De, čoveče smanji malo!
Zlato je u antici bilo veoma, veoma retko. Rimljani i drugi narodi nisu imali tehnologiju da se zlato dobija iz rude. Koristilo se samo čisto, nascentno (prirodno) zlato. Postojao je samo jedan rudnik takvog zlata i to u Španiji (Las Medulas - mesto koje je Unesco zaštitio kao svetsku kulturnu baštinu). Ipak, ono je davalo do četiri tone godišnje. Iscrpljivanjem tog rudnika krajem četvrtog veka nastaje inflacija koja dostiže neviđene razmere u petiom veku, jer nije bilo čvrste podloge. Ostala nalazišta u carstvu (npr. u Dolaucothi u južnom Velsu; dok je bilo zlata dotle su tu i bili Rimljani) su davala mnogo manje zlata i nikada nisu premašivala španski rudnik.
Koliko je zlato bilo dragoceno svedoči podatak da su smeli da ga nose samo članovi carske porodice, a patriciji (plemići) tek od kraja trećeg veka. Njima je bilo dozvoljeno da nose samo jedan komad zlatnog nakita. Zbog toga oni koji nađu, recimo, minđušu nikada ne nađu drugu, jer nje i nema! Drugi komad je nosila sestra ili snaha one kod koje je nađena minđuša.
Zlato u tim količinama ne postoji u antici, pa čak ni u današnje vreme. Borski rudnik je staroj Jugoslaviji davao 30 tona uz pomoć dobre tehnologije koju Rimljani nisu imali. Smanjivanjem procenta zlata u rudi, smanjila se i količina koja je mogla biti prodata na svetskom tržištu i, gle čuda, to mi je nešto poznato, došlo je do raspada zemlje, inflacije koja je bila ipak manja od one iz antičkog perioda, itd.