Predpostavljam da većina Vas tragača ne bi ovako nešto uradila (postavila fotografije terena), sve u nadi da ostane u tajnosti mesto koje posećuju. Pošto ja nisam tragač, a ovo mesto nije tajna, već spomenik kulture zakonom zaštićen (a zatim prepušten samom sebi i nama zaljubljenicima u arheologiju), rešio sam da Vas upoznam sa njim jer sam ga na forumu više puta pominjao...
Ostaci keltskog opiduma, datiranog na vek pre Hrista, utonuli su u oranice na jugu panonske ravnice. Čak i ovdašnji živalj ne zna za njega, a većina onih koji znaju da postoji greškom ga pripisuju turcima. Ni neposredna blizina prometnog puta nije narušila njegovu osamu, a obližnji bački salaši su mu jedini "drugari". Fotografisao sam ga iz pravca juga i morate priznati da je teško naslutiti da je ovo mesto koje je u svom okrilju imalo najmanje 30 domova i osim glava čuvalo ono što je i sad blago ravnice - hranu.

Kad čovek reši da ga poseti, uz put će sresti mnogo svedoka prošlosti. Ovaj bunar (nekad je imao i "đeram" - veliku napravu od drveta koja je služila za lakše vađenje vode iz njega) je očito bio tipizirani proizvod svog vremena jer takvih, potpuno istih, ima na desetine u mom kraju. Poprilično zarastao i (provereno) pun vode sumnjivog kvaliteta. Unutrašnji prečnik bunara je oko tri metra, što znači da je prilično širok. Nisam baš hteo da izazivam sudbinu i da mu prilazim bliže jer kod bunara kopanih na lesnom zemljištu uvek postoji opasnost od odronjavanja.

Nego, da se ja vratim "keltskoj varoši"... Tek kad se dođe na 20 metara od nekadašnjeg zaštitnog nasipa, čovek može naslutiti da je ovde nešto postojalo. Više nego uočljivo je uzvišenje na sredini južnog zida, primetno drugačije boje zemlje. Arheolozi koji su sedamdesetih vršili ovde sondažna ispitivanja, tvrde da je tu bio ulaz...

Ta žuta "fleka" zemlje na njenom vrhu je primetna i na uglovima opiduma i predpostavljam da su tu bili usađeni veliki balvani (od nekakvih malih "kula-osmatračnica" ) koji su potom bili okolo zasuti dunavskim peskom. Opidum je pravilne kvadratne osnove sa stranicama dužine oko 100m. Južni zid je zbog bezobzirnog dubokog oranja u proteklih desetak godina malo "pomeren" iz svog pravca. Ovo je slika sa spomenutog vrha južnog nasipa...

Unutrašnjost opiduma je bila dovoljna da primi, po mojoj laičkoj proceni, oko tridesetak domova. Baveći se zemljoradnjom, Kelti su očito imali problema sa kojekakvim "gotovanima" koji nisu sejali i žnjeli a voleli su da jedu hleb (to su Rimljani govorili za Germane), pa su rešili da im zagorčaju "šoping" (čitaj: poharu, pljačku). Izgradili su ovo zemljano utvrdjenje da bi tu čuvali svoj život i ono što su, bavljenjem pre svega ratarstvom, sticali. Možda su im rimske legije sa druge strane Dunava malo pomogle u izgradnji. ali to još nije potvrđeno, kao ni to da su trgovali međusobno. U svakom slučaju, Rimljanima je očito odgovaralo da ovako nešto postoji sa bačke strane i da pruža otpor varvarima. Na sledećoj fotografiji, slikanoj sa ugla južnog i zapadnog nasipa, koliko-toliko se vidi unutrašnjost opiduma...

Po komadima grnčarije se vidi da su čuvali veze sa svojim sunarodnicima iz raznih krajeva. Preovladavaju komadi velikih posuda od sive terakote, koje su se ukopavale u zemlju i služile za skladištenje žitarica i povrća, ali ima i dosta različitih komada po kojima se da zaključiti da su donešeni iz drugih krajeva. Na sledećoj fotografiji je samo deo onoga što sam usput pokupio i da se primetiti ta raznolikost...

Najsačuvaniji je zapadni nasip, mada je i on "načet" odnošenjem zemlje. Pored njegove spoljašnje strane prolazi zemljani put, a kao što se vidi na fotografiji, obrastao je u žbunje...

Preko severnog nasipa, celom njegovom dužinom, prelazi zemljani put. Na mestu gde se spaja sa istočnim nasipom, takođe je primetno veće uzvišenje...

Fotografija južnog nasipa slikana iz samog centra opiduma. Sada oranica a nekada...

Do pre par godina, dva cela mala mlinska kamena (verovatno od ručnog žrvnja), kao i jedan poveći komad, koristili su vlasnici oranica kao "kamen međaš". Očito je neko doznao za to i ... ostao je samo ovaj žalosni komadić (mada mi je malo sumnjiv jer ne liči na kamen peščar od koga su inače bili prethodno spomenuti), veličine bureka da podseća na nekadašnji trud stanovnika ovog mesta.

Ostalo mi je da žalim što nisam imao mogućnosti da ih ponesem. Iako me "ima", vući 40-50kg jednog celog malog mlinskog kamena, celih sedam kilometara, i to peške... to nek radi onaj što baš mora