Carevina u miraz
Dragana Matović, 30.07.2009 Ocena:
4.28 (Glasova: 33)
[Oceni] Komentara: 16 [Postojeći komentari]

Ostavljena - Jelena
Želja za vlašću budućeg rimskog imperatora Konstancija Hlora (293-306) bila je jača od ljubavi. Da bi postao jedan od četiri gospodara sveta, morao je da se oženi Teodorom, usvojenicom avgusta Maksimijana Herkulija (285-305, 310). Taj brak mu je doneo slavu o kojoj je sanjao, a odneo ženu koju je voleo.
Odluka da napusti Jelenu (Helena), sa kojom je imao sina Konstantina, kasnije nazvanog Veliki (306-337) imala je dugoročan odjek u evropskoj i svetskoj istoriji. Naime, to je presudno uticalo da njihov jedinac Konstantin, kasnije nazvan Veliki, ogrne carski purpur i postane monarh - jedan od najznačajnijih. Konstantin je prihvatio hrišćanstvo, bio prvi car koji je postao hrišćanin i osnovao Konstantinopolj, koji će hiljadu godina biti glavni grad izmenjene rimske imperije.
Poreklo Konstancija Hlora ostalo je zamagljeno. Kao i ostali vladari tog doba, potekao je iz Ilirika (Balkansko poluostrvo). Rođen je 250. godine, najverovatnije, u Naisu (Niš). Njegov otac Eutropije bio je jedan od uglednih ljudi iz Dardanije, dok o poreklu njegove majke, čije je ime, verovatno, bilo Klaudija, izvori nisu saglasni. Veruje se da je bila nećaka cara Klaudija Gotskog (268-270), možda kćer njegovog brata Krispa. Kasnoantički pisac Eutropije pretpostavlja da je bila njegova sestričina ili unuka, a drugi izvori navode da je Konstancije unuk Klaudijevog brata, što se može videti i na natpisima na kojima Konstancije sebe naziva unukom božanskog Klaudija.

Carski gardist

Mladost je proveo u vojsci. Obdaren hrabrošću, blagošću, dobroćušnošću, razlikovao se od ostalih vojnika koji su mačem krčili put do uspona. Govorili su da je njegova lepota dostojna samog Apolona. Nadimak Hlor dobio je zbog svog bledog tena, kakav su imali Ahil i Aleksandar Veliki. Takođe, Hloris je bila rimska boginja cveća, puna sunčevog sjaja, uz koju je išlo rumenilo stidljivosti i skromnosti. Ovi epiteti pratili su Konstancija.
Sa Jelenom se upoznao oko 270. godine, kada je kao gardista cara Aurelijana boravio u Bitiniji. Bila je žena snažnog karaktera i velikih ambicija, no, prema navodima istorijskih izvora, niskog roda. Episkop Milana Ambrozije, Jelenu je nazivao gostioničarkom.
Kako ljubav ne pita za poreklo i ne mari za društvena pravila, Jelena i Konstancije su se spojili. Do danas nije jasno da li su bili u klasičnom braku ili su živeli nevenčano. U to vreme bilo je zabranjeno da supružnici budu iz nespojivih društvenih staleža, pa je Jelena, ipak, bila Konstancijeva vanbračna žena. Oko 283. rodila je Konstantina u Naisu.
Tih godina Maksimijan Herkulije, koji je već postao Dioklecijanov suvladar, zapazio je Konstantinove vojničke sposobnosti. Predložio mu je da se oženi njegovom poćerkom Teodorom. Konstancije je popustio pod političkim pritiskom, verovatno i radi napredovanja u karijeri. Otpustio je voljenu Jelenu. Sa Teodorom je dobio dva sina Flavija Dalmacija i Flavija Julija Konstancija, čije su sudbine, nažalost, bile tragične i nijedan nije ostavio trag u istoriji.
Osnivanjem prve tetrarhije, postao je cezar u zapadnom delu imperije. Četiri tetrarha - Dioklecijan, Maksimijan, Galerije i Konstancije Hlor - trebalo je da predstavljaju simbol koji je u starim civilizacijama označavao četiri velika carstva - Persiju, Asiriju, Egipat i Heladu. Dobio je upravu nad nemirnim provincijama Galijom i Britanijom. Stolovao je u Trijeru, gde je podigao rezidencijalnu palatu
sa hipodromom, velike, carske terme, baziliku, amfiteatar, obnovio most Marka Aurelija i poznatu Porta nigra, koja je i danas simbol ovog grada.
Kada su u Nikomediji 305. godine na svečanom skupu Dioklecijan i Maksimijan Herkulije predavali vlast novim avgustima Galeriju i Konstanciju Hloru i cezarima Maksimijanu Deju i Flaviju Severu pravljena su poređenja novih avgusta, ukazuje dr Aleksandar Jovanović, u knjizi ”Tlo Srbije zavičaj rimskih careva”. Galerije je nastupio sa gordom ohološću pobednika nad Persijancima, čiji se trijumf poredio sa Aleksandrovim, dok je Konstancije plenio svojom blagošću, umerenošću i otvorenošću.

Okretanje Hristu

Flavije Sever je tada postao njegov mlađi suvladar sa titulom cezara. Prepustio mu je Italiju i Afriku, a sebi pridodao Španiju. U pratnji sina Konstantina, Konstancije 305. godine prelazi u Britaniju, gde su izvojevali pobedu nad neprijateljem. Međutim, ubrzo nakon te pobede, iznenada se razboleo i umro u današnjem Jorku. Ožalivši ga sa dostojnim poštovanjem, vojnici su za naslednika prestola proglasili njegovog sina Konstantina. Vreme vladara koje su birali legionari ponovo se vratilo.
Smatra se da je nakon toga Jelena, o kojoj se do tog vremena malo zna, došla na sinovljev dvor u Triru. Posle pobede nad Maksencijem, sinom Maksimijana Herkula, koji se sam proglasio za imperatora i vladao Italijom, Konstantin se okrenuo hrišćanskoj veri i, po rečima savremenika i carevog biografa, Evsevija Cezarejskog preveo je čitavu svoju porodicu, uključujući i majku, u hrišćanstvo. Konstantin je svojoj majci poklonio posed na samom jugoistoku Rima i na tom imanju podignuta je možda i najstarija crkva u ovom gradu, posvećena mučenicima Dioklecijanovog perioda, svetom Marselinu i Petru. Na istom mestu nalazila se i Helenina palata, koja je poticala iz vremena Septimija Severa. Arheološkim iskopavanjima utvrđeno je da je jedna od prostorija te palate pretvorena u hrišćansku kapelu.
Ubrzo po proslavi Konstantinove desetogodišnjice vladavine, Helena se, prema navodima Cezarejskog, uputila na hodočašće u Svetu zemlju. Po mitropolitu Palestine, cilj Jeleninog puta bio je da obiđe sva hrišćanska mesta i iskaže hrišćansko čovekoljublje. Međutim, Evsevije otvoreno kaže da je moguće da je Konstantinov nagli zaokret u verskoj politici i uklanjanje nekadašnjeg vladara Licinija, izazvalo nemire u istočnim provincijama. Jelena je podelila novac vojnicima i na taj način ih je, verovatno, umirila. Obišla je Svetu zemlju, crkvu Hristovog rođenja u Vitlejemu i Hristovog groba u Jerusalimu, koje je njen sin počeo da gradi. Nedugo po povratku sa puta po istoku, Jelena je umrla.
u srednjem veku, Jelena je bila uzor mnogim vladarkama, kao prva carica koja je, prema predanju, otkrila zaboravljeni Časni krst na kome je razapet Isus, ktitorka i dobrotvorka, majka cara Konstantina i na kraju grešnica koja se pokajala. Bila je i ostala popularna svetica u različitim delovima sveta. U južnoj Francuskoj smatra se zaštitnicom od munja, gromova i vatre, u Alpima i rajnskoj oblasti slavi se kao zaštitnica rudara, na Kipru se veruje da je proterala otrovne zmije sa ostrva. Istorijska Jelena bila je inspiracija mnogim umetnicima, često je predstavljana na delima velikih majstora, poput Rubensa i Frančeska. Mnogobrojna literarna dela pisana od Velsa do Češke, od Italije do Švedske, slave Jelenu i njene podvige.
(Nastaviće se)