Vladar uči slova
Dragana Matović, 05.08.2009 Ocena:
4.42 (Glasova: 47)
[Oceni] Komentara: 18 [Postojeći komentari]

Kula Nebojša počasni spomenik Jovijanu
JEDINI imperator rođen u Singidunumu (Beograd) Flavije Jovijan (363-364) samo je 236 dana gospodario rimskom carevinom! Njegov otac Varonijan bio je visoki oficir na limesu(granici) i imao titulu zapovednika vojnih jedinica koje je osnovao Dioklecijan. One su, po njegovom božanskom nadimku, nazvane Jovia (Jupiter). Možda i sam Jovijan, svoje ime duguje ovoj okolnosti. Skromno obrazovan, naučio je da piše, tek, kad je postao car!
Poreklo, stas, kasnije i brak sa Haritom, ćerkom slavnog oficira Lucijana, odenuli su ga u vojničku uniformu. Produžio je očevim stopama. Postao je član carske garde, a pred kraj života Konstancija II, bio je u carevoj pratnji.

Vino i žena

Jovijanovu vladavinu najavila su loša predskazanja. Kada je Konstancije iznenada umro u Kilikiji 361, Jovijan je dobio zadatak da otprati kola sa pokojnikom u Konstantinopolj. Za taj događaj vezano je jedno loše proročanstvo, o kome je pisao Amijan Marcelin, a odnosi se na Jovijanovu buduću vladavinu: “... Kada je telo pokojnog cara Konstancija oprano, namazano i položeno u kovčeg, naređeno je Jovijanu, tada još carskom gardisti, da ga sledi sa kraljevskom pratnjom u Konstantinopolj. Tamo je trebalo da bude sahranjen. Dok je Jovijan sedeo u kolima koja su nosila posmrtne ostatke, poklonjeni su mu, prema postupku uobičajenom za careve - uzorci vojničke hrane, pokazana mu je državna zaprega, i prema običaju, presretala ga je masa sveta. Ovi simboli predskazali su Jovijanu carsku vlast, doduše neuspešnu i pod senkom, budući da je upravljao posmrtnom povorkom...”
Ovaj hroničar navodi da je i njegov otac Varonijan usnio san koji je nagovestio vrletnu sreću i strmoglavi pad sina: “... Na ovom mestu si ti, Fortuno rimske države, s pravom optužena jer si, dok su oluje potresale državu, istrgla kormilo od vladara iskusnog u upravljanju i predala ga mladiću koga nisu odlikovala nikakva značajna dela, te ga stoga ne treba ni koriti, ni hvaliti...”.
Nedugo posle Konstancijeve sahrane, Jovijan je postao zapovednik garde. U leto 263. godine pratio je sledećeg imperatora Julijana (361- 363) u pohodu na Persiju. Rimska vojska je bila duboko na persijskoj teritoriji kada je Julijan zadobio smrtonosne rane. Izgladneli, bez hrane, vojnici su se neprekidno suprotstavljali neprijatelju, koji ih nije ostavljao na miru. Marcelin, koji je prisustvovao ovom događaju, navodi da su se nakon Julijanove smrti okupili svi zapovednici da bi izabrali novog cara. I pored teških uslova, podela među oficirima je bila neizbežna. Presto je prvo ponuđen Salutiju, pretorijanskom prefektu Istoka, koji je kao i Julijan bio paganin. Tu počast je odbio pravdajući se poodmaklim godinama i narušenim zdravljem. Dok su oficiri tražili novog kandidata, deo vojske je izvukao Jovijana i ogrnuo ga carskim purpurnim plaštom. Uzviknuli su u čast novog cara: “Jovijan, avgust!”, što su ostali vojnici gromoglasno prihvatili.
Marcelin ističe da je Jovijan, u stvari, greškom izabran za vladara. Vojnici su mislili da nazdravljaju oporavljenom JULijanu, a ne tek izabranom JOVijanu! Kada su shvatili da su zabrljali, neki od vojnika su bili ganuti, ali je Jovijan, ipak, prihvaćen za cara. Verovatno su ga uzeli zbog popularnosti njegovog oca, a još više da bi neko preuzeo komandu i izvukao vojsku iz bezizlaznog položaja.
Marcelin opisuje da je Jovijan bio “toliko visok i krupan
da se dugo nije mogla naći vladarska odeća koja bi mu odgovarala. Bio je lep, dostojanstven, sivih očiju, veseo, dobroćudan, ali i neumeren. Uživao je u vinu i u ženama.”
U početku, Jovijan je bio zaokupljen izvlačenjem vojske iz Persije. Iskusni persijski car Šapur II, znao je da koristi “darove neba”. Zahvaljujući dezerterima saznao je da novoizabrani car nije ni nalik prethodnom, da je spor i slab u odlukama. Zato je krenuo u napad. Oslabljeni Rimljani povlačili su se uz reku Tigar. Preko noći su uspeli da pređu nabujalu reku i uklone persijsku stražu na drugoj obali. Polugladna vojska, nastavila je da korača prema svom ognjištu. Persijanci su ih neprekidno gonili. U jednom trenutku Šapur je predložio da sklope primirje, ali pod uslovom da Persiji prepuste pet provincija na levoj obali Tigra, koje je Galerije, kao Dioklecijanov cezar zadobio 299. godine, kao i dva pogranična grada Nisibis i Sinagre. Jovijan je pristao. Marcelin je opisao da su stanovnici Nisibisa bili očajni što su ga ostavili Persijancima.
Sramni mir bacio je senku na početak Jovijanove vladavine, ali je sa odlukom da proglasi povratak države hrišćanstvu stekao brojne pobornike među svojim podanicima. Pozniji hrišćanski pisci navode da je Jovijan zatražio od prisutnih oficira da se izjasne kao hrišćani, u suprotnom - ne bi prihvatio carsku krunu. Pretpostavlja se da je ova priča apokrifna, no u svakom slučaju nagoveštava raskid sa Julijanovim pokušajem obnove paganstva. Bio je pristalica nikejskog učenja i obnovio je donacije pravoslavnoj hrišćanskoj crkvi. Zabranio je paganske rituale.
Po povratku iz Persije, Jovijan je kratko boravio u Antiohiji, gde je svog jednogodišnjeg sina Varonijana Mlađeg proglasio za konzula. Tokom ceremonije proglašenja dete je sve vreme plakalo. Sujeverni Rimljani su to primili kao loš znak. Čak se i taj predznak, u stvarnosti pokazao tačnim! Nepovoljna znamenja nisu ostavljala Jovijana. Po dolasku u Antiohiju iz predvorja carske palate neobjašnjivo je nestala tučana kugla iz ruke statue Galerija Maksimijana, grede u zgradi Senata su jezivo pucketale, a na nebu se usred dana pojavila kometa!

Zagonetan kraj

Ubrzo posle tih događaja, u mestu Dadastan na severu Galatije, Jovijanu se naprasno dogodio zagonetan kraj. Pronađen je bez života u svom krevetu, a da nije bio jasan razlog njegovog svršetka. Pretpostavljalo se da se ugušio od isparenja sveže okrečenih zidova ili dimom od lošeg uglja koji je ložen u peći carske odaje ili se otrovao hranom. Sve u svemu, kao da je mestom gde je utonuo u večni san skicirao venac svog života: izdahnuo je u oblasti Galatije, koju su osnovali Kelti, potomci onih koji su sagradili Singidunum, grad u kome je ugledao svet.
Njegovo telo preneto je u Konstantinopolj i sahranjeno u porfirnom sarkofagu sa carskim počastima. Na najvećem broju reversa njegovih novčića iskazana je želja da proslavi petogodišnjicu vladavine. Kao da je slutio da se to neće dogoditi. Postojao je samo trideset dve godine.
Za sada nisu poznati arheološki ostaci koji bi ukazali na Jovijanov boravak u Singidunumu. Postoji pretpostavka da možda Nebojša kula na Kalemegdanu predstavlja počasni spomenik podignut kao kenotaf (grobnica, poput onih što su Grci podizali u čast pokojnika poginulih u ratu ili na moru kojima se nije znalo za grob) za Jovijana.