E, došlo vreme da se ova stara tema malo osveži
-------------------------------------------------------------------------
Slučaj „skrivenog blaga” iz Divoša

Na jutarnjem proputovanju za Erdevik, gde nisam imao nikakvog posla (pa mi se valjda zato žurilo da što pre stignem), iznenada mi pade na pamet, spuštajući se u Divoš na “Dnevnikovim” pneumaticima s Planine zadihane u vulkanskoj prenapregnutosti hlorofilne trudnoće, da se zaustavim u tom avarskom selu – šira periferija Sirmijuma – zakucanom pod gravidnom, rascvrkutanom šumom krljuštima svojih pepeljasto-ružičastih krovova od pečene zemlje za geometrijski, lesni profil južne fruškogorske podgorine kao balsamovani, osušeni leptir za prašnjavi stiropor u zelenom, osunčanom staklu.

I – bez najave, razume se, lajem u Pionirskoj pred kapijom potencijalne rubrike, koja se nedugo zatim ukazuje u staklenim vratima verande, otvara kapiju svoje uglancane fruškogorske Kneževine i, posle proceduralnih formalnosti (prepoznali smo se), upravo ulazi u ovu reportažu: Stanko Krstić, vlasnik potencijalno najplodnije njive na kontinentu Sremu, građanin sela Divoša koji je u sudskom sporu sa Republikom Srbijom...

“Ima li šta novo u vašem slučaju?” pitam ga na kapiji.
(Poslednji put mi je na isto pitanje odgovorio: “Nema.”)
“Ima. Uđite.”
I dok Krstić iz druge prostorije donese fasciklu sa najsvežijim papirima iz suda, preletimo punim gasom (novinarskom brzinom) kroz ovaj slučaj – nazovimo ga: “Slučaj skrivenog blaga” – i kroz sudski proces koji se pred Ustanovom u Sirmijumu razvlači od pre Hrista, još od vremena Seobe naroda, kada je anonimni avarski zanatlija, autor “najbolje i najluksuznije urađenog avarskog pojasa koji je do sada poznat”, jedne kopče sa šnalom, jedne okrugle kopče, dva jezička, šest pseudokopči i jednog jezičastog dela, izlio u zlatu ovu ekskluzivnu bižuteriju za nekog avarskog skorojevića. Ovaj je, pak, svoju “pojasnu garnituru”, da bi je sačuvao za čovečanstvo – svestan da njena materijalna vrednost ne proizilazi samo iz plemenitog metala u kome je rađena, nego iz neprocenjive kulturno-istorijske vrednosti – zakopao 578 godine (eto, saznali smo čak i godinu) u vreme avarske opsade rimskog Sirmijuma, dok ne utihne klanica... U međuvremenu je ubijen. Porodica je u očajanju, da bi za čovečanstvo spasla unikatnu stvarčicu, prekopala ceo hatar Divoša, ali pokojnikovo “skriveno blago” kao da je propalo u zemlju! NJihov problem je bio što nisu imali metal-detektor...

Mnogo vekova kasnije, “numizmatičar”iz Čalme (ime i adresa poznati Opštinskom i Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici), glavinjao je neutvrđenog dana jula meseca 1992. po njivama ispod Divša, i opremljen detektorom za pretraživanje metala, “neovlašćeno” njuškao i šarao tom spravom po tuđim brazdama, babrao po lesnom zemljištu (kao po tuđem tanjiru), sve dok elektronika u rukama potonjeg “prvookrivljenog” nije zapištala na parceli br. 5182 (k. o. u ataru Divoša). Razgrnuo je zemlju i, prema kasnijem nalazu i mišljenju veštaka zlatara Oto Etera, otkopao zlatnu pojasnu garnituru sa 11 elemenata od punog livenog zlata, finoće 22 karata (najmanje), ukrašenu rovašenjem, filigranom, granulacijom i umetanjem (inkrustracijom) raznobojne staklene paste, tešku 1086,22 grama! I taman je čovečanstvo bilo na putu da dobije svog junaka, kada se junak popišmanio. Proradio je u njemu crv pohlepe. Kako se oseća(o) pronalazač takve jedne basnoslovne stvarčice – nije nam poznato. Pogotovo nam nije poznato kako se oseća(o) “nesavesni pronalazač” avarskog pojasa, s obzirom da je dotični čalmanski arheolog s detektorom, prvo u mislima (pretpostavljamo), a onda i u praksi (neosporno), “počinio delo nedozvoljene trgovine”, uvlačeći u ovu avarsku sremsku priču još dva tipa, “drugookrivljenog” svog brata iz Čalme i “trećeokrivljenog” iz Beograda.

Rečju, suhomesnatom pravnom rečju, komšija Čalmanac je zlatni avarski pojas pronašao “nelegalnim, nedozvoljenim iskopavanjem” u divoškom hataru, i pronalazak (na tuđoj parceli) nije prijavio ni nadležnoj ustanovi kulture ni policiji, jer da ga je prijavio – kako bi ga onda on i njegovi saradnici prodali izvan zemlje, a to im je bila namera, neostvarena namera. Sud je “pouzdano i nedvosmisleno” utvrdio da je avarska bižuterija iz Divoša (šira periferija Sirmijuma) kulturno dobro od izuzetnog značaja koje, logično, uživa prethodnu zaštitu, stoga se ova neprocenjiva stvarčica – zakon je neumoljiv – ne može ni otuđiti, niti može da bude predmet trgovine. Zato su zglajznuli Čalmanac i njegova dva arheologa. Zlatna “arheološka iskopina”, nakon što je oduzeta ovoj trojici divljih trgovaca, odneta je u (nadležni) Muzej Srema u Sremskoj Mitrovici i zavedena u njihovom registru, s predznakom dragocenosti od kulturno-istorijske vrednosti u planetarnim razmera, “koju je ili njen vlasnik u nemirnim vremenima sklonio i sakrio, ili je sahranjena sa vlasnikom”. E, sad šta je...

Vlasnik metal-detektora iz Čalme, “lice osuđeno za krivično delo nedozvoljene trgovine”, naš savremenik, odveo je inspektore u zlatni divoški hatar, skrenuo s asfaltnog puta (za Erdevik) i, u pratnji geometra veštaka Đorđa Stanojevića, zašao u jednu njivu “dren” (površine 0.26.03 hektara), izbrojao toliko i toliko koraka preko oranja, pokazao kažiprstom prema zemlji i izjavio: “Evo, ovde sam otkopao zlatni avarski pojas!” Radnici Muzeja Srema, posle ove delimične rekonstrukcije, stigli su i sami – puni nade i očekivanja! – na najplodniju sremsku njivu, zarili ašove na pokazano mesto, pretražili i sondirali parcelu koju je identifikovao “nesavesni pronalazač” iz Čalme (3 DŽ 3 m, dubine 1 m), i u kasnijem izveštaju veštakinje Ivane Popović, obavestili časni sud u Sirmijumu da nisu pronašli ništa, ama baš ništa, ni trunčicu iz avarskih vremena, pa tako ni (priželjkivani) grobni inventar. Kako se onda avarski pojas stvorio na tome mestu? Da li je Čalmanac pokazao pravu njivu?

Veštakinja Popović iznela je (pred sud) prvu varijantu po kojoj je, za bratstvo arheologa, “logično da se pronađe još neki predmet”, da je pojas (eksponat) bio deo grobnog inventara, ali, po njenom mišljenju, najverovatnije da nije... I drugu varijantu, realniju, koja ne isključuje mogućnost da je zlatni avarski pojas iz Divoša pronađen na mestu nekakve ostave, skrivnice – prevedeno sa arheološkog jezika: na mestu gde su ljudi u nemirnim vremenima skrivali svoje dragocenosti, da bi ih po stabilizaciji prilika ponovo preuzimali. Međutim, sve visi (o koncu) jedino na izjavi okrivljenog i osuđenog Čalmanca, sve je navodno, i, po mišljenju časnog suda, “ni jedan drugi provedeni dokaz tokom ovog postupka ne potvrđuje ovu tezu”.

Odoka, njiva kao svaka druga njiva u razobručenoj podgorini Fruške gore, pedantno izorana i podrljana parcela br. 5182 k. o. u ataru Divoša, ali ako je tačno, jer još nisu načisto, da je u njenom lesnom želucu pronađen zlatni avarski pojas ili, stručno rečeno, “zlatna pojasna garnitura iz ranog avarskog perioda – prvi avarski kagnat”, onda je ovo parčence sremske zemlje (uz put za Erdevik) najplodnija parcela u Republici Srbiji, s obzirom da kod nas još nigde nije zabeležen slučaj da je iz zemlje rodila tolika količina obrađenog livenog zlata (gde su onda one silne zlatne viljuške kojim smo jeli u Srednjem veku?). E, sad, ta njiva ima i svog vlasnika, a u izvodu iz zemljišnih knjiga piše da je vlasnik – Jovan Krstić iz Divoša. Otac, pokojni otac Stanka Krstića, koji u drugoj prostoriji još traži fasciklu...

Pokojni Krstić svratio je do advokata, ušao je u kancelariju kao zbunjeni vlasnik njive, a izašao kao tužilac koji od (tužene) države Srbije, a s obzirom da je “skriveno blago” pronađeno na njegovoj parceli, “što je nesumnjivo utvrđeno prilikom rekonstrukcije u napred nevedenom krivičnom postupku” (protiv Čalmanca i njegovih saradnika), zahteva da mu država, kao što je red u lepo vaspitanim sistemima, isplati 1/3 vrednosti zlatnog avarskog pojasa. Pravnim pravilima Srpskog građanskog zakonika utvrđeno je da vlasnik zemljišta iz kojeg je skriveno blago izvađeno ima pravo na nadoknadu. Pritom, Krstićevi pravni zastupnici pod protivvrednošću ne smatraju naknadu izračunatu po važećim tržišnim cenama neobrađenog zlata, nego za svog klijenta traže “naknadu u visini 1/3 stvarne vrednosti avarskog zlatnog pojasa”. Međutim, Jovan Krstić je preminuo 2005, pa je u parnicu stupio njegov sin Stanko... Aha, evo ga, donosi fasciklu!

Međutim, nije mutava ni (tužena) država Srbija, koja se poziva na odredbe sopstvenog Ustava i Zakona o kulturnim dobrima kojim, doduše, nisu uređena imovinska prava vlasnika zemljišta prema skrivenom blagu iskopanom na njegovoj parceli (zakonodavac nije predvideo tu mogućnost), ali kojim je propisano da “kulturna dobra poredstavljaju državnu svojinu”, što bi prevedeno s papira u život trebalo da znači da vlasnik zemlje – koji u ovom slučaju nije “savesni pronalazač” – nema pravo na nadoknadu za zlatni pojas pronađen na njegovoj njivi, “jer se radi o materijalnoj tvorevini, kulturnom dobru od opšteg interesa”. Osim toga, država Srbija postavlja pitanje da li je pojas zaista pronađen na lokaciji zemljišta tužioca Krstića, s obzirom da mitrovački arheolozi tamo više ništa nisu pronašli, a čitava konstrukcija visi samo na izjavi osuđenog Čalmanca. Sud u Mitrovici ocenio je da Stanko Krstić nije u dovoljnoj meri dokazao da je zlatna pojasna garnitura pronađena baš na parceli koja je njegovo vlasništvo, Krstić je preko advokata uložio žalbu, Vrhovni sud Srbije ukinuo je odluke i Opštinskog i Okružnog suda, parnica se nastavlja...
Na predlog Stanka Krstića, odlazimo kolima do njive na kojoj je navodno pronađen avarski pojas. On broji korake kroz oranicu, zastaje i upire prstom u zemlju: “To je ovde!”
“Znaju li i drugi za ovu njivu?” pitam ga.
“Ne samo da znaju, nego stalno primećujem tragove divljih arheologa. Malopre je jedan pobego motorom!...”

autor: Željko Marković
Preneto iz lista "Dnevnik"
Objavljeno u listu 24.05.2008