Gde je avarski pojas?

Zlatni avarski pojas, veliko arheološko otkriće čija je zaplena kod nelegalnih trgovaca uzburkala javnost 1992. danas je kulturno dobro od izuzetnog značaja koje nije moguće videti! Nigde, pa ni u Narodnom muzeju u kojem tvrde da se čuva.


Da bi se golim okom videla kaganska pojasna garnitura s početka šestog veka, Narodni muzej traži odobrenje njenog vlasnika, Muzeja Srema, za koje se onda brzo ispostavlja da je bezvredno, mada bi po zakonu trebalo da je jedino merodavno. Iako jasno i glasno prvo traže odobrenje za snimanje pojasa, kada je ono dostupno, u Narodnom muzeju iznenadno menjaju mišljenje s objašnjenjem da smrtnici, ipak, mogu videti foto-arhivu, a da je posmatranje pojasa dozvoljeno samo stručnjacima. Ko, opet, zatraži papir prema kojem pojas mora da ostane nevidljiv, neće ga dobiti. Jer ga nema. Takva odluka međusobni je dogovor u upravi nacionalnog muzeja, koji, podsetimo, nije čak ni vlasnik pojasa.

NIN nije uspeo da pronađe stručnjaka koji bi potvrdio da je nedavno video pojas, retki su oni koji jesu ikada, a jedna od njih je dr Ivana Popović, veštak u procesu koji je trajao sedam godina. Ipak, ona odgovara sa „šta vas briga” i spušta slušalicu na pitanje kada je poslednji put videla predmet o kojem je napisala knjigu.

A svi makar kako upleteni u aferu i dan-danas o avarskom pojasu govore isključivo šapatom. Tako se misterija javila tamo gde ne bi trebalo da je ima, trinaest godina posle „najveće akcije u istoriji srpske policije”, a šest posle donošenja presude optuženima za utaju i krijumčarenje. Doduše, uslovne presude, jer dokaza trgovine nikada nije bilo, ali namere, kažu, jeste. Učesnik u ovoj aferi, možda i najvažniji, Mitke Simeonovski, kolekcionar iz Beograda, tvrdi da pojasa „nema”, jer ga niko ni na sudu nije video iako je morao biti dokaz.

Tako je okončana “istorijska akcija policije”, kako su se onda hvalili njeni visoki zvaničnici, dok su govorili o zapleni pojasa. Da li će i avarski pojas doživeti sudbinu brojnih antikviteta koji su nestali sa dvora ****đorđevića početkom 40-ih godina prošlog veka, ili sablje kneza Mihajla Obrenovića, koja je sredinom devedesetih na aukciji londonske kuće “Sotbi” prodata za

70 000 funti anonimnom kupcu (do danas je ostalo nepoznato kako je sablja i dospela do “Sotbija”?)

Četiri direktna učesnika u procesu, sa obe strane pravnog sistema, pod uslovom anonimnosti tvrde za NIN da je pojas otkriven i sačuvan zahvaljujući sukobu dva klana koja su nameravala da pojas ugrabe, a ne pravovremenoj reakciji “specijalizovanih” službi Ministarstva unutrašnjih poslova. Izvor iz samog vrha dotičnih “specijalizovanih službi” koji je radio na slučaju tvrdi, naravno, suprotno.



Prema proceni dr Ivane Popović, arheologa Instituta za arheologiju u Beogradu i sudskog veštaka u potonjem sudskom procesu, pojas vredi blizu milion evra (veštačenje obavljeno 1997. godine). Poznavaoci aukcijskih zbivanja kod nas i u svetu, međutim, licitiraju i sa nekoliko stotina miliona evra, Simeonovski sa nekoliko stotina hiljada, ali svi se slažu u jednom: prava vrednost pojasa znala bi se tek na aukcijskoj prodaji. Poređenja radi, jedan od ukupno 250 delova sličnog zlatnog pojasa, arheološki manje vrednog od sirmijumskog, prodat je 1981. na jednoj njujorškoj berzi antikviteta za neverovatnih milion dolara. Zlatni avarski pojas težak je više od jednog kilograma i ukrašen je poludragim kamenjem. Nosio ga je avarski kagan lično.

Slavko Kozak iz sela Čalma, pronašao je pojas u selu Divoš, u okolini Sremske Mitrovice. Iako je danas uobičajeno da srpska domaćinstva oko arheoloških nalazišta poseduju detektore, indikativan je način na koji je Slavko Kozak došao do svog primerka aparata. On priznaje, naime, da mu je detektor vredan dve hiljade nemačkih maraka dao Simeonovski i da je u novčićima i drugim predmetima isplaćen već za mesec dana.

U ograničeno dostupnim podacima sudskog dosijea Opštinskog suda Sremske Mitrovice sa suđenja okrivljenima u slučaju avarskog pojasa, Slavku i Bogdanu Kozaku i Mitketu Simeonovskom, stoji da je Simeonovski na poziv Kozaka stigao u Čalmu, pa su mu oni posle kraćeg cenkanja prodali zlatnu pojasnu garnituru za 120 000 maraka. Tako su, stoji u presudi, počinili krivično delo utaje i krivično delo nedozvoljene trgovine. Ali, kako je za sve to saznala policija?

Mitke Simeonovski


Tkalec je Karleuši kupio brod!



Mitke Simeonovski, kolekcionar i trgovac starinama iz Beograda, optužen za nelegalnu trgovinu i kažnjen uslovno na tri godine u slučaju avarskog pojasa, veruje da je suđenje bilo „nameštaljka konkurencije” i tvrdi za NIN da zlatna garnitura nije u Narodnom muzeju.

- U toku sudskog procesa, tražili smo da nam se avarski pojas pokaže, ali oni to nisu učinili sa pričom da pojas nije u Sremskoj Mitrovici, pa je onda došao neki vajni stručnjak za taj pojas koji je napisao knjigu o njemu, a da pojas nije ni video. Popovićeva je napisala knjigu na osnovu slika. Postoji izjava u tom sudskom predmetu u kojoj je sama rekla da nije videla pojas kada joj je to pitanje bilo postavljeno. Naši advokati su je pitali na osnovu čega je pisala knjigu, a ona je odgovorila – na osnovu slika koje je snimio Dragan Karleuša. Ma sve je to bio jedan njihov fenomenalan scenario.

Šta vi mislite, gde je pojas?

- Taj pojas je nestao u roku od 15 dana, a uostalom i znate koje je vreme bilo onda i znate ko je bio na čelu “Arkani, Markani”, zna se gde je to moglo da ode.

Optuženi ste i osuđeni za nelegalnu trgovinu?

- Da, osuđen za nelegalnu trgovinu, a momcima nisam dao ni dinara. Ljudima nisam dao ni banku za taj pojas.

U sudskoj izjavi Kozaci kažu da ste vi njima prodali i detektor nešto ranije za 2 000 maraka?

- Taj detektor sam ja njima dao da rade i to godinu ili dve pre pojasa, a ni pojas nisam gledao prvi. Bio sam, koliko znam, ili drugi ili treći. Prvi ga je video čovek koji se pojavio kao svedok u procesu, koji je isto trebalo da odgovara za prikrivanje, on je namestio celu stvar.

Mislite da vas je on prijavio policiji?

- On je prijavio Karleuši, to su sve bili Karleušini ljudi. On je bio glavni igrač u ovom poslu.

Dragan Karleuša je u razgovoru sa nama za vas rekao da ste jedan od najvećih dilera antikvitetima na ovim prostorima?

- To je laž. Znate li vi da je trebalo da ide u penziju pre sedam godina, a ostao je do prošle godine, jer je plaćao svake godine unazad sedam godina da ga ne oteraju u penziju i sada su ga skinuli kada je došla nova vlast, jer nije bio njihov. Možete li zamisliti koliko je od tog položaja imao koristi? Ma, jednostavno, bili smo Karleuši ogromna konkurencija. To se zna, pitajte svakog tragača, da je primao pare za sve što je činio. Pojas je posle zaplene i mog hapšenja nestao vrlo brzo i pojasa nema, jednostavno je iščezao. A sve je to bilo samo da bi slomili mene i mog oca. Znači, sve je planski bilo rađeno po direktivi spolja, od čoveka koji ga plaća.

Ko je taj čovek?

- To je čuveni Anton Tkalec, ne znam da li ste uopšte čuli za njega. Pogledajte kakav mu je samo brod kupio pre 15 godina, eno ga na Adi Ciganliji. To je valjda neki sonarni brod za istraživanja, šta ti ja znam za šta. Tu je i prvi svedok, koji je to namestio kako treba, Zoran Lalić, koji je nosio video-kasetu u Grčku tom Tkalecu, što znaju i ova dva momka iz Čalme. Tkalec je tada pred svedokom rekao – ovo je idealna prilika da se namesti Mitketu. Tkalec je Karleuši kupio brod.

Kad su me priveli zbog novčića iz muzeja u Vranju, to je urađeno planski, pošto je moj otac imao kolekciju srebrnih denara koja je u to vreme vredela cirka oko milion maraka i celu su akciju smislili da bi mu oteli privatnu kolekciju. Uzeli su sve retke novčiće iz kolekcije i vratili nam ono što ništa ne vredi, a ovo ostalo nam nikada nije vraćeno. Imam zapisnik šta mi je uzeto od toga i imam zapisnik šta mi je vraćeno.

Na samom kraju svog iskaza u sudu, Slavko Kozak je rekao da je, pošto je pronašao pojas, prvo kontaktirao izvesnog Zorana Lalića iz Zemuna, koji se u procesu vodi kao svedok i sa kojim su Kozaci imali skoro identičan poslovni odnos kao i sa Simeonovskim. U nezvaničnim razgovorima za NIN, policijski funkcioner koji je učestvovao u istrazi oko pronalaska i zaplene pojasa, kazao je da je možda najodgovorniji za to što je taj pojas danas u Narodnom muzeju upravo Zoran Lalić. Lalić je, pak, negirao ovu činjenicu i time demantovao policijske funkcionere koji su ga predstavili kao “čoveka na strani zakona”.

Zbog čega Lalić nije među optuženima, ako je i sam neposredno pre ili posle Simeonovskog video, čak i “beta” kamerom snimio taj pojas? Ni njegova namera nije bila ništa manje očigledna, jer se predmeti u svetu kolekcionarstva snimaju kao dokaz kupcu da postoje. Ne zna se za čije potrebe je Lalić snimio taj pojas i da li je taj snimak nekome pokazao, ali on i policijski funkcioner tvrde da je taj snimak zbog lošeg kvaliteta odmah uništen.

Bogdan Kozak priznaje da je prilikom jednog telefonskog razgovora, nešto pre zaplene, obavestio Lalića da je zlatna pojasna garnitura “otišla” i da se više ne nalazi kod njih. Pošto novca od transakcije nije bilo, branioci okrivljenih su za svoje klijente tražili ne samo ublažavanje kazni već i oslobađajuće presude, a sudija Borislav Pupovac, poslednji u dugom nizu sudija koji su se izmenili na predmetu, sada predsednik Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici, 1997. godine je Slavku Kozaku izrekao kaznu zatvora od osam meseci, uslovno na tri godine, a njegovom bratu Bogdanu i Mitketu Simeonovskom šestomesečnu zatvorsku kaznu, uslovno, takođe, na tri godine. Za NIN je objasnio da su izrečene uslovne kazne okrivljenima bile adekvatne s obzirom na prikupljene dokaze – nedozvoljena trgovina nije bila dokazana, jer novca nije bilo, a učesnici su kažnjeni za svoje neostvarene namere.

Policijski izvor kaže za NIN da je u trenutku zaplene pojasa u stanu Simeonovskog zatečen i izvesni Željasko, trgovac antikvitetima iz Bugarske, koji je pojas u Beču trebalo da “prosledi” nekome za dvadeset miliona nemačkih maraka, te da su Simeonovski i njegov sada pokojni otac „možda i najveći trgovci antikvitetima na Balkanu.”

Branioci okrivljenih potvrdili su da je ceo slučaj “iz nepoznatih razloga” privukao pažnju političkih i policijskih funkcionera, dok je osoba koja je bila važan deo sudskog postupka sa svoje strane nezavisno potvrdila postojanje pritisaka važnih ljudi iz Beograda, preko mitrovačkih posrednika.

U to vreme se u novinama pominje Antun Tkalec iz Beča, državljanin SCG, kolekcionar, vlasnik jedne i snabdevač velikih aukcijskih kuća Zapada, a ovdašnjoj javnosti poznat iz afere Sevso. Za Tkaleca su novinari pisali i da je kum Draganu Karleuši, tadašnjem šefu odseka za baštinu pri UBPOK-u i čoveku koji se veoma eksponirao u medijima kao trijumfator u slučaju avarskog pojasa. Tako su i tri NIN-ova izvora nezavisno jedan od drugog uputila na Tkaleca kao mogućeg drugog potencijalnog kupca, a Zorana Lalića kao njegovog čoveka.

- Čuo sam za Lalića, to je valjda neki skupljač iz Beograda, kaže Tkalec za NIN.

- A da li je tačno da ste kum Draganu Karleuši?

Tkalec: Ni ja njemu, ni on meni, on me je samo ispitivao u slučaju Sevso. Ma, odakle vam to?!

- Kako u vašu aukcijsku kuću dolaze predmeti iz Srbije?

Tkalec: To nije moja kuća, ja sam samo direktor.

- “AG Tkalec” nije vaša kuća?

Tkalec: Ma šta se to vas tiče?

Policijski izvor potvrdio je za NIN da su Tkalec i Lalić „prijatelji”, hvaleći prvog kao velikog dobrotvora srpske baštine, ali je negirao baš svaku mogućnost da je Tkalec imao namere da preko Lalića dođe do pojasa. Ne, međutim, i da je Lalić taj koji je prijavio policiji slučaj avarskog pojasa. Sam Lalić, “valjda neki skupljač iz Beograda”, rekao je za NIN da je on Tkalecu u Beogradu “čuvao majku” do njene smrti, sahranivši je umesto sina?!!

Okončanjem krivičnog dela sudskog postupka afera “Avarski pojas” se nastavlja, nakon što NIN-u nije bio dozvoljen pristup sudskom predmetu uz obrazloženje sudije Pupovca da krivični deo postupka jeste okončan, ali ne i parnični, jer je vlasnik njive, Stanko Krstić, pokrenuo zahtev za odštetu na ime pronalaska pojasa na njegovoj njivi. Prema zakonu, Krstiću bi trebalo da pripadne deset odsto od procenjene vrednosti pronađenog arheološkog nalaza.

Braća Kozak, “srećni pronalazači”, danas komentarišu događaj rečima:

- Najbolje bi bilo da se ne prisećamo toga. Ali najbolje od svega je to što je pojas uopšte pronađen. To je bilo kao igra na sreću. Džek pot. Neko potrefi. Bilo izorano i neko naleti. Iako smo amateri, ipak smo mogli da vidimo o čemu se tu radi. Sreća da nije to otišlo nekom zlataru da ga pretopi – priča Slavko Kozak, a Bogdan dodaje:

- Od tog trenutka počeli su svi naši problemi. Mi smo u tom poslu bili jednostavno “nule”, da je to prosto izgledalo tako kao da veća riba jede manju. Nismo ni znali da je protivzakonito, a koliko znam nije ni bilo tada. Uostalom, da li ti ličim na nekog ko je tako nešto prodao, pita Bogdan pokazujući na svoju nedovršenu kuću.

- Zašto ste onda sa Simeonovskim osuđeni?

- Pa, valjda zbog nedozvoljene trgovine, jer to nije moglo drugačije da prođe, bez ikakve kazne. Jednostavno je neko morao da nadrlja da bi sve ostalo kako je ostalo. Znaš šta ti je to? Kad ti nakače, ima da pevaš. To što je policija skočila, to je verovatno došlo samo od njih dvojice, Mitketa ili Lalića, samo oni su znali za pojas, kaže Slavko Kozak.

Republički zavod za međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju započeo je te 1992. godine izradu banke podataka o otetom i uništenom blagu srpskog porekla. Projekat je bio aktivan samo šest meseci i do sada nikada nije bio obnavljan, niti se zna šta se sa prikupljenim podacima dešava.

Iz nalaza i istraživanja veštaka na tom slučaju, arheologa Ivane Popović, utvrđeno je da zlatna pojasna garnitura potiče iz vremena prve avarske dominacije u užoj oblasti Sirmijuma (kraj šestog i prva polovina sedmog veka nove ere).

Sirmijumski avarski pojas, svakako predstavlja oznaku najvišeg hijerarhijskog ranga. Po finoći izrade i dekorativnim motivima, kao i po svojoj specifičnosti u konstrukciji, sirmijumski zlatni avarski pojas izdvaja se od svih do sada poznatih srodnih nalaza. Proizvod je najboljih majstora svoje epohe i najluksuzniji do sada otkriven, a pripadao je kaganu Bajanu ili njegovom starijem sinu.

Po završetku sudskog procesa o avarskom pojasu, dr Ivana Popović, sudski veštak u slučaju avarskog pojasa, požurila je da objavi knjigu o njemu i tako načini pisani dokaz njegovog porekla, za slučaj da jednog dana osvane na “Sotbiju”.

Dragana Perić
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Naime postoje razliciti clanci i misljenja o pojasu.
Vise o tome sutra........