На трагу императора Галерија
У гробници војног заповедника археолози нашли ритуално савијен мач-шпату, бојни нож-сику...
Остаци маузолеја војног заповедника

ЕКСКЛУЗИВНО
Царска палата у Гамзиграду, Феликс Ромулијана, најочуванији пример римске дворске архитектуре, недавно уписана и у Унескову Листу светске културне баштине, несумњиво је јединствени споменик светске културе и место великих археолошких изазова и изненађења. Гробница – маузолеј војног заповедника највишег ранга из времена цара Галерија, димензија 4 x 4 метра, са централном кружном конструкцијом која је садржала остатке спаљеног покојника, комплетну војну опрему, ритуално савијен дугачки мач – спату, бојни нож – сику, врх копља, бронзану алку за причвршћивање мача за појас, делове штита, делове коњске опреме и, као најзначајнији налаз, златну царску крстобразну фибулу тежине 42 грама, као и два бронзана новчића, један цара Проба и други цара Аурелијана – само је део управо саопштених и најављених сензационалних открића која су пре два дана археолози Археолошког института у Београду и Народног музеја у Зајечару, заједно са својим немачким колегама из Берлина, Франкфурта и Вајмара, представили јавности.

Гробница је сасвим поуздано хронолошки опредељена у крај III – почетак IV века, што одговара времену владавине цара Галерија (293-311) и несумњиво сведочи да је сахрањена особа била у царевој личној пратњи. Уз маузолеј су нађене базе за три надгробна споменика.

– Током досадашње сарадње у оквиру пројекта немачко-српских истраживања која ће трајати до 2009. године, за нас у многоме новим, геофизичким методама – геомагнетским и геоелектричним мерењима, снимљен је широк простор јужно, западно и северно од утврђења Галеријеве палате. Том приликом, добијени су изузетни резултати, потврђени сондажним археолошким истраживањима. Јужно од палате, први пут је тачно утврђен положај римских некропола Ромулијане, каже мр Софија Петковић, истраживач-сарадник Археолошког института у Београду. – Два, раније нађена, споменика који се чувају у лапидаријуму на Гамзиграду могли би припадати маузолеју. Један од њих посвећен је Аурелијанусу који је после успешне војне каријере постао domesticus, односно управник царског двора. Тај споменик се, такође, по стилским карактеристикам а украса, винове лозе која уоквирује натписно поље споменика, опредељује у период изградње царске палате Felix Romuliana.

– Дуж јужног бедема утврђене царске палате констатован је одбрамбени ров дужине преко 350 метара, који је настао у периоду касне антике, крајем IV – почетком V века, када је Гамзиград, тада назван Romulianum, постао занатско-трговински центар и место прикупљања царске anonnae, пореза у житу, каже мр Маја Живић, кустос археолошке збирке Народног музеја у Зајечару. – Посебно занимљив налаз из 2006. године представља гроб укопан крајем IV и почетком V века, уз саму темељну стопу јужног дела бедема, у коме је нађен скелет високог официра римске војске, сахрањеног са тешким вуненим војним огртачем причвршћеним на десном рамену крстобразном фибулом изузетно ретког типа, израђеном од злата и сребра, украшеном царским портретима у софистицираној nieló техници.

Овакве фибуле цареви су поклањали за заслуге припадницима војске и администрације приликом својих јубилеја. Анализом портрета на фибули може се закључити да је она дарована у време владавине Валентинијана I, Валенса и Грацијана. Томе у прилог говори и налаз торбице са шест новчића цара Валенса из 378. године, кременом и гвозденим оцилом, као и копча војног опасача, нађени у истом гробу поред леве потколенице покојника. Овај официр је највероватније погинуо приликом одбране Ромулијане од инвазије Гота, Хуна и Алана који су продрли на територију Царства после битке код Хадријанопоља, 378. године, у којој је погинуо и сам цар Валенс. Гамзиградски заповедник је симболично сахрањен уз бедеме које је бранио да би их штитио и након смрти, објашњава мр Маја Живић.

Можда најзначајнији објекат истражен сондажама у оквиру српско-немачког пројекта, кажу Софија Петковић и Маја Жижић, представља грађевина истражена ове године северно од бедема утврђења.

У средишту тог објекта налазила се грађевина кружне основе са масивном базом од ломљеног камена везаног кречним малтером, пречника 4 метра, која је носила цилиндричну едикулу зидану од опека, пречника око 3 метра. Горњи део централне конструкције је, нажалост, уништен пљачком још у античко доба, а девастиран је обрадом земљишта у новије време. Најзанимљивију појаву представља шупљина у унутрашњости базе централне грађевине – крипта, такође кружне основе, пречника око 2, 5 метара, дубине од преко 2 метра, која је нађена испуњена шутом насталим приликом упада пљачкаша. Да ли је овај разбојнички подухват успео или не, остаје неизвесно, јер је намена грађевине за сада нејасна. Наиме, она је могла бити царски маузолеј, храм (највероватније посвећен непобедивом сунцу, Sol Invictus-у) или база монументалног споменика посвећеног некој од војних победа Римског царства. Зидана је опекама са печатом Легије IV Флавије, чији је логор био у Сингидунуму, данашњем Београду, а чије присуство до сада није установљено у Ромулијани.

Занимљиво је да су римске грађевине укопаване у праисторијски слој, бронзанодопског периода као и старчевачке културе старијег неолита, до сада први пут установљене у долини Тимока.

Током овогодишње кампање настављена су и геофизичка снимања, која су, сазнајемо, донела изванредне резултате: дуж северног бедема констатоване су грађевине римског насеља насталог пре подизања Галеријеве палате, које је уједно и родно место цара Галерија, помињано у историјским изворима. Североисточно од утврђења снимљена је основа римске житнице, horreum-а, дужине преко 100 метара и ширине 25 метара. Ово је највећа римска житница до сада констатована у Србији.
Завод за геофизику Лоренз из Берлина, под руководством инжењера геофизике Герда Плаумана кога је ангажовала Римско-германска комисија Немачког археолошког института у Франкфурту, наставиће снимање простора extra muros Галеријеве палате и у следеће две године. Истраживањима, која ће трајати до краја септембра, руководе др Герда Зомер фон Билов, др Улрике Вулф Рајдт, мр Софија Петковић и проф. др Михаило Милинковић.
Даница Радовић
[објављено: 12.09.2007.]

[stampaj] [posalji]