažu divljeg kopača, divljeg arheologa, krajnje je neizvestan, ali na kraju, ipak, isplativ.

- Meštani sela iz okoline Požarevca pretvorili su traganje za arheološkim blagom u svoje osnovno zanimanje - objašnjava Dragana Spasić-Đurić. - Čitave porodice se bave tim poslom počev od dece pa do glava porodice. Naši mnogobrojni izlasci na teren bezbroj puta su potvrdili da ti ljudi nemaju više nikakvih skrupula.

- Nemam posao, a od ovoga se dobro zaradi - kaže meštanin jednog požarevačkog sela. - Država ionako propada, koga briga za tu neke stare sitnice. Ima ljudi koji to dobro plaćaju, a moja deca moraju hleba da jedu.

Na našu sugestiju da je to kulturno blago Srbije, ovaj čovek je samo odmahnuo rukom i otišao.

- Kako se profit povećavao, tako se usavršavala i metodologija divljih tragača - kaže gospođa Spasić-Đurić. - Oni su u početku radili pomalo stihijski, ali su se vrlo brzo organizovali. Teritorija Viminacijuma je čak u jednom trenutku bila podeljena na parcele i tačno se znalo ko gde radi. Ne daj bože da neko zađe na tuđi teren. Bilo je čak i obračuna zbog toga.

Naša sagovornica kaže da su se tragači prilagođavali svakom novom pokušaju da im se stane na put. Dobro opremljene ekipe imaju ljude koji kopaju i ljude koji stražare, ako se radi noću i ljude zadužene da reflektorima osvetljavaju teren.

ZLATNI NAKIT
- DOSADAŠNjA saznanja muzeja u Požarevcu pokazuju da arheološki materijal sa ovih prostora završava van naše zemlje u bogatim privatnim kolekcijama - nastavlja Dragana Sapsić-Đurić. - Luksuzan antički zlatni nakit je takvog kvaliteta i lepote da bi svaka dama poželela da ga nosi, pa me ne bi čudilo da privatni kolekcionari deo arheološkog blaga koriste, i na taj način, dakle, vraćaju mu upotrebnu vrednost koju je nekada imao. Smatra se da su uglavnom kolekcionari krajnji kupci, jer ono što je muzejski obrađeno i zavedeno, teško da bi moglo da se pojavi na nekoj zvaničnoj aukciji.

[rammstein]

KRAMPOM PO - ISTORIJI (5)


Tragači sa detektorima
15. decembar 2005


Pišu: S. TASIĆ i S. DUKIĆ

Jednom prilikom kada smo naleteli na noćne kopače, iz prikrajka smo im zapisali brojeve tablica na kolima. Mislili smo da nas niko nije video i da ćemo da uspemo uz pomoć policije da ih otkrijemo. Sledećeg dana na terenu su svi automobili bili bez tablica - ispričala je Dragana Spasić-Đurić.
Postoje dve vrste tragača - jedni koji rade "na oko" i drugi koji rade sa detektorima za metal.
- Ovi prvi šetaju i golim okom traže predmete kojih je sve manje na površini - kaže kustos požarevačkog muzeja. - Oni tragaju za predmetima koje detektori ne mogu da registruju - antičkim gemama, predmetima od stakla, delovima nakita koji nisu od metala, dakle za svime što nije od metala, ali može da bude i te kako velika dragocenost. Tragači sa detektorima, pak, traže sve što je od metala, od olova do zlata.
Dugo je zlato bilo najtraženije na njivama požarevačkog kraja, jer, kako kaže Dragana Spasić-Đurić, nekako je u tradiciji i psihologiji meštana ideja da je zlato najvrednije i da od njega može najviše da se zaradi. Vremenom su, međutim, shvatili da u arheološkim okvirima to ne mora uvek da bude baš tako.
- Baveći se dugo tim poslom, ljudi su se na kraju obrazovali. Nabavili su literaturu, svetske kataloge i naučili da zlato ne mora uvek da bude najvredniji predmet - priča Dragana Spasić-Đurić. - Jedan bronzani novčić može da bude neuporedivo vredniji od nekog zlatnog predmeta.
U nekoliko policijskih akcija u požarevačkom kraju, u kojima je zaplenjeno mnogo arheološkog materijala, čak 3.000 predmeta od nekoliko ljudi, nađeni su bronzani novčići i materijal za koji samo stručnjaci znaju koliko je vredan.
- Tada smo i shvatili da su divlji aheolozi počeli da se obrazuju - priča Dragana Spasić-Đurić. - Kod njih su zaplenjeni čak i mikroskopi, stručna literatura i katalozi. Dakle, podigli su pljačkanje kulturnog blaga na jedan, uslovno rečeno, viši nivo. U jednom trenutku, arheolozi, ljudi koji rade u zvaničnim institucijama zaštite, koje su kao što je poznato u velikim finansijskim problemima, po opremljenosti nisu mogli da se nose sa divljim tragačima.
Prava najezda tehnološki opremljenih divljih kopača desila se tokom 1997. i 1998. godine.
- Imali smo informaciju da je na teritoriji koju pokriva naš muzej podeljeno više od 200 metal-detektora - kaže Dragana Spasić-Đurić. - Kažem podeljeno, jer divlji arheolozi nisu kupovali tu opremu, već su je dobijali i otplaćivali u "robi". Cene tih uređaja se razlikuju. Po katalozima znam da oni detektori koji mogu da otkriju metal na velikim dubinama i imaju specijalne sonare koji razlikuju i vrstu metala, koštaju više od 20.000 evra. Finansijerima se uložene svote sigurno petostruko vraćaju.
Postavlja se pitanje ko su ti ljudi koji mogu toliki novac da ulože u divlje tragače. Prema Dragani Spasić-Đurić, finansijeri pljačkanja arheoloških nalazišta su vrlo moćni ljudi, ali među njima treba razlikovati dve grupe. Jedni su kolekcionari koje u tom poslu vodi neizmerna strast za tragovima prošlosti, dok su drugi oni koje interesuje isključivo profit.
- Ta podela važi u celom svetu, ali za nas arheologe to nije mnogo bitno, jer je iz našeg ugla rezultat isti - objašnjava gospođa Spasić-Đurić. - Bilo da je krađu finansirao kolekcionar, bilo trgovac, blago je za muzej i državu zauvek izgubljeno. U suštini, sve ukradeno, završi u nekoj kolekciji.
Da se radi o veoma moćnim ljudima potvrđuje i priča o diplomama rimskih legionara, nađenim sredinom osamdesetih godina prošlog veka kod Požarevca, koje su pred očima svih nadležnih organa i javnosti otišle preko granice.
- To su bile četiri livene bronzane ploče sa natpisom o penzionisanom vojniku, legionaru. Na pločama su bili tačni podaci o legionaru, gde je i koliko služio, u vreme kog imperatora... U svakom slučaju, jedan izuzetno bitan arheološko-istorijski epigrafski dokument.
Ovakvi predmeti retko se nalaze, a i kada se nađu obično su u fragmentima. U ovom slučaju se radilo o dve potpuno očuvane bronzane vojničke diplome.
- Naš muzej je na vreme dobio informaciju o otkriću. Znali smo i ko i gde je našao diplome - priča Dragana Spasić-Đurić. - Odmah smo otišli na teren.
ISTRAŽIVANjE o pljački kulturnog bogatstva naše zemlje, koje objavljujemo u ovom feljtonu, delom je finansirala Danska organizacija za podršku istraživačkom novinarstvu centralne i istočne Evrope - SCOOP.

[rammstein]

KRAMPOM PO - ISTORIJI (6)


Ukor umesto presude
16. decembar 2005


Pišu: S. TASIĆ i S. DUKIĆ

RIMSKE diplome je našao Brana Jenić iz sela Melnice kod Požarevca. Dragana Spasić-Đurić i njen kolega Dragan Jacanović odmah su otišli u selo i dobili jednu ploču da je ispitaju, uz obećanje da će je vratiti. Kada su ustanovili da se radi o doplomama, Brani su ponudili čak gram zlata za gram bronze - skoro kilogram zlata. Brana se kobajagi premišljao, da bi, kada mu je ploča vraćena, rekao da su preostale tri - ukradene.
Neko je bio brži od kustosa i otkupio izuzetno vredan arheološki nalaz.
- Nastala je trka - priča Dragana Spasić-Đurić. - Uključili su se i mediji koji su se bavili time da li će nadležni organi stići do krijumčara pre nego što pređu granicu, da li će diplome završiti u Narodnom muzeju u Požarevcu ili van zemlje. Cela priča bila je nabijena tenzijom kao na filmu. Pisalo se o nekom narandžastom kombiju i policijskim kolima koja ga jure, ali je sve bilo uzalud. Da li zbog neažurnosti nekih institucija ili organa gonjenja, diplome su završile van zemlje - u Nemačkoj.
To, međutim, nije kraj ovog neverovatnog slučaja. Nekoliko godina kasnije, požarevački muzej je dobio stručni časopis "Germanija" u kojem je publikovana priča o diplomama rimskih legionara iz Viminacijuma. Objavljene su slike, analize i svi podaci o tome kada su i gde nađene!
Na pitanje da li je ostvaren kontakt sa kolegama iz Nemačke, Dragana Spasić-Đurić odgovara da nije, jer je to "završena priča".
- Neko je to kupio, dao novac, stavio u svoju kolekciju i tu je kraj - objašnjava kustos. - To je trebalo da završe istražni organi. Ne znam kako funkcioniše saradnja istražnih organa dve zemlje, ali tu je neko zakazao. Nije moje da sudim ko. Sada je za sve kasno.
Mnogo konkretniji o ovom slučaju bio je dr Miloje Vasić, direktor Arheološkog instituta u Beogradu.
- Tačno se znalo ko je prodao diplome starncima - rekao je dr Vasić. - To je uradio zamenik javnog tužioca u Požarevcu! On ih je prodao u Minhenu i na tome se sve završilo. Niko nije odgovarao.
Ovakvi primeri neminovno potkrepljuju sumnju i nameću pitanje - da li iza "krupnih" slučajeva krađe kulturnog blaga stoje ljudi na visokim položajima u državi i njenim institucijama?
- PRETPOSTAVLjA se da jedan tako dobro organizovan posao u kojem su tako velike svote u pitanju, ne može tako dugo da traje, a da nema svoje zaštitnike - kaže Dragana Spasić-Đurić. - Gde se oni nalaze teško je reći, ali možemo da pretpostavimo da su oni, između ostalog, i u nekim zvaničnim institucijama. Jer ako jedna pojava nije mogla da bude iskorenjena deceniju i nešto i ako ona i dalje traje, čak možda uzima maha, ne mora to da bude arheološko blago, može da bude i bilo koji drugi umetnički materijal, zaista mora da se posumnja da je pokrovitelj neko iz zvaničnih institucija.
Dragana Spasić-Đurić je tokom svoje karijere, kao izuzetan stručnjak u oblasti arheologije u Požarevcu i nadležna za izuzetno vredan lokalitet Viminacijum, mnogo puta učestvovala u policijskim istragama i sudskim procesima protiv ljudi osumnjičenih za krađu kulturnog blaga. Pojavljivala se u mnogobrojnim slučajevima kao veštak, ali i kao svedok. Ono što bi moglo da se nazove jedinstvenim zaključkom tog iskustva je da su "kazne za lopove neadekvatne šteti koju prave".
Tokom devedesetih godina, veliki broj ljudi iz požarevačkog kraja je privođen zbog pljačke kulturnog blaga i uništavanja arheoloških lokaliteta. Nekima od njih je i suđeno, deo zaplenjenog materijala je predat požarevačkom muzeju, ali...
- Većina osuđenih dobila je samo uslovne kazne - kaže Dragana Sapasić-Đurić. - Ono što je još gore je da većini uhapšenih ni do danas nisu izrečene presude, procesi dugo traju, a materijal koji je zaplenjen stoji godinama u depoima i do okončanja postupka ne može da postane inventar Narodnog muzeja.
U aprilu 1998. godine, na primer, uhapšena je velika grupa divljih kopača iz sela Drman kod Požarevca kod kojih je nađeno oko 2.500 izuzetno vrednh arheoloških predmeta. Na čelu grupe bio je izvesni Aleksandar Vasić, a sa njim su radili i Novica Dimitrijević, Jovica Jovanović, Vladimir Nikolić i Saša Jovanović. U toj akciji, pored meštana Drmna, uhapšen je Relja Dimitrijević, arheolog iz Požarevca, koji je svoje znanje stavio u službu kriminala. Ispostavilo se da je ova grupa nesmetano operisala od 1992. godine, dakle punih šest godina.

[rammstein]

KRAMPOM PO - ISTORIJI (7)


Blago bez zaštite
17. decembar 2005


Pišu: S. TASIĆ i S. DUKIĆ

POLICIJA je 2003. godine ponovo uhapsila jednu grupu kopača iz Drmna i muzeju predala više od 1.000 vrednih arheoloških predmeta iskopanih na lokalitetu Viminacijuma. Glavni osumnjičeni u toj grupi bio je Goran Grujić, predsednik Saveta mesne zajednice Drmno i lokalni funkcioner Demokatske stranke. Među njegovim saradnicima koji su tada privedeni bili su i Alekandar Vasić i Vladimir Nikolić - isti oni ljudi koji su uhapšeni u policijskoj akciji 1997. godine.

Dr Miloje Vasić, direktor Arheološkog instituta SANU kaže da su svi ti primeri i sve to što se dešava na terenu samo posledica, a da uzroci treba da se traže mnogo dublje. On postavlja pitanje, kako kaže, i sebi i institucijama zaštite i državi: "Da li smo mi uopšte zainteresovani da sačuvamo kulturnu baštinu koju ova zemlja ima i koju je dužna da čuva po svim pravilima evropskih konvencija?" Ako je država zainteresovana da čuva svoje blago, onda normativno moraju da se reše mnoge stvari.

- Prvo, u zakonu o zaštiti mora da se precizno i jasno kaže, da je apsolutno zabranjeno posedovanje detektora za traženje metala - decidiran je Vasić. - Za detektore bi morala da se dobije dozvola na način na koji se dobija dozvola za oružje. Dozvolu bi mogli da dobiju samo ljudi koji rade u ustanovama zaštite i nauke: Odeljenje arheologije Filozofskog fakulteta, Arheološki institut, muzeji, zavodi za zaštitu spomenika i niko više!

Dešava se, kako kaže Vasić, da lopovi budu uhvaćeni na delu, policija im u tom trenutku oduzme detektore, ali nema pravne osnove da ih i zadrži.

- Posle tri meseca policija mora da im vrati detektore, lopovi plate neku sitnu kaznu i vraćaju se na teren da kopaju dalje - kaže dr Vasić.

Druga stvar koja, prema Vasićevom mišljenju, mora da bude regulisana, je rad Ministarstva unutrašnjih poslova. Iako u MUP Srbije pri UBPOK radi Odsek za borbu protiv ugrožavanja i krijumčarenja kulturnih dobara, Miloje Vasić smatra da to odeljenje "danas ne postoji".

- Pri policiji mora da postoji posebno odeljenje kakvo je postojalo u prethodnom ministarstvu - kaže Vasić. - Naš kolega, arheolog Željko Jež bio je savetnik ministra i radio je na čelu tog odeljenja zajedno sa policajcima specijalizovanim za taj posao. U tom odeljenju moraju da rade ljudi koji su stručnjaci za arheologiju i umetnost.
Treći problem u zaštiti kulturnog blaga, po mišljenju Vasića, je pravosuđe. Tužioci, kako kaže, posebno u provinciji, nisu dovoljno obrazovani i ne shvataju važnost arheološkog materijala.

- Njima je jasno šta znači ukradena kokoška, šta znači ukradeni frižider, ali im ne znači ništa ako neko opljačka arheološko nalazište, i kulturno blago nestane - kaže Vasić. - Oni smatraju da, po slovu zakona, sve mora prvo da bude stavljeno pod zaštitu. Pa ne može sve da bude stavljeno pod zaštitu, jer kada bismo mi arheolozi znali šta se sve nalazi pod zemljom, ne bismo morali ni da istražujemo.

Vasić objašnjava da u zakonu postoji institut "prethodne zaštite" po kojem je sve što je nađeno u zemlji i pod vodom zaštićeno dok ne bude prebačeno u muzej, obrađeno i uneto u katalog.

- Problem sa sudstvom je i u tome što procesi kradljivcima kulturnih dobara traju previše dugo i uglavnom se završavaju oslobađanjem ili uslovnim kaznama - kaže Vasić. - To se ne odnosi samo na kopače, već i na one "krupnije ribe" u hijerarhiji koje povremeno policija hvata na granici.

Problem sa sudstvom svojevremeno je istakao i Željko Jež, arheolog i bivši savetnik za zaštitu nacionalne kulturne baštine u UBPOK MUP Srbije. Po smatra da se postojeće zakonske norme, dakle Zakon o zaštiti kulturnih dobara i Krivični zakon Republike Srbije, ne primenjuju adekvatno.

- Do sada smo imali dvadesetak procesuiranih predmeta. Od toga je trećina stigla do suda i sve presude su bile uslovne, iako uslovne kazne zakonom nigde nisu predviđene - govorio je Jež 2003. godine, ali te činjenice stoje i danas.

On je tada smatrao da bi presuđivanje moglo da bude ažurnije i oštrije jer "ovako maltene stimulativno deluje na lopove".

DIPLOMATA I ORAČI
KADA sam 1963. godine počeo da radim u Narodnom muzeju u Beogradu, znali smo da jedan anmerički diplomata svake nedelje redovno ide u Viminacijum, odnosno Kostolac, i od seljaka otkupljuje arheološki materijal. Seljaci su u to vreme još naivno, samo slučajno pronalazili predmete orući. To arheološko blago išlo je diplomatskom poštom u Ameriku, i tu nije moglo ništa da se uradi.

[rammstein]

KRAMPOM PO - ISTORIJI (8)


Tajna avarskog pojasa
http://www.vumidet.net/forum/showthread.php?t=900 (http://www.vumidet.net/forum/showthread.php?t=900 )
18. decembar 2005


Piše: S. TASIĆ i S. DUKIĆ

IAKO su u masovnoj pljački kulturnog blaga na meti uglavnom sitni, ali izuzetno vredni predmeti, ponekad se dešava da pljačkaši dođu i do kapitalnih otkrića, svetski vrednih unikata.
Jedna od najinteresantnijih priča o pronalaženju ilegalno iskopanih predmeta tzv. nulte kategorije je ona o avarskom zlatnom pojasu iz okoline Sirmijuma, odnosno Sremske Mitrovice, senzacionalnom arheološkom otkriću datiranom u šesti vek. Ova priča je počela još 1992. godine, okončana je na sudu šest godina kasnije, ali su do danas ostali mnogi nerazjašnjeni detalji.
Po rečima Dragana Karleuše, nekadašnjeg načelnika odeljenja MUP za zaštitu kulturnog blaga, danas penzionera, ovaj predmet od antičkog zlata, težak oko 1.200 grama, mogao je u to vreme kod Sotbija ili Kristija da dostigne vrednost i do dvadest miliona maraka, a prema nekim procenama i dvostruko više. Pojas su na jednoj livadi u okolini Mitrovice našli meštani. Karleuša, koji je učestvovao u akciji pronalaženja avarskog pojasa, svojevremeno je beogradskim medijima ispričao:
- Ljudi koji su pronašli pojas hvalili su se po selu, pa je priča došla do policije. Prodali su ga Mitku Simeunovskom, antikvaru iz Beograda, za 150.000 maraka. Čitava akcija trajala je danima i noćima. Na kraju, upali smo u kuću Simeunovskog, gde se već nalazio posrednik koji je pojas trebalo da prosledi dalje. Da smo stigli samo pola sata kasnije, odneo bi ga u Beč i prodao za dva i po miliona maraka. Onda bi verovatno bio prodat sledećem posredniku za dest miliona i konačno, na aukciji, za dvadeset...
Zaplena avarskog pojasa bila je veliki uspeh policije. Izuzetno vredan arheološki nalaz je spasen i predat državi, ali direktor Arheološkog instituta SANU u Beogradu Miloje Vasić misli da je to "samo zamazivanje očiju".
- Mislim da je neko od moćnika dopustio da avarski pojas bude otkriven i zaplenjen, da bi nešto drugo, veće, bilo lakše izneto - kaže dr Miloje Vasić. - Ipak, sreća je što je tako vredan predmet ostao u zemlji.
Sa druge strane, od dr Ivane Popović, naučnog savetnika u Arheološkom institutu SANU, koja je bila i stručni konsultant prilikom policijske akcije otkrivanja avarskog pojasa saznajemo detalje cele priče.
Prema njenim rečima, odiseja, sa avarskim pojasom trajala je punih šest godina. Zaplenjen je 1992. godine od beogradskih antikvara, i od tada, pa do 1998. u sudu u Sremskoj Mitrovici je trajao spor koji je, na sreću, okončan tako što je pojas dodeljen na čuvanje Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici.
- Gospodin Karleuša koji je te 1992. u MUP bio zadužen za sprečavanje trgovine kulturnim dobrima, doneo mi je u Narodni muzej u Beogradu fotogarfije zaplenjenog predmeta - priča Ivana Popović, koja je u to vreme bila šef arheološkog odeljenja Narodnog muzeja. - Odmah mi je bilo jasno da se radi o predmetu koji se izuzetno retko nalazi u svetu, a u našoj zemlji takav predmet nikada nije nađen. Procenila sam da se radi o pojasnoj garnituri iz avarskog perioda.
Ivana Popović iznosi nam dalje detalje o tome kako je otkriven avarski pojas...
Braća Kozak iz okoline Sremske Mitrovice dobili su detektor za metal da bi tragali za arheološkim blagom, i tako kako su izjavili na sudu, u ataru sela Divoš, našli su delove zlatnog pojasa. Videvši deset zlatnih predmeta ukupno teških oko kilogram i dvesta grama, oni su se, kako su rekli, uplašili i pozvali beogradskog antikvara Simeunovskog da im kaže šta je to i koliko vredi. Od tog antikvara pojas je i zaplenjen.
- Braća Kozak su pokazala mesto na kojem su, navodno, našla pojas. Kao sudski veštak bila sam na toj njivi - priča Ivana Popović. - Stručnjaci Muzeja Srema otvorili su dve sonde na tom mestu, ali nikakav materijalni trag epohe iz koje je pojas nije nađen. Zbog toga je i danas ovoreno pitanje da li je avarski pojas uopšte nađen na tom mestu ili nekom drugom u okolini Sremske Mitrovice.
Tu se vraćamo na reči dr Miloja Vasića iz SANU da je možda u pitanju "zamazivanje očiju". Pojas je, dakle, mogao biti nađen na nekom mestu, u nekoj grobnici ili antičkoj ostavi, sa drugim izuzetno vrednim arheološkim materijalom, ali nalazači to mesto čuvaju kao tajnu da bi deo po deo prodavali. Stručnjaci se slažu da je nemoguće naći predmet pod zemljom, a da oko njega nema drugih, makar i sitnih, ostataka iz te epohe.

TITOVO VREME
- U TITOVO vreme država je otkupljivala arheološke predmete koje seljaci nađu na njivi. Ja sam, radeći u Narodnom muzeju u Beogradu, otkupio mnogobrojne predmete i to strogo po cenama iz svetskih kataloga - kaže dr Vasić.

[rammstein]

KRAMPOM PO - ISTORIJI (9)


Sjaj antičkog srebra
19. decembar 2005


Pišu: S. Tasić i S. Dukić

BEOGRADSKI antikvari angažovali su desetak advokata za maratonski sudski proces. Oni su tvrdili da pojas nisu kupili, već da im je ustupljen samo na procenu, da su nameravali da ga vrate... Posle punih šest godina sudskog nadmudrivanja, avarski pojas je dodeljen muzeju, a svi osumnjičeni u aferi dobili su samo uslovne kazne.

Ivana Popović službeno je te 1992. godine vrednost avarskog pojasa procenila na dva miliona maraka. Ipak, ta cena, kako nam je rekla, varira od situacije na crnoj ili legalnoj berzi umetničkog blaga. Naši izvori bliski krugovima koji se bave prometom antikviteta, međutim, kažu da je u vreme kada se pojas pojavio na "tržištu" postojala i ponuda od 10 miliona maraka.

- Pojas je nuđen i jednom Beograđaninu koji živi u Beču gde ima aukcijsku kuću - kaže Ivana Popović. - Tom čoveku je zabranjen ulazak u Srbiju i Crnu Goru, pa zato ima kuću u Solunu, gde, da tako kažem, prima klijente. Njemu je prosleđen film o avarskom pojasu, ali su njegovi saradnici sprečeni da dođu do braće Kozak u selu Divoš na vreme. Pošto su braća želela da se što pre reše "opasne robe", pojas je završio kod beogradskih antikvara.

Dobro obavešteni izvori bliski trgovcima umetničkim delima, međutim, tvrde da je avarski pojas ostao u Srbiji samo zahvaljujući tome što je između kupca i posrednika došlo do nesporazuma oko provizije. Tada je neko sve dojavio policiji i svi učesnici su pohapšeni.

Naši izvori, takođe, tvrde da je Beograđanin kojeg Ivana Popović pominje, niko drugi do Anton Tkalec, čuveni bečki i ciriški antikvar, poznat još iz afere Sevso, koja je punila stranice novina osamdesetih godina prošlog veka. Poreklo rimske kolekcije srebrnog posuđa Sevso do danas je ostalo tajna iako su se za vlasništvo borile i Mađarska i Hrvatska i bivša SR Jugoslavija. Za to vreme u lepoti antičkog srebra uživa britanski kolekcionar, a postoje priče da su najvredniji komadi i dalje kod Tkaleca.

Za razliku od kolekcije Sevso, avarski pojas, srećom, danas zvanično pripada Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici, ali nije izložen kao eksponat, već se čuva na sigurnom mestu.

Da je avarski pojas kojim slučajem izašao iz zemlje pre nego što je policija stigla do njega, danas, verovatno, ne bismo znali ni kako on izgleda. Jedan od problema sa kojima se policija sreće u rešavanju slučajeva krijumčarenja arheološkog blaga je, prema rečima Jasmine Šahinović, visokog oficira nacionalnog biroa Interpola u Beogradu zaduženog za umetnička dela, i nedostatak dokaznog materijala za identifikaciju predmeta.
- Može da bude ukraden neki religiozni predmet iz crkve ili arheološki materijal neprocenjive vrednosti, ali mi ne možemo ništa ako nemamo dovoljno sistematizovanih registara, ako nemamo fotografije, a to je jedini način za preventivu u ovoj vrsti kriminala - kaže Jasmina Šahinović. - Vlasnici vrednih umetničkih dela moraju da znaju da je precizno popisivanje i fotografisanje jedini način da se preventivno deluje na krađu, jer registrovane predmete lopovi retko kradu. Ako i budu ukradeni, mnogo im je lakše ući u trag ako postoji fotografija.

U otkrivanju krijumčarenja ukradenih umetničkih dela za policiju je veoma značajna i saradnja sa carinskom službom. To potvrđuju i dve nedavne zaplene na državnim granicama Srbije i Crne Gore. U prvom slučaju radilo se o autobusu koji je ušao iz Mađarske, a u drugom je reč bila o bugarskom autobusu koji je trebalo da pređe u Hrvatsku.

- U autobusu na mađarskoj granici nađena je velika pošiljka tehničke robe, ali je među mobilnim telefonima bio i paket nakita i starog novca, najverovatnije iz privatnih numizmatičkih kolekcija - priča naša sagovornica iz Interpola. - Sistemom Interpola, fotografije zaplenjene robe prosleđene su u sve centre. Utvrđeno je da je u pitanju rimski novac iz različitih perioda imperije, ukraden na području Ciriha. Sada smo u stalnom kontaktu sa švajcarskim kolegama i čekamo da utvrde vlasnike ovih kolekcija. Vrednost kolekcije rimskih novčića još nije procenjena, ali se bez sumnje radi o veoma velikoj sumi.

KAKO VRATITI OTETO?

U BORBI protiv trgovine ukradenim umetničkim predmetima, u svetu su donete dve veoma važne konvencije: jedna je Konvencija Uneskoa iz 1970. godine, a druga Konvencija Međunarodnog instituta za uporedno privatno pravo iz 1995. godine.

- Ove dve konvencije daju neki osnov za vraćanje umetničkih dela državama u kojima su ukradene. Sistem vraćanja umetničkog dela je veoma komplikovan i predstavljao bi veliki problem da mora da se sprovodi po zakonima pojedinačnih država. Međunarodnim konvencijama je čitav proces olakšan i ubrzan - kaže Jasmina Šahinović, oficir Interpola u Beogradu.

[rammstein]

KRAMPOM PO - ISTORIJI (10)


Goja nije pravi
20. decembar 2005


U AUTOBUSU s bugarskom registracijom koji je kontrolisan na izlazu iz SCG ka Hrvatskoj takođe je nađena pošiljka arheološkog materijala. Radi se o većoj količini srebrnog, zlatnog i bronzanog antičkog novca, ali i o nakitu i nekoliko manjih srebrnih statua.

- Zasada je sve još u fazi proveravanja, ali se najverovatnije radi o arheološkim predmetima sa područja Balkana koji su ukradeni u Turskoj - kaže Jasmina Šahinović. - Fotografije su poslate, i sada očekujemo da nadležni organi Turske odgovore da li se radi o njihovom kulturnom blagu. Prema podacima kojima mi raspolažemo, zaplenjeni materijal najverovatnije potiče iz nekog njihovog muzeja.

Interpol ilegalnu trgovinu umetničkim blagom smatra velikim problemom u svetu. Zbog toga se toj vrsti kriminala pridaje poseban značaj. Svetska policijska organizacija redovno izdaje CD sa fotografijama iz celog sveta, kako ukradenih arheoloških vrednosti tako i dela likovne umetnosti uopšte. Fotografije su jedna od najbitnijih stavki u procesu rasvetljavanja ove vrste krivičnih dela. Interesantno je da i kriminalci u ovoj oblasti funkcionišu na isti način.

Sistem po kojem se prodaju ukradena umetnička dela veoma je zamršen. Fotografija nekog predmeta ukradenog, na primer, u Francuskoj, pojavi se u ponudi u Nemačkoj, a samo delo je recimo u Srbiji. Za to se koriste sve prednosti savremene tehnologije - fotografije se pojavljuju na Internetu, šalju faksom... Interpol zbog svega toga i insistira na posebnoj obuci pripadnika policije koji se bave otkrivanjem tog vida kriminala.

Jasmina Šahinović u prilog ove priče navodi primer slike "Grof Ugolino", koja se pripisuje čuvenom španskom sli**** Francisku Goji, koja je letos nađena u Crnoj Gori.

- Slika je ukradena u Italiji, a njena fotografija se pojavila u određenim krugovima u Nemačkoj. Nuđena je jednom nemačkom kolekcionaru. Obimnom istragom otkriveno je da je slika u Crnoj Gori gde je u junu i zaplenjena.

Prema pisanju beogradske štampe, "Grof Ugolino" je zaplenjen kod braće Mugoša u Podgorici. Oni su u istrazi tvrdili da nisu znali da je slika ukradena i da su je dobili kao garanciju da će im neki dug biti vraćen. Podgorička policija je privela i izvesnog Kalezića, koji je tvrdio da je sliku dobio iz Beograda. On je saslušan i pušten.

Prema poslednjim informacijama, svi Podgoričani privedeni zbog sumnje da su imali veze sa slučajem su pušteni. Slika koja je pre četiri godine ukradena sa izložbe u Torinu vraćena je u Italiju, a sada se čeka izveštaj eksperata, jer postoji i sumnja da je "Grof Ugolino" - falsifikat.
Neobična je sudbina i pet umetničkih slika iz 19. i 20. veka, pronađenih prilikom jedne davne kontrole u vozu u Subotici, a i danas stoje na spisku dela za kojima se traga, jer poreklo i vlasnik nisu utvrđeni. Prema zapisima na samim slikama, sve je ukazivalo na to da su poreklom iz Mađarske. Na "Pejzažu sa jezerom", na primer, potpisan je Lajoš Košut, a na poleđini slike je zapis "Magiar Nemzeti Galeria", dok je na prikazu biblijskog lika Judite sa glavom muškarca u ruci potpisan slikar Kovats J.

- Od mađarskog Interpola, međutim, dobili smo informaciju da za tim veoma vrednim slikama u njihovoj zemlji ne postoji potraga!- kaže Jasmina Šahinović. - Svih pet slika i danas su na čuvanju u Narodnom muzeju u Beogradu, gde će da ostanu dok se ne utvrdi njihovo poreklo.

Nacionalni biro Interpola u Beogradu nedavno je obnovio i poternicu za izuzetno vrednim delom holandskog slikara Davida Tenirsa, koje je ukradeno iz Narodnog muzeja u Beogradu još 1988. godine. Iako je slika ukradena pre 17 godina, zbog izuzetno velike vrednosti i umetničke i kolekcionarske, ponovo je ubačena na Interpolov CD likovnih dela za kojima se traga.

Prema rečima istoričara umetnosti Nikole Kusovca, sliku "Iskušenje svetog Antonija" koja se pripisuje Davidu Tenirsu, Narodni muzej u Beogradu je dobio oko 1950. godine od Narodnog pozorišta.

- Ta slika se ovih dana opet nudi na crnom tržištu u Evropi i mislim da će policija ovog puta da stigne do nje - kaže Kusovac. - Čini mi se da je ona sada u Crnoj Gori i da su odatle išle fotografije u Evropu. Bio sam blizu "da je uhvatim", ali ljudi koji su doneli da pitaju šta je, nisu se više pojavili, a ja nisam policajac da ih ispitujem ko su i šta su. To je posao policije.

PRVI FALSIFIKATI

- PRVE falsifikatne slike u Beogradu otkrivene su krajem pedesetih godina. To su bile lažne slike Save Šumanovića i Stjepana Fjodoroviča Kolešnjikova. Falsifikator je osuđen, ali sve slike nisu uništene. Zato danas treba da se pazi prilikom kupovine, jer su ta dela sada stara pola veka, što otežava njihovo prepoznavanje - ispričao je Nikola Kusovac.

[rammstein]

KRAMPOM PO - ISTORIJI (11)


Prevara sa potpisom
21. decembar 2005


Pišu: S. Tasić i S. Dukić

FALSIFIKOVANjE dela poznatih umetnika i arheoloških predmeta posebna je oblast kojom se bavi tzv. umetnička mafija. Mnogo je ljudi koji zbog neznanja nasedaju prevarantima i daju mnogo novca da bi imali antički novčić ili sliku Petra Lubarde ili čak Pikasa, a u stvari u kuću donesu nešto što nema nikakvu vrednost.

Istoričar umetnosti Nikola Kusovac, penzionisani kustos Narodnog muzeja u Beogradu, danas u galeriji Etnografskog muzeja u Beogradu procenjuje umetnička dela i daje savete ljubiteljima likovne umetnosti. Kao čovek u, što bi se reklo, centru zbivanja, Kusovac svedoči o poplavi falsifikovanih umetničkih dela.

- Najčešće su to grube, rđave kopije, odnosno falsifikati. Da su to prave zvanične kopije ne bi bilo problema, jer svaka stručno urađena kopija koja ima sertifikat ima svoju vrednost, zna se tačno koliko košta kvadratni metar kopije, i logično je da ljudi koji ne mogu sebi da priušte kapitalno delo, žele da imaju bar kopiju slike koja im se dopada - priča Kusovac.

Falsifikat je, međutim, nešto čemu je cilj prevara.

- Nezajažljivost ljudska je velika, pa zato prevaranti pokušavaju, najčešće uz grdne pečate, zapise, ceduljice, izmišljene priče, da zasene onoga kojem žele da prodaju takvu robu - kaže Kusovac.

Prema njegovim rečima, iza nastanka falsifikovanih umetničkih dela doskora su stajali "poluuki" ili neuki ljudi, ali u poslednje vreme, sve je više dobrih falsifikata - lažnih slika Petra Lubarde, Nikole Graovca, Petra Konjovića... koje, očigledno, rade školovani slikari.

- Petar Lubarda je poslednjih godina života slikao industrijskim lakovima na lesonitu. Ti se lakovi relativno brzo suše, a falsifikatori još dodatno povećaju temperaturu sušenja koristeći rernu na primer, i tako boja dobije čvrstinu koju bi imala da je slika naslikana pre mnogo godina. Još kada to uradi dobar majstor koji ume da pročita i prenese Lubardin način građenja slike, onda dobijate takav falsifikat koji je teško razlikovati od originala. Tu prevaru može da otkrije samo stručnjak - objašnjava Kusovac.

Slično je i kada se radi o slikama Petra Konjovića ili Nikole Graovca, dakle ekspresionistima, kako kaže Kusovac, ljudima koji su radili spontano, od prve.

- Često su falsifikovane i slike Peđe Milosavljevića, naročito akvareli - priča Kusovac. - Iz njegovog ateljea je izašlo puno papira sa njegovim pečatima, koji su posle njegove smrti zloupotrebljeni. Zato i danas treba biti oprezan kada se pojave akvareli Peđe Milosavljevića datirani na 1965, 1966. ili 1967. godinu.
U POSLEDNjE vreme, falsifikatori pribegavaju metodi koju Kusovac smatra najopasnijom u toj oblasti. Iako to nije falsifikat u pravom smislu, jeste prevara. Prema njegovim rečima, veoma obrazovani ljudi, istoričari umetnosti ili likovni umetnici, koji umeju da prepoznaju umetnička dela, nađu sliku nekog osrednjeg majstora sa početka 20. veka, na primer, i na nju dodaju potpis poznatog umetnika iz istog perioda.

- Oni prepoznaju sliku koja podseća na dela naših značajnih umetnika poput Nadežde Petrović, Koste Miličevića, Milana Milovanovića... i samo dodaju potpis. Tako dobijete sliku koja jeste iz određenog perioda, jeste originalno delo, ali je potpis lažan. Za otkrivanje takve podvale potrebna je izuzetno stručna ekspertiza - kaže Kusovac. - Srećom, postoje uređaji kojima takva podvala može da se otkrije. Uz pomoć ultraljubičaste lampe otkriva se sve što je naknadno stavljeno na platno, a uz pomoć infracrvene sve što je brisano. Tako se otkriva da li je brisan potpis i stavljen novi, mada su se pojedini falsifikatori u poslednje vreme izveštili, pa umeju da prevare i te uređaje.

Organizacija u falsifikatorskom poslu, prema Nikoli Kusovcu, postoji. On kaže da je siguran da je nekoliko slikara iz Beograda svoje veliko znanje i umeće stavilo u službu ljudi sa one strane zakona, i da bi policija trebalo malo više time da se pozabavi. Kusovac, ipak, objašnjava da ta organizacija u likovnoj oblasti nije toliko izražena kao što je to slučaj sa arheologijom. Njegove reči potvrdili su i arheolozi Dragana Spasić-Đurić, kustos Narodnog muzeja u Požarevcu, i dr Miloje Vasić, direktor Arheološkog instituta SANU.

PREVARILI MIRU
JEDNOM prilikom Mira Marković je dobila na poklon sliku Nadežde Petrović. Kao izuzetno vredno delo, ona ju je dala Direkciji JUL-a. Ljudi iz Direkcije doneli su odmah sliku kod Nikole Kusovca na procenu.

- Došli su da me pitaju koliko slika vredi i ja sam im odgovorio da ne vredi ništa, jer je falsifikat - priča Kusovac. - Ljudi su bili zaprepašćeni kako se neko usudio da prevari drugaricu Miru Marković.
(KRAJ)

[rammstein]

Menjaš, kupuješ, prodaješ


Kako zaštititi arheološko blago koje je decenijama na meti pljačkaša čiji broj stalno raste
Ilegalni trgovci starinama najčešće su, kažu u policiji, njihovi najveći ljubitelji. Krenuvši od afere Sevso iz 1990. godine kada je, podsećanja radi, Miša Grof uhapšen na aerodromu pri pokušaju da iz zemlje iznese ovo vredno srebrno posuđe, preko zlatnog avarskog pojasa koga je na Zapadu već čekao kupac, do opustošenih arheoloških lokaliteta širom Srbije, pa i poslednje nemilosrdne pljačke Viminacijuma, nije teško poverovati u reči policije.
Na prvi pogled, situacija na našim sajmovima antikviteta ne ide u prilog ovoj sumnji. Filatelija, numizmatika, antikviteti, paleontologija - sve na jednom mestu. Gomila, istina vrednog nakita i posuđa starog i do sedam vekova, novca iz rimskog perioda, knjiga posebnih kraljevskih izdanja, oružja i ordenja različitih vojski koje su marširale našom zemljom, čak i Titov lik u bronzi i poneki mobilni telefon prve generacije - sve već viđeno i sve deluje legalno. Čuju se cene od dvadeset do sto pedeset evra. Sotbi i Kristi, kako se čini, ovde se ne bi ovajdili. Ipak, znajući da starine iz naše zemlje u ove dve eminente aukcijske kuće Zapada dostižu i do petnaest puta veću cenu od početne, prvi utisak je lako zaboraviti.
Najskuplja stvar koju je na ovakvim skupovima video Petar Stojković, trideset godina već kolekcionar Saveza filatelista Srbije, bilo je sto perpera u zlatu knjaza i kralja Nikole koji su vredeli deset hiljada evra, ali samo zato što su bili nedirnuti. On kaže da je nemoguće ilegalno trgovati na sajmovima, jer “na njima uvek ima policije. Osim toga, većina izlagača je suviše dugo u ovom poslu da bi rizikovala svoj ugled”.
Njegov kolega Zoran Pavlović, jedan od organizatora ovih skupova koji se skoro svakog, pa i sledećeg vikenda održavaju u hotelu “Slavija”, ipak priznaje da je bilo slučajeva ilegalne razmene i dodaje “ali je i nama u interesu da toga ne bude. Često odlazim u MUP da prepoznam pokradene predmete, jer ni nama kriminal ne ide u prilog. Sa patriotskog i ljudskog stanovišta stalo nam je da ono što je naše, ostane u našoj zemlji. Mi svi sarađujemo bez konkurencije i želimo da se udružimo sa muzejima, ali oni nisu finansijski sposobni da otkupljuju predmete.”
Činjenica je da naši muzeji, sve i kad bi imali novac da kupuju, ne bi, poput Narodnog u Nišu, imali prostor na kome bi izložili predmete. Kolekcionar ima.
Nedavno je Voja Marović, kolekcionar, kratko objasnio principe ovog posla: “Uzmeš sve što nađeš, menjaš, kupuješ, prodaješ - do starih komada dolaziš na različite načine preko prijatelja i drugih istomišljenika zaljubljenih u starine.”
Kad su se u Rimu u drugom veku pojavile kolekcije umetnina, počele su i prve nevolje s njima - prve pljačke grobnica i hramova, nezakonita prenošenja preko granica (neke od tih umetnina i danas lutaju svetom) i ozbiljni falsifikati. Kustosi nisu slučajno nikli iz redova legionara i gladijatora koji su preživeli arenu, jer se još od tada za kolekcionara, kao po pravilu, vezuje i neka mutna radnja. Danas, oni su ništa drugo do trgovci s ukusom.
“Kolekcionar je čovek koji se lišava osnovnih stvari u životu, odlaska u kafanu i putovanja, ali odvaja novac da kupi starinu i zadrži je u zemlji. Ovaj ekonomski momenat ne podstiče mlade da ulažu u nešto neprolazno, a da od toga nemaju brzu korist. To nije isto kao kad smo mi počinjali. Od strasti nastalo je nešto potpuno komercijalno”, objašnjava Stojković, a Pavlović dodaje: “Sa šest i po godina počeo sam se baviti filatelijom, pa numizmatikom, kasnije ordenjem i tako redom. To su strasti koje obuzimaju čoveka, jedna po jedna, a nijedna od njih ne prestaje.”
Istoričar Moris Rajms, proučavajući mračniju i manje zakonitu stranu kolekcionarstva, tvrdio je da se oni regrutuju iz posedničkih i obrazovanijih klasa, uglavnom manjinskog naroda i najčešće sa vidnim fizičkim defektom. Manje ili više obrazovani, uglavnom iz srednjih slojeva i srpskog porekla, a bez naoko uočljivih fizičkih nedostataka, naši kolekcionari ne prolaze Rajmsove kriterijume. Možda je, onda, kolekcionarstvo u nas zaista manje mračno i više zakonito nego što se veruje.
Organi zaduženi za uspostavljanje reda među antikvarima upozoravali su i na brojnost lažnih numizmatičkih društava i lažnih kolekcionara u njima. I istina, posetioci naših sajmova manje kupuju nego što prodaju i donose na procenu, koja je, uzgred, brza, nepogrešiva i besplatna. Međutim, istina je i da oni retki koji se odluče da potroše neku paru, originalnost i cenu izloženih predmeta retko dovode u pitanje. Uzalud upozorenja organa reda. “U Savezu imamo puno poverenje u svoje članove i njihovu procenu, a o originalnosti da ne pričam. Kada bi stručnjaci otkrili da neko laže o poreklu predmeta, tom bi zauvek bilo zabranjeno učešće na ovakvim skupovima”, objašnjava Stojković poverenje kupaca.
Na kraju, čuvari reda i ljubitelji starina složili su se u jednom - kaznena politika svih ovih godina bila je suviše blaga prema onima koji su pljačkali i krijumčarili “komade” od vrednosti, pa krivica za nesreće na hiljade kulturnih znamenja naše zemlje (ili one čiji smo prostor nasledili) nikako ne može biti krivica samo jedne strane.
Jedan od zaključaka Interpola sa Konferencije zemalja jugoistočne Evrope na Brionima prošle godine bio je da krivična dela krađe, krijumčarenja i ilegalne trgovine kulturnim dobrima u ovom regionu ne zaostaju nimalo za trgovinom belim robljem, narkoticima i pranjem novca. Pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, danas u našoj zemlji postoji Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i unutar nje poseban ogranak za zaštitu kulturnih dobara od kriminala. Prema rečima Željka Ježa, arheologa i savetnika načelnika Uprave, prvi istraživači naših prostora pisali su da su se meštani istočne Srbije kao nekom vrstom domaće radinosti bavili skupljanjem starina.
- Tek sa uspostavljanjem organizovanog tržišta antikviteta krajem devetnaestog i u dvadesetom veku, pljačkanje pokretnih arheoloških nalaza uzima maha, ali ta tradicija postaje i neka vrsta stvarne “domaće radinosti” tek sedamdesetih godina dvadesetog veka kada se pojavljuje veliki broj privatnih otkupljivača starina sa terena. Kada se početkom osamdesetih godina pojavljuju uređaji za otkrivanje metala u zemlji, koji su pre svega pravljeni za vojne potrebe, “skupljači” su naprasno dobili moćno oruđe kojim su veoma efikasno uspevali da pronađu veliki broj, pre svega metalnih predmeta. Tako su nastale grupacije ljudi kojima je to bila osnovna delatnost, a njihovi važni punktovi su Bela Crkva, Požarevac, Sremska Mitrovica, niško-vranjsko područje. Dakle, pre svega, koncentrisani su na velikim arheološkim nalazištima rimskog perioda koji su još neistraženi.
Kriminalistička policija je do sada obogatila muzeološke depoe za više od stotinu hiljada predmeta koji su oduzeti pljačkašima najčešće presrećući ih u trenutku kad taj materijal pokušavaju da iznesu iz zemlje, što, ipak, procenjujem da je samo desetina u odnosu na ono što je prokrijumčareno. Unutrašnja organizacija ovih krijumčara je složena - prvi sloj čine oni koji na osnovu iskustva nepogrešivo rade na terenu, onda ide sloj lokalnih šefova grupa koji se u javnosti prezentiraju kao kolekcionari i od skupljača otkupljuju nalaze, vrše procenu i prosleđuju sledećoj grupi, kupcima. U okviru sajmova i numizmatičkih društava oni faktički trguju bez poreza, jer ne postoji odgovarajuća zakonska regulativa u našem društvu, objašnjava Jež.
Dalje arheološki nalazi iz naše zemlje putuju preko Austrije, Nemačke, Švajcarske sve do Amerike i Japana gde njihova cena raste i do petnaest puta više u odnosu na početnu. “Međunarodne radničke linije” usled nestašice u našem društvu, skoro da i nisu kontrolisane na izlazu iz zemlje, a prijavljivanjem predmeta na ulasku u drugu zemlju njegova legalnost prestajala je da bude sporna. Od Uneskove konvencije iz Palerma 1995. godine zemlja u koju je kulturno dobro došlo ilegalnom trgovinom obavezna je da ga vrati u domicijelnu zemlju. Ipak, evropske zemlje se i dalje uslovno dele na uvoznice i izvoznice kulturnih dobara. Mi smo u tom pogledu na gubitku: “uvozili” smo tepihe, trofejno oružje i satove, a osim arheoloških nalaza “izvozimo” još i ikone, krstove, pehare i crkvene posude.
Prošle nedelje kod uhapšenih pljačkaša rimskog nalazišta Viminacijum, kod Kostolca, pored numizmatičkih predmeta, statua i mermernog stuba, pronađeni su još i četiri metal-detektora, traktor i plug za duboko oranje.
- Policija je prošle godine predala muzejima četrdeset kilograma materijala. To bi mogao biti desetogodišnji rad arheologa u nekim uslovima, a dvogodišnji je ilegalnih tragača. U arheologiji, naime, postoji kompleksan metod prilikom iskopavanja, po kome, naravno divlji kopači ne rade. Snažna mašina koju oni poseduju, plug koji ore do dubine od metar i dvadeset centimetara, sistematski uništava lokalitet. Vrlo često oni iznajmljuju njive od seljaka da bi ih uzorali kako bi ih lakše pljačkali, čime nanose nepopravljivu štetu nauci i kulturi, kaže Jež.
Po njegovoj proceni, interesovanja divljih kopača ubrzo će se pomeriti na srednjovekovne i praistorijske lokalitete na područje Kraljeva, Raške, Novog Pazara, Mačve, jer kako kaže, antički su dosta “iscrpljeni”, a i policija im sada posvećuje mnogo veću pažnju i preventivnu zaštitu.
Decenijama već četrdeset četiri arheološka nalazišta u Srbiji su na meti pljačkaša čiji broj stalno raste. Šta je posebno pogodovalo njihovom širenju?
Blagonaklon stav pravosuđa prilikom sankcionisanja počinioca ovih dela bio im je na neki način podsticaj, jer u odsustvu ozbiljne kaznene politike, njihova smelost u prestupima je rasla. Od dvadeset temeljno istraženih slučajeva, u poslednjih desetak godina, sa oko pedeset učesnika krivičnih dela, samo je nekolicina procesuirana, a kazne su uglavnom bile uslovne.

DRAGANA PERIĆ