NOVA UNOSNA ZANIMACIJA


Kada biste iz daljine videli nekoliko mladica sa cudnim spravama poput usisivaca koje drže tik iznad zemlje, možda biste prvo pomislili da ste svedok nekog zadatka kojim bi se mogli zamlacivati agenti Molder i Skali iz “Dosijea iks”. Malo kome bi palo na pamet da su oni što drže u rukama detektore za metal i pretražuju svaki santimetar zemljišta u stvari grupa “divljih arheologa” u potrazi za zakopanim blagom.



Poznato je da su mitovi o zatrpanim cupovima punim zlata u našim krajevima veoma rašireni, a slicne price se još uvek mogu cuti od pojedinih antikvara, kao i maštovitih avanturista koji se kao volonteri cesto prijavljuju kad god neka arheološka ekspedicija krene u obilazak neistraženog lokaliteta. Osim cupova, visoko mesto na skali popularnosti imaju i kovcezi s blagom, krune i predmeti od zlata vladara iz starog i srednjeg veka, grobovi cuvenih licnosti za koje se zna da su sahranjene na našoj teritoriji.

Nije redak slucaj da se i neko staro stablo, po necemu karakteristicno ili izdvojeno, ocas isece na komade u nadi da ce se ispod njega naci hajducki ili drugi plen. Na meti “divljih arheologa” nalaze se i bunari, vodenice, groblja, imanja nekadašnjih cuvenih porodica ili, jednostavno, bilo koji neobicno postavljen poveci kamen, koji je nekome nekada mogao poslužiti kao beleg tajnog mesta na kome je zakopao neke dragocenosti.
Kada je rec o skrivenom blagu, najvece interesovanje ipak vlada za cuvene arheološke lokalitete, na kojima su nalazišta novcica i drugih predmeta iz antickog doba, posebno iz perioda poznog rimskog carstva. Tako su na udaru pljackaša vrlo cesto stari gradovi, poput Sirmijuma (Sremska Mitrovica), Basijane (Donji Petrovci), Viminacijuma (Kostolac), Naisusa (Niš), zatim, mesta na kojima su se nalazile carske rezidencije (Gamzigrad), pa “vile rustike”, odnosno komleksi kuca sa vinogradima koje su podizali clanovi dvora ili bogatije rimske porodice.

Lokaliteti ovih gradova i objekata uglavnom su manje ili više detaljno ispitani, i o njima postoji muzeološka dokumentacija, dok je veci broj znacajnijih istraživanja prezentovan putem tekstova ili monografskih studija. Medutim, novi “istraživaci” ne mare za dosadne akademske price o rimskim carevima, arhitekturi i skulpturi njihovih palata ili detaljima iz raskošnog života njihovih žitelja. Oni “pouzdanije” informacije dobijaju na drugim mestima, uglavnom kafanama gde se brzo procuje kako se “taj i taj” pohvalio da je na svojoj njivi pronašao neke metalne novcice ili deo vojnicke opreme.

Tragacima za zakopanim blagom nije drago što ih nazivaju pljackašima njiva i grobova. Oni više sebe doživljavaju kao arheologe-amatere, koji cak nešto znaju o cuvenim rimskim gradovima i drumovima koji su delom prolazili preko naše teritorije. Mnogi od njih ce tvrditi kako su ovim poceli da se bave slucajno, a kao najcešci povod navode primamljivu pricu o blagu, koja se širila “od uva do uva”, ili nekom anegdotom iz njihovog kraja po kojoj seljak u nekakvom žuto-sjajnom šlemu, koji je zakacio ralom na svojoj njivi, drži ek**** u svojoj šupi.

Kada samozvani arheolozi-amateri dodu do prvog “plena”, a to su najcešce novcici sa neke njive, naprasno pocnu da se bude interesovanja za rimsku istoriju. Tada se nabavljaju razni katalozi u kojima su, osim sadržaja slike i vremena iz kojeg potice zlatnik ili srebrnjak, dati i podaci o cenama rimskog novca na tržištu umetnina. Preduzimljivi istraživac, potkovan neophodnim podacima, prelazi na sledecu etapu svog arheološkog ispitivanja, a to je kupovina osnovnog sredstva za rad - detektora za metal, cija se cena krece od 200 do 1000 evra.

Terenski rad je nešto manje zanimljiv deo, posebno ako posao ne krene onako kako se ocekivalo, što bi znacilo nekoliko celih dana provedenih po suncanom vremenu na njivi ili nekoj livadi bez ijednog iskopanog novcica. Dešava se da se detektor “oglasi”, pa istraživac groznicavo krene da kopa da bi na dubini od pola metra pronašao ringlu od šporeta.

Inace, vecina novcica i metalnih predmeta koji se pronadu nije u dobrom stanju. Narocito štetno na novcice deluje veštacko dubrivo, jer je rec o bakarnom novcu ili srebrnjacima iz perioda kad je carstvo bilo u krizi. Ipak, ukoliko se ima srece, mogu se naci i lepi, retki primerci koji na tržištu vrede i po nekoliko hiljada evra. Oni sa ovlaš stecenim znanjem samouvereno tvrde kako se na našim prostorima najcešce mogu naci novcici iz perioda vladavine careva Marka Aurelija Proba i Dioklecijana. Kažu da je elementarno znanje neophodno, jer neupucen covek može prodati svoj antikvitet ispod realne cene. Nalazace ipak najviše boli to što od njihovog truda najviše profitiraju preprodavci. Dobre veze i kontakti se sticu na sajmovima antikviteta, gde oni najokretniji zacas pronadu pravog kupca, posle cega krece prepiranje oko najbolje cene. Na ovakvim mestima uvek postoji opasnost da “arheolog” koji se odvaži da sam plasira svoj pronalazak bude jednostavno uhapšen, kada se osim novcane kazne najcešce desi da mu oduzmu metal-detektor, što najteže pada terenskom istraživacu.

Ipak, uprkos svemu arheolozi-amateri su neumoljivi. Svaki put kad detektor zapišti mnogima skoci adrenalin, jer to je znak da postoji šansa da pronadu nešto što je drugima do tada promaklo. U ovim krugovima se tvrdi da je san svakoga da održi nadu da ce jednog dana naci grobnicu koja nije opljackana ili cup sa novcem koji su njegovi vlasnici nekada sakrili. Motiv za daljim traganjem podgreva i prica da su se neki ljudi od ovoga obogatili. U krajnjoj liniji, lepo je šetati se po prirodi, pomalo kopati i zabaviti se sa društvom, sve dok detektor ne zapišti, kada, kako kažu, nastupa posebna navala adrenalina.