Od pastira - cezar!
Dragana Matović, 31.07.2009 Ocena:
4.28 (Glasova: 33)
[Oceni] Komentara: 16 [Postojeći komentari]

Temelji carske palate u Šarkamenu
Kada su 305. godine carevi Dioklecijan i Maksimijan Herkulije, posle dve decenije, odstupili od trona, po ranijem naumu, trebalo je da se cezari Galerije i Konstancije Hlor proglase za avguste i u vlast uvedu dva nova cezara. Dioklecijan, koji je računajući na porodične povezanosti pomišljao da će izbor pasti na Maksencija (Maksimijanov sin) i Konstantina Velikog (sin Konstancija Hlora) zatraži imena od Galerija, kome je prepustio da donese odluku.
Istoričar Laktancije je preneo njihov razgovor: ”Koga onda da izaberemo?”, upitao je Dioklecijan. ”Severa”, reče Galerije. ”Zar onog bučnog igrača, pijanca, kome je noć dan, a dan noć?” ”Dostojan je tog položaja, jer je odano predvodio vojnike i poslao sam ga Maksimijanu da ga zaogrne purpurom”, reče Galerije. ”Neka bude”, Dioklecijan sa ustezanjem prihvati, a kad zapita za drugog - Galerije pokaza na Maksimina Daju, jednog poludivljeg mladića, kome je nedavno naredio da uzme ime slično njegovom. ”Ko je taj koga mi nudiš?”, upita Dioklecijan. ”Moj rođak”, reče Galerije. Dioklecijan uzdahnu (i proreče): ”Ne daješ mi odgovarajuće ljude kojima se može poveriti zaštita države.” ”Isprobao sam ih”, odgovori Galerije. ”To ćeš iskusiti, jer ćeš ti preuzeti kormilo imperije...”

Bledi ratnik

Laktancije kaže da je Maksimin Daja (305-313) postao vladar na iznenađenje svih, a verovatno i na sopstveno! Kazuje još da je Daja, ”tek, odvojen od stada i šuma, brzo postao vojnik gardista, potom starešina garde, uskoro zatim tribun, a narednog dana cezar. Dobio je na upravu Istok da ga satre i upropasti, jer nije poznavao ni državnu, ni vojnu službu, a sad je postao pastir ne stada već vojnika.” Tako je i bilo. Ostao je upamćen po neuspešnim ratnim operacijama, a zbog promenljivog odnosa prema hrišćanima, ranohrišćanski pisci o njemu su pisali sa velikom uzdržanošću. Majka mu je bila Galerijeva sestra. Rođen je u okolini mesta koje je danas poznato kao lokalitet Šarkamen, desetak kilometara udaljen od Negotina. Tu su pronađeni ostaci monumentalne građevine za koju se veruje da ju je sagradio Daja u svom rodnom kraju, po ugledu na Feliks Romulijanu, Galerijevo graditeljsko delo. Karakter Flavija Severa (305-307) opisao je anonimni hroničar, koji navodi da je ”cezar Sever bio niskog karaktera i porekla, pijanac...” Nasuprot tome, Laktancije, osim hedonizma, ne zamera Flaviju druga nedela, čak naglašava njegovu odanost i marljivost. Posredni podaci u delima Aurelija Viktora navode da je rođen u okolini Naisa (Niš), no oni se uzimaju sa rezervom. Bio je vojnik neke od balkanskih provincija, pre nego što je njegov prijatelj Galerije zatražio da ga Maksimijan imenuje za cezara, zapravo mlađeg suvladara Konstancija Hlora, koji je vladio zapadnim rimskim carstvom. Upravljao je Italijom i Afrikom, ali vojska ga nije prihvatila i u tome je ležalo seme zle kobi ovog vladara.
Maksimin Daja je dobio da vlada Sirijom i Egiptom, gde se, navode hroničari, istakao u sprovođenju naređenja o progonu hrišćana. Pretpostavlja se da je izgradnja utvrđenja u Šarkamenu počela odmah posle njegovog proglašenja
za cezara. Skromnije veličine u odnosu na gamzigradsko zdanje, predstavljao je zapravo preslikan odnos između avgusta Galerija i cezara Daje. Verovatno Daja nije hteo da se izjednači sa svojim ujakom, bez obzira što je na to imao pravo. Šarkamensko utvrđenje, kao ni Romulijana, nikad nije završeno.
U vrtlogu građanskog rata, koji je potresao imperiju krajem prve decenije četvrtog veka, Flavije Sever se našao u nezavidnom položaju. Maksencije se u Rimu samoproglasio za avgusta. Pozvao je oca Maksimijana Herkulija da mu se pridruži u vlasti, što je ovaj i prihvatio. Galerije naređuje Flaviju da sa trupama svrgne uzurpatore. Ali, vojnici kojima je nekad komandovao Maksimijan, napuštaju Severa pred Rimom. Konstancije beži prema Raveni. Zaveden Maksimijanovim obećanjima, predaje grad i - pada u zarobljeništvo. Okolnosti njegove smrti nisu jasne. Pojedini hroničari navode da je nastradao u mestu Tres Tabernae, gde ga je presreo odred Maksencijeve vojske. Prema drugoj verziji, Maksimijan ga je držao u zarobljeništvu i likvidirao 307. tokom Galerijevog pohoda na Italiju. Sahranjen je sa svim počastima u Galijenovom mauzoleju u okolini Rima.

Krivi proroci

Profesor dr Aleksandar Jovanović uočio je neobičan odnos dvorskog hroničara Laktancija prema Flaviju Severu. Osim navoda da se radi o čoveku sklonom piću, nema drugih primedbi. Laktancije, čak, navodi da je Sever izvršio samoubistvo, odabravši smrt, umesto zarobljeništva. Razlog tome je verovatno rođačka veza sa Konstantinovom dinastijom, jer istovetnost njegovog imena Flavius aludira na to. Hrišćanski pisac ne ističe, kao što je to radio kod svih tetrarha progonitelja hrišćana, ni Flavijevo nisko poreklo, pa se pretpostavlja da je poticao iz gradske sredine i ugledne porodice. To, po mišljenju stručnjaka, ukazuje da je Sever, ipak, rođen u Naisu, koji je krajem 3. i početkom 4. veka doživeo prosperitet. Jovanović pretpostavlja da je Flavije Sever poreklom pripadao vojnoj eliti.
Prvi put vojničke sposobnosti Maksimin Daja pokazuje u Maloj Aziji, kojom je upravljao posle Galerijeve smrti, 311. godine. Ponesen uspesima, odlučio je da se uključi u građanski rat i krene protiv Licinija, koji je umesto njega (smatrao je nepravedno) proglašen za avgusta. Odlučujuća bitka odigrala se u Trakiji. Maksimus je imao sedamdeset hiljada vojnika, Licinije samo tridesetak. Ratna veština i sreća bile su na Licinijevoj strani. Poražen, Daja se preobukao u roba i pobegao.
Hroničari opisuju da je sramnom brzinom napustio bojno polje. Sledećeg dana viđen je bled, preplašen, bez carskih obeležja u gradu Nikomedija, više od 150 milja udaljenom od bojišta. Po povratku je odmah, prema kazivanjima, kaznio sve paganske proroke koji su mu predvideli pobedu. Svoju sramotu nadživeo je svega nekoliko meseci. Zbog oskudnih sposobnosti i vrlina, nisu ga žalili ni narod, ni vojska. Sahranjen je u dalekoj Kilikiji. Kažu da je posle toga zaborav prekrio njegov rodni Šarkamen. Car Licinije je uništio i njegovu porodicu. Naredio je ubistvo njegovog sina Maksima, ćerke i supruge, čija imena, čak, nisu ostala zabeležena.
(Nastaviće se)