Cezar u kolevci!
Dragana Matović, 04.08.2009 Ocena:
4.42 (Glasova: 47)
[Oceni] Komentara: 18 [Postojeći komentari]
POSLE 324. godine kada je postao jedini vladar Rimskog carstva, Konstantin Veliki (306-337) je delio razne počasne titule članovima svoje porodice. Titulu avguste (carice) tada su dobile njegova majka Jelena i supruga Fausta. Navodno je pred kraj života proglasio svoju ćerku Konstantinu za caricu i krunisao je.
U to vreme Konstantin je pravio zamršene planove o nasleđivanju prestola. Pored njegovih sinova iz braka sa Faustom, Konstantina II (337-340), Konstancija II (337-361) i Konstansa (337-350), titulu cezara je imao i njegov sinovac Dalmacije. Drugi sinovac Hanibalijan, oženjen sa Konstantinom, dobio je neobičnu titulu “kralja nad kraljevima pontskih plemena”. Pretpostavlja se da ga je Konstantin, koji je pripremao pohod na Persijance, planirao za vladara oblasti koje bi osvojio.

Rat braće

Odmah nakon njegove smrti, 337. godine, te zamisli su pale u vodu. U pobuni vojske u Konstantinopolju (Istanbul), koja je navodno zahtevala da naslednici prestola budu samo njegovi sinovi, stradala su njegova polubraća i sinovci. Svi koji su mogli da ugroze vlast Konstantinovih sinova! Za obračun unutar carske porodice, kao glavnog krivca, kasniji istoričari navode Konstancija II, koji je jedini bio u Konstantinopolju kada se to događalo. Hanibalijan je, takođe, ubijen, a Konstantina ostala udovica. Do groba je bila gnevna na svog brata, koji ju je lišio svakog udela u vlasti!
Braća su se srela u Viminacijumu (Stari Kostolac) da podele očevinu. Najstariji je imao, tek, dvadesetak godina. Najmlađi sedamnaest! Mladi po godinama, ceo život su učeni da vladaju! Konstantin II je još kao beba, oko 317, u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), proglašen za cezara. Sa tri godine je, mimo pravila Rimske republike, postao konzul. Do tada je konzul morao biti stariji od 42 godine, ali je Konstantin Veliki lako prilagođavao državna pravila svojim potrebama. Konstancije II, rođen u carskoj palati u Sirmijumu, kao jako mlad, uz najmlađeg Konstansa, proglašen je za cezara. Konstantin Veliki je svojim sinovima omogućio dobro obrazovanje. Konstancije se izdvajao od braće. Bio je dobar retoričar i pesnik, nenadmašan u gimnastici, izuzetan trkač, skakač i vešt konjanik.
Podelom nasledstva, Konstantin II je dobio Britaniju, Galiju i Hispaniju, Konstancije II je upravljao celim istokom, od Carigrada nadalje, a najmlađi Konstans, koji je ostao pod okriljem najstarijeg brata, vladao je Italijom, Ilirikom i delom Afrike.
Nije prošlo ni tri godine od smrti Konstantina Velikog, a njegovi sinovi su zaratili. Naime, Konstantin II besan što se Konstans ne obazire na njegove sugestije, sa vojskom je krenuo u Italiju da kazni svojeglavog brata. Konstansove trupe su ga ubile u jednoj zasedi. Tako je Konstans postao vladar zapadnog dela Carstva!
Konstancije i Konstans nisu bili prisni, ali se nisu ni sukobljavali. Jaz među njima stvorio je crkveni spor oko Arijevog učenja o prirodi Isusa Hrista. Naime, Arije je zastupao tezu da u okviru svetog trojstva Bog Otac i Bog Sin nisu ravnopravni, što je većina episkopa na Nikejskom saboru (325) osudila kao jeres. Konstancije je bio naklonjen arijancima, a mladi Konstans gajio simpatije prema pristalicama ikejaca.
Konstans je bio veoma pobožan i nije podnosio pagane. Ukinuo je prinošenje žrtava bogovima, što mu je donelo brojne neprijatelje
među vojnicima, koji su poštovali rimsku tradiciju. Tako je posle desetak godina vladavine, vojska zapodenula ustanak protiv njega. Za novog cara proglasili su vojskovođu Magnecija, a Konstansa pogubili.

Izdaja vojske

Konstancije je krenuo u osvetnički rat i u bici kod Murse (Osijek), jednoj od najkrvavijih u čitavoj rimskoj istoriji (251. g.), obračunao se sa Magnecijem, koji je posle propasti izvršio samoubistvo. Kasnoantički istoričar Sulpicije Sever navodi da je Konstancije ishod bitke iščekivao u Bazilici mučenika izvan gradskih bedema, zajedno sa gradskim episkopom, arijancem Valensom. Episkop je udesio da mu se tajno dojavi rezultat, pa je prvi javio caru da neprijatelji beže. Kada je Konstancije zatražio da dovedu glasnika, Valensa je rekao da ga je o tome obavestio - anđeo! Naivni car je poverovao. Tako je vođa arijanaca, uz Ursacija, episkopa Singidunuma, postao glavni u ovom delu Imperije. Shvativši trijumf kao božansko proviđenje, Konstancije je viziju anđela izjednačio sa Konstantinovim snoviđenjem. Posle toga je podigao brojne memorijalne građevine - na prostoru gde je kasnije podignuta Crkva svetih apostola Petra i Pavla kod Novog Pazara, u Smederevu, Sirmijumu i Viminacijumu.
Ovaj građanski rat iznedrio je još jednog rimskog cara, rođenog u bespuću tadašnje Mezije, pretpostavlja se negde između Bujanovca i Trgovišta. Komandant vojske Ilirika, vremešni Vetranion (350) odanost Konstantinovoj porodici, koja mu je priuštila vojničku karijeru, pokazao je na neuobičajen način.
U to vreme vođe Vetranionovih jedinica bile su sklone izdaji. Olako su prihvatili Konstantinine prevratničke ideje, koja je posle smrti muža Hanibalijana, samo tražila pogodan trenutak da se ponovo približi carskom tronu. Formalno je postao uzurpator prestola i protivcar legalnom Konstanciju II.
Kasniji događaji su, međutim, potvrdili da je Vetranion samo želeo da sačuva Ilirik od uzurpatora i preda ga Konstanciju. Antički izvori pominju da je do susreta dva imperatora došlo u Serdici, Sirmijumu ili Naisu. Po svemu sudeći, Vetranion je izabrao Konstantinov rodni Nais. Odlučio je da sačeka Konstancija i preda mu svoju vojsku. Tako je i bilo. Vetranion je uručio carski grimiz i insignije vlasti Konstanciju, koji se u ovoj pobedi poneo razborito i umereno. Podigao je Vetraniona, nazvao ga ocem i priveo tronu i oproštaju. Nagradio ga je sa velikim imanjem u Prusi, gde je Vetranion proživeo još šest godina u, kako je sam govorio, “raskošnom odmoru”.
U carskim purpuru ostao je samo Konstancije II, jedini sin Konstantina Velikog rođen na prostoru današnje Srbije (Sirmijum). Stolovao je još jedanaest godina i uspeo da sačuva i obnovi Konstantinovu baštinu. Umro je prirodnom smrću, što označava poseban uspeh za rimskog vladara iz tog perioda. Prema predanju, spavao je sam u izdvojenom zdanju, oko koga je bio iskopan dubok rov. Preko tog kanala se prelazilo pokretnim mostićem, koji je svako veče sam podizao!
Vreme Konstancijeve vladavine odlikuju značajni graditeljski poduhvati. Iz te epohe sačuvani su ostaci utvrđenja sa lepezastim kulama u Surduku, Slankamenu, Novim Banovcima i Petrovaradinu. U Viminacijumu je otkrivena njegova mermerna glava, koja ga pokazuje kao osobu lepog lika, meke duge kose i krupnih očiju.