#1
|
|||
|
|||
Nova unosna zanimacija
NOVA UNOSNA ZANIMACIJA
Kada biste iz daljine videli nekoliko mladica sa cudnim spravama poput usisivaca koje drže tik iznad zemlje, možda biste prvo pomislili da ste svedok nekog zadatka kojim bi se mogli zamlacivati agenti Molder i Skali iz “Dosijea iks”. Malo kome bi palo na pamet da su oni što drže u rukama detektore za metal i pretražuju svaki santimetar zemljišta u stvari grupa “divljih arheologa” u potrazi za zakopanim blagom. Poznato je da su mitovi o zatrpanim cupovima punim zlata u našim krajevima veoma rašireni, a slicne price se još uvek mogu cuti od pojedinih antikvara, kao i maštovitih avanturista koji se kao volonteri cesto prijavljuju kad god neka arheološka ekspedicija krene u obilazak neistraženog lokaliteta. Osim cupova, visoko mesto na skali popularnosti imaju i kovcezi s blagom, krune i predmeti od zlata vladara iz starog i srednjeg veka, grobovi cuvenih licnosti za koje se zna da su sahranjene na našoj teritoriji. Nije redak slucaj da se i neko staro stablo, po necemu karakteristicno ili izdvojeno, ocas isece na komade u nadi da ce se ispod njega naci hajducki ili drugi plen. Na meti “divljih arheologa” nalaze se i bunari, vodenice, groblja, imanja nekadašnjih cuvenih porodica ili, jednostavno, bilo koji neobicno postavljen poveci kamen, koji je nekome nekada mogao poslužiti kao beleg tajnog mesta na kome je zakopao neke dragocenosti. Kada je rec o skrivenom blagu, najvece interesovanje ipak vlada za cuvene arheološke lokalitete, na kojima su nalazišta novcica i drugih predmeta iz antickog doba, posebno iz perioda poznog rimskog carstva. Tako su na udaru pljackaša vrlo cesto stari gradovi, poput Sirmijuma (Sremska Mitrovica), Basijane (Donji Petrovci), Viminacijuma (Kostolac), Naisusa (Niš), zatim, mesta na kojima su se nalazile carske rezidencije (Gamzigrad), pa “vile rustike”, odnosno komleksi kuca sa vinogradima koje su podizali clanovi dvora ili bogatije rimske porodice. Lokaliteti ovih gradova i objekata uglavnom su manje ili više detaljno ispitani, i o njima postoji muzeološka dokumentacija, dok je veci broj znacajnijih istraživanja prezentovan putem tekstova ili monografskih studija. Medutim, novi “istraživaci” ne mare za dosadne akademske price o rimskim carevima, arhitekturi i skulpturi njihovih palata ili detaljima iz raskošnog života njihovih žitelja. Oni “pouzdanije” informacije dobijaju na drugim mestima, uglavnom kafanama gde se brzo procuje kako se “taj i taj” pohvalio da je na svojoj njivi pronašao neke metalne novcice ili deo vojnicke opreme. Tragacima za zakopanim blagom nije drago što ih nazivaju pljackašima njiva i grobova. Oni više sebe doživljavaju kao arheologe-amatere, koji cak nešto znaju o cuvenim rimskim gradovima i drumovima koji su delom prolazili preko naše teritorije. Mnogi od njih ce tvrditi kako su ovim poceli da se bave slucajno, a kao najcešci povod navode primamljivu pricu o blagu, koja se širila “od uva do uva”, ili nekom anegdotom iz njihovog kraja po kojoj seljak u nekakvom žuto-sjajnom šlemu, koji je zakacio ralom na svojoj njivi, drži ek**** u svojoj šupi. Kada samozvani arheolozi-amateri dodu do prvog “plena”, a to su najcešce novcici sa neke njive, naprasno pocnu da se bude interesovanja za rimsku istoriju. Tada se nabavljaju razni katalozi u kojima su, osim sadržaja slike i vremena iz kojeg potice zlatnik ili srebrnjak, dati i podaci o cenama rimskog novca na tržištu umetnina. Preduzimljivi istraživac, potkovan neophodnim podacima, prelazi na sledecu etapu svog arheološkog ispitivanja, a to je kupovina osnovnog sredstva za rad - detektora za metal, cija se cena krece od 200 do 1000 evra. Terenski rad je nešto manje zanimljiv deo, posebno ako posao ne krene onako kako se ocekivalo, što bi znacilo nekoliko celih dana provedenih po suncanom vremenu na njivi ili nekoj livadi bez ijednog iskopanog novcica. Dešava se da se detektor “oglasi”, pa istraživac groznicavo krene da kopa da bi na dubini od pola metra pronašao ringlu od šporeta. Inace, vecina novcica i metalnih predmeta koji se pronadu nije u dobrom stanju. Narocito štetno na novcice deluje veštacko dubrivo, jer je rec o bakarnom novcu ili srebrnjacima iz perioda kad je carstvo bilo u krizi. Ipak, ukoliko se ima srece, mogu se naci i lepi, retki primerci koji na tržištu vrede i po nekoliko hiljada evra. Oni sa ovlaš stecenim znanjem samouvereno tvrde kako se na našim prostorima najcešce mogu naci novcici iz perioda vladavine careva Marka Aurelija Proba i Dioklecijana. Kažu da je elementarno znanje neophodno, jer neupucen covek može prodati svoj antikvitet ispod realne cene. Nalazace ipak najviše boli to što od njihovog truda najviše profitiraju preprodavci. Dobre veze i kontakti se sticu na sajmovima antikviteta, gde oni najokretniji zacas pronadu pravog kupca, posle cega krece prepiranje oko najbolje cene. Na ovakvim mestima uvek postoji opasnost da “arheolog” koji se odvaži da sam plasira svoj pronalazak bude jednostavno uhapšen, kada se osim novcane kazne najcešce desi da mu oduzmu metal-detektor, što najteže pada terenskom istraživacu. Ipak, uprkos svemu arheolozi-amateri su neumoljivi. Svaki put kad detektor zapišti mnogima skoci adrenalin, jer to je znak da postoji šansa da pronadu nešto što je drugima do tada promaklo. U ovim krugovima se tvrdi da je san svakoga da održi nadu da ce jednog dana naci grobnicu koja nije opljackana ili cup sa novcem koji su njegovi vlasnici nekada sakrili. Motiv za daljim traganjem podgreva i prica da su se neki ljudi od ovoga obogatili. U krajnjoj liniji, lepo je šetati se po prirodi, pomalo kopati i zabaviti se sa društvom, sve dok detektor ne zapišti, kada, kako kažu, nastupa posebna navala adrenalina. |
#2
|
|||
|
|||
Lep prilog! Hvala
|
#3
|
||||
|
||||
odakle ga prepisa?
__________________
Nikada nećeš izgubiti pravi put budeš li radio prema osjećanju i savjesti... *Gete* |
#4
|
|||
|
|||
Iz nekih novina nemogu da se setim kojih.Imam jos nekih zanimljivih tekstova ako budete hteli samo recite
|
#5
|
||||
|
||||
moze, nema problema ali bi ipak bilo dobro da navedes i izvor iz koga si text prepisao (autorska prava itd)
__________________
Nikada nećeš izgubiti pravi put budeš li radio prema osjećanju i savjesti... *Gete* |
#6
|
|||
|
|||
istraživanje "Vremena" - Organizovani kriminal na Balkanu - Ilegalna trgovina umetnickim delima:
Svetska baština na crno Zvanicno, države balkanskog regiona ne nalaze se ni blizu vrha liste država s najvecim brojem ukradenih, a zatim preprodatih umetnickih dela i arheoloških nalaza. Nezvanicno, medutim, njihov rejting i prava uloga u art trafikingu (ilegalna trgovina umetnickim delima) nikako nisu zanemarljivi. Odavno poznate kao trasa na trgovackim putevima koji vode iz Rusije i Male Azije ka Zapadnoj Evropi, vremenom su postale poznate i kao mesta na kojima ilegalni trgovci i samouki "arheolozi" i te kako mogu da profitiraju. O tacnom broju do sada ukradenih kulturnih dobara samo se nagada – delom zbog politicke nestabilnosti, a delom zbog vec poslovicnog nemara, mnogi od tih predmeta nisu dokumentovani pre krade, tako da zvanicno nisu ni postojali. piše: Tamara Skrozza i istraživaci U naredna tri broja "Vreme" predstavlja situaciju u ovoj oblasti, baveci se statistickim podacima, trgovackim putevima, tržištem ilegalno pribavljenih umetnickih dela, zakonskom regulativom i svim ostalim aspektima forme organizovanog kriminala o kojoj se još uvek malo govori, a koja onima koji su u nju umešani donosi milionske profite CARAPAMA PROTIV POLICIJE: Ulov na aerodromu u Temišvaru, 2005. Jedna od popularnih teza u vezi s organizovanim kriminalom svakako je i ona kojom se tvrdi kako je ilegalna trgovina umetnickim delima treci najtipicniji oblik ilegalne trgovine – odmah posle droge i oružja. No, stvari ipak nisu tako jednostavne. Iako raznorazni eksperti tvrde kako je ilegalni promet kulturnim dobrima "težak" približno milijardu i po evra godišnje, ta poluinformacija više je rezultat odokativnih procena nego bilo cega drugog. Cak i sam Interpol, na koji se cesto pozivaju vec pomenuti eksperti, priznaje da je do tacne informacije o godišnjem prometu na ovom tržištu jednostavno nemoguce doci, kao i da teza o "trecoj ili cetvrtoj najtipicnoj formi" nije potkrepljena nikakvim konkretnim podacima. Štaviše, Interpol tvrdi da je "malo verovatno da ce bilo kakva precizna statistika ikada postojati". Bez obzira na sve to, niko zapravo i ne sumnja da je ilegalna trgovina umetnickim predmetima (art trafficking) izuzetno unosan posao u kome se zarada meri milionima. Dovoljno je, uostalom, pogledati samo spisak deset najtraženijih umetnickih dela u svetu: ukupna vrednost umetnickih dela koja se navode na toj listi (a medu kojima su cuveni slanik Benvenuta Celinija, dve slike Eduarda Munka, jedno delo Leonarda da Vincija...) procenjuje se na približno 30 miliona evra. Iako hiljade umetnickih dela koja svake godine "nestanu" iz muzeja, privatnih zbirki ili s arheoloških nalazišta obicno vrede mnogo manje od onih koja su najtraženija, ni tu cifre nisu baš zanemarljive. U zavisnosti od vrste kulturnog dobra, epohe iz koje potice, materijala od kojeg je sacinjeno i drugih elemenata, cena tih predmeta varira, ali je opštepoznata cinjenica da postoje slike koje na crnom tržištu koštaju više stotina hiljada evra, da postoje anticki novcici cija vrednost dostiže nekoliko hiljada evra, da, ukratko, postoje predmeti koji srecnom "nalazacu" omogucavaju više godina lagodnog života. Omiljena mesta ovakvih "nalazaca" su Francuska, Italija, Rusija i Nemacka, dok se kao glavne "tržnice" cesto navode London (gde su omiljena dela islamske umetnosti i ikone), Nemacka (gde se najcešce prodaju starinski satovi), Italija (gde se najbolje kotira ilegalno pribavljeno srebro) i Holandija (gde je razvijeno tržište porcelana). U tom kontekstu, zemlje Balkana takode igraju važnu ulogu: s jedne strane, one su teritorija za prenos ovih umetnickih dela; s druge, još uvek nedovoljno iskorišcen teren za nove "nalaze". Isplativosti i raširenosti ilegalne trgovine umetnickim delima i te kako doprinosi cinjenica da se umetnicka dela, posebno u uslovima evropskih otvorenih granica, uglavnom lako prenose iz države u državu, kao i cinjenica da je malo zemalja koje imaju policijske snage specijalizovane za tu vrstu kriminala. Pored toga, veliki problem je neuskladenost pravne regulative u razlicitim državama: na primer, krijumcarenje umetnickog dela iz Italije u Veliku Britaniju predstavlja kršenje italijanskog, ali ne i britanskog zakona. Zahvaljujuci tome, mnoga ukradena umetnicka dela pre ili kasnije dodu u neku od velikih aukcijskih kuca u Londonu gde se obicno nade platežni kupac ne previše voljan da do u tancine proverava nacin na koji se odredeno delo našlo tu gde se našlo. Ipak, raširenost ilegalne trgovine umetnickim delima ne može se objasniti samo jednim od navedenih faktora: pogodan okvir za ovu ilegalnu aktivnost cine svi ti elementi zajedno. Tek imajuci u vidu neadekvatnu kontrolu granica, maštovitost kriminalaca, najcešce nevelik format krijumcarenih kulturnih dobara, neuskladenost pravne regulative i njenu nedorecenost, postaje jasno zašto se ilegalna trgovina umetnickim delima visoko kotira na listi najisplativijih i za realizaciju najprakticnijih oblika organizovanog kriminala. Najbolji primer koji ilustruje tu tezu svakako je Italija, zemlja iz koje godišnje nestane približno 30.000 umetnickih dela (što je, kako smatraju eksperti, cak 80 odsto ukupnog broja nestalih umetnickih predmeta u svetu). Još od šezdesetih godina prošlog veka Italija ima vrlo stroge zakone koji pokrivaju oblast zaštite kulturnih dobara i citav policijski odred od 145 policajaca specijalizovan za borbu protiv ilegalne trgovine umetnickim delima. Uprkos tome i uprkos brojnim uspešnim akcijama zahvaljujuci kojima su ukradeni predmeti vraceni prvobitnim vlasnicima, broj dela koja se ilegalno iznesu iz zemlje zaista je neverovatan. Objašnjavajuci taj fenomen, Roberto Konforti, jedan od rukovodilaca specijalnog odreda karabinjera, još 1999. objasnio je za Rojters da policijske snage i strogi zakoni nisu dovoljni za potpun uspeh, odnosno da pravi uspeh zapravo nije ni moguc. Po njegovim recima, jedinstven zakon koji bi važio na teritoriji citave Evrope pomogao bi da se do ukradenih dela lakše dode i da se kriminalci lakše identifikuju – a to bi, kako je rekao, bilo više nego dovoljno. Pored svega navedenog, rapidnom porastu ilegalne trgovine umetnickim delima doprinose i nestabilne politicke prilike u razlicitim delovima sveta. Preciznije: sve one zemlje u kojima vlada velika beda i sve one u kojima besne ili su besneli ratovi, izuzetno su povoljan teren za ilegalne trgovce. Primer bagdadskog muzeja iz koga je tokom poslednjeg rata u Iraku odneto više hiljada arheoloških predmeta neprocenjive vrednosti nije usamljen u tom smislu. Sa nekad nemirnog Kipra onomad je odneseno cak 60.000 umetnickih i arheoloških predmeta; u Kambodži je 1999. ekipa od 300 naoružanih ljudi rucnim granatama raznela budisticki spomenik i odnela glave sa 93 figure Bude; iz Bolivije je tokom poslednjih nekoliko decenija odneseno 73 odsto ukupnog broja umetnickih dela i arheoloških predmeta; u Siriji je situacija takva da je donesen cak i zakon koji za ilegalne trgovce propisuje petnaestogodišnje zatvorske kazne. UMETNOST I NA BALKANU Kad se imaju u vidu svi faktori koji uticu na širenje ilegalne trgovine umetnickim delima, jasno je da su balkanske zemlje pravi Eldorado za sve moguce i nemoguce "ljubitelje umetnosti". Ono što je najvažnije jeste cinjenica da je Balkan prostor prepun ostataka starih civilizacija: na njemu se nalaze hiljade arheoloških nalazišta s predmetima koji poticu iz praistorijskog doba, doba Rimskog carstva, avarskih osvajanja, Vizantijskog carstva. Kao takav, ovaj prostor dobro bi se kotirao na tržištu kulturnih dobara cak i da nije onih cuvenih "balkanskih specijaliteta" koji svakom, iole sposobnom kriminalcu omogucavaju da upravo tu radi sve što zamisli. Naime, retke su balkanske zemlje koje imaju bar ponekog policajca specijalizovanog za ovaj oblik kriminala, još rede su podrobne carinske kontrole, a verovatno su najredi carinici dovoljno obuceni da shvate pravu vrednost putnickog "prtljaga". Tu su takode veciti problemi usaglašavanje zakona i njihova implementacija, vec poslovicna maštovitost ovdašnjih kriminalaca i korumpiranost nadležnih državnih cinovnika. Presudan faktor za prilicnu raširenost trgovine umetnickim delima na Balkanu ipak je politicka situacija: s jedne strane, tu su bivše komunisticke države koje su prošle (ili prolaze) buran tranzicioni period i, samim tim, pogodovale pojavi raznih vrsta kriminala; s druge, tu su zemlje koje su prošle kroz rat i kao takve bile bukvalno opljackane. Svi ti faktori uslovili su prilicno neslavnu statistiku: prema podacima Interpola, samo tokom 2003. godine u Bugarskoj je nestalo 10.813 razlicitih umetnickih predmeta, u Rumuniji 309, u Sloveniji 258, u Hrvatskoj 526, a u Srbiji i Crnoj Gori 936. Podaci kojima barataju strucnjaci u samim balkanskim zemljama, još su porazniji. Primera radi, bugarski policijski izvori zvanicno navode da se iz te zemlje godišnje izveze izmedu 50.000 i 100.000 antickih rimskih novcica i da ilegalna trgovina bugarskim kulturnim blagom kriminalcima godišnje donese više od šest miliona dolara. Razlozi za ovakav raskorak s Interpolovim podacima vrlo su jednostavni: predmeti koji se prijavljuju Interpolu najcešce su na neki nacin dokumentovani, o njima postoji nekakav zapis, dok se o najvecem broju ukradenih i ilegalno izvezenih umetnickih i arheoloških predmeta na Balkanu zapravo ništa ne zna jer uopšte nisu (bili) zavedeni u bilo kakve registre. Naime, u regionu su najrede krade iz muzeja i privatnih zbirki, u kojima postoje detaljni podaci o njima. Mnogo cešce krade se sa još neregistrovanih arheoloških nalazišta o kojima zvanicne institucije nisu ni obaveštene. Takode raširene, i krade crkvenog mobilijara podrazumevaju predmete o kojima uglavnom nema zvanicnih podataka. Sve to predstavlja problem i kad je rec o nalaženju ukradenih dela (ne zna se ni šta se zapravo traži, vecina nalaza je slucajna), ali i kad je rec o povracaju tih predmeta. Zapadnoevropske zemlje imaju stroge propise o povracaju umetnickih dela, što u praksi znaci da, ukoliko prvobitni vlasnik ne može da dokaže da su odredena kulturna dobra bila u njegovom vlasništvu, ti predmeti ostaju na teritoriji države u kojoj su se našli. PREKO STAZA I BOGAZA U bezbrojnim napisima o kradi ovog ili onog umetnickog dela ili arheološkog predmeta u zemljama balkanskog regiona, cesto se pominje termin "dunavska veza". Navodno, tom famoznom saobracajnom vezom ukradena kulturna dobra putuju do krajnjih odredišta – najcešce zemalja zapadne Evrope. Medutim, taj termin suviše je neodreden i suviše širok da bi uopšte bio uzet u razmatranje prilikom utvrdivanja glavnih trgovackih puteva kojima se transportuju umetnicka dela pokradena u jugoistocnoj Evropi ili ona koja se preko te teritorije samo prenose. Na raznolikost trgovackih puteva na teritoriji Balkana pre svega utice situacija na odredenim granicnim prelazima, odnosno "propusnost" ove ili one granice. A tu stvari nisu baš onakve kako izgledaju na prvi pogled. Prema recima jednog bivšeg clana rumunske ilegalne mreže, tamošnji trgovci preferiraju rumunsko-madarsku granicu. Naizgled mnogo propusnija granica sa Srbijom ne odgovara im iz dva razloga: za razliku od madarske, ona ne vodi direktno u zapadnu Evropu, a na njoj je i mnogo manja gužva, odnosno mnogo veca šansa da carinici otkriju krijumcarene predmete. Stroži vizni režim kojim je EU nameravala da dodatno obezbedi svoje granice zapravo je olakšao posao krijumcarima – dok madarski carinici detaljno proveravaju vize u pasošima rumunskih gradana, prtljag jednostavno pada u drugi plan i prenošenje umetnickih dela "znatno je opuštenije". Upravo tim putem – preko Madarske, a zatim Austrije i Italije, do Francuske – prešla su neka od najtraženijih rumunskih kulturnih dobara. Što se Bugarske tice, tacne trase i dalje su nepoznate, mada su carinici najviše umetnickih dela zaplenili na prelazima Malko Tarnovo, Kalotina, Ruse i na sofijskom aerodromu. Ono što je ipak izvesno jeste da su upravo trgovci koji dolaze iz Bugarske glavni akteri brojnih carinskih zaplena u Hrvatskoj i Srbiji. U jednom od poslednjih takvih slucajeva, 12. decembra 2004, na srpskom granicnom prelazu Batrovci zaplenjena su cak 1864 numizmaticko-arheološka predmeta – autobus u kome su pronadeni bio je bugarski, a konacno odredište bila mu je Španija. Iako tom prilikom niko od putnika autobusa nije zadržan (novcici i arheološki nalazi bili su smešteni u pregradi za alat i nije se znalo kome pripadaju), kasnijom ekspertskom analizom utvrdeno je da zaplenjeno blago potice s bugarske teritorije. S druge strane, u Hrvatskoj, bugarska kulturna dobra predstavljaju svojevrstan novitet. Po ilegalnoj trgovini umetnickim delima najpoznatiji su granicni prelazi sa Slovenijom (Bregana, Rupe, Pasjak i Macelj), ali se sve cešce dogada da se ikone i stari novac iz Rumunije i Bugarske upravo preko Hrvatske krijumcare ka zapadnoevropskim zemljama. U tom kontekstu, kriticni su granicni prelazi izmedu Hrvatske i SCG, kao i hrvatsko-madarska granica. Pocetkom devedesetih, u Hrvatskoj i u Srbiji bila je popularna tzv. budimpeštanska veza koja je funkcionisala zahvaljujuci ženi koja je živela u Beogradu, a zatim u Hrvatskoj – preko nje su dileri odnosili umetnicke slike hrvatskih autora, a zatim ih prodavali u zapadnoj Evropi. Nešto kasnije, Hrvatska i Srbija opet su "podelile" jednu popularnu trasu: po navodima policijskih izvora u Republici Srpskoj, glavni pravci postali su Novi Sad – Sremska Mitrovica – Bijeljina – Italija, kao i pravac Beograd – Banja Luka – Hrvatska – Nemacka. Kad je rec o Bosni i Hercegovini, trgovacke trase su pre svega bile i ostale odredene ratom na tom prostoru. Prema pisanju sarajevskih "Dana", umetnicka dela su na samom pocetku rata u BiH iznošena u konvojima, da bi potom bila prebacivana preko linija razdvajanja, pa u vozilima medunarodnih snaga. Taj put išao je preko Pala ka Novom Sadu, Beogradu i Budimpešti, kao i preko Hercegovine ka Zapadnoj Evropi. Za razliku od vrlo kompleksne i stalno promenljive slike trgovackih puteva na Balkanu, omiljene destinacije ilegalno pribavljenih umetnickih dela i arheoloških predmeta odavno su odredene. Ukradena kulturna dobra najcešce se transportuju u Švajcarsku (gde se najlakše prodaju), ali i u Austriju ili Nemacku. Preko tih zemalja, ovi predmeti ponekad dospevaju i do Velike Britanije. CUVARI ISTORIJE Jedna od specificnosti ilegalne trgovine kulturnim dobrima na Balkanu jeste problem spremnosti policije i carinskih organa da se s tim problemom suoce. Iako se u štampi cesto pojavljuju tekstovi o zaplenjenim umetnickim predmetima i uspehu ove ili one policije i ove ili one carinske službe, cinjenica je da su ti nalazi više stvar slucaja nego organizovane akcije. Ipak, odredeni koraci u tom pravcu ipak su obavljeni: obuka policajaca za ovu vrstu aktivnosti sve je cešca pojava, baš kao i angažovanje odredenog broja carinika i policijskih inspektora posebno zaduženih za sprecavanje ilegalne trgovine umetnickim delima. Zanimljivo je, medutim, da se svaka država odlucila za jedinstveno rešenje i da je svaka zapravo "prica za sebe". U okviru hrvatskog Ministarstva unutarnjih poslova ne postoji poseban odsek koji se bavi zaštitom kulturne baštine i potragom za krijumcarenim umetnickim delima; tom vrstom kriminala bave se pripadnici Odjela za suzbijanje organiziranog kriminaliteta i Odjela opceg kriminaliteta, koji pritom, kako kažu, saraduju s nadležnim službama unutar Ministarstva kulture, odnosno s odsecima za zaštitu kulturne i spomenicke baštine. Koordinator ovih aktivnosti u MUP-u je Josip Vrbic, koji tvrdi da je na razlicitim seminarima i tecajevima (od 1996. do danas) više od 300 policajaca obuceno za prepoznavanje i otkrivanje krijumcarenja umetnickih dela. Seminari na kojima se policijski službenici upoznaju s ovom tematikom organizuju se jednom godišnje, a nedavnim sporazumom izmedu MUP-a i Ministarstva kulture predvideno je osnivanje jedinstvene baze podataka o kulturnim dobrima u Hrvatskoj, kao i uspostava jace koordinacije izmedu svih službi nadležnih za brigu o kulturnim dobrima (pored ova dva ministarstva još Porezna uprava, Carinska uprava i Državno odvjetništvo). Za razliku od Hrvatske, Bosna i Hercegovina još i ne pokušava da "ude" u ovu oblast: i na nivou federacije i na nivou kantonalnih ministarstava unutrašnjih poslova, kulturnim dobrima bave se odseci za imovinske delikte (ukoliko je u pitanju krada iz privatnih kolekcija), dok je za kulturno-istorijsko blago pokradeno tokom rata zadužen Interpol. Slicna je situacija i u Makedoniji, gde je za trgovinu kulturnim dobrima nadležan Odsek za organizovani kriminal pri MUP-u; medu inspektorima ovog odseka ipak ima onih kojima je to privenstvena sfera interesa. U okviru slovenacke policije takode ne postoji poseban odsek za zaštitu kulturno-istorijskog blaga, ali u okviru Generalne policijske uprave – Uprave kriminalisticke policije predvideno je mesto za kriminalistickog inspektora kome je glavno podrucje interesa upravo art trafiking, a glavni zadaci koordinacija nižih inspektora koji se takode time bave i saradnja s drugim državnim organima. Što se Srbije tice, ona baš i nema mnogo cime da se pohvali: u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala za ovu specificnu vrstu kriminala specijalizovana su dva operativca, a još jedan angažovan je u Odeljenju za suzbijanje krijumcarenja u Upravi carina. Po recima jednog od rukovodilaca tog odeljenja, granicari su slabo obuceni za sprecavanje krijumcarenja antikviteta, a tek je nedavno doveden strucnjak za tu oblast. Cini se ipak da su u smislu specijalizacije policije i carinskih službenika najdalje otišle Rumunija i Bugarska. Pri rumunskoj policiji postoji Odsek za zaštitu nacionalnog kulturnog nasleda koji deluje unutar Direkcije za kriminal. S druge strane, pri Carini postoji Biro za borbu protiv krijumcarenja predmeta koji pripadaju nacionalnom kulturnom nasledu. Rumunska policija navodi da je, u interesu zaštite kulturnih dobara, potpisan ugovor o saradnji s Rumunskom pravoslavnom crkvom, kao i da ce do kraja 2005. biti obnovljeni ugovori s Ministarstvom kulture, Carinom, Granicnom policijom i predstavnicima manjih verskih zajednica. Bugarsko rešenje isto je tako efikasno, ali daleko inovativnije. Naime, pre pada komunistickog režima, u okviru bugarskog Ministarstva unutrašnjih poslova postojala je specijalna grupa za ocuvanje kulturnog nasleda – grupa je spadala u Šesto odeljenje Državne bezbednosti, a istraživala je neovlašceno iskopavanje arheoloških predmeta, trgovinu kulturnim blagom u zemlji i njegovo krijumcarenje ka Zapadnoj Evropi i SAD (u to vreme, krijumcarenje se obicno obavljalo preko teritorije bivše Jugoslavije). Pošto je Šesto odeljenje ukinuto 1990, njegovi pripadnici premešteni su u novoformirani odsek za borbu protiv organizovanog kriminala. Kada je i taj odsek ukinut 1999, formiran je novi, nadležan za "kriminal u vezi sa kulturnim i istorijskim dobrima". U meduvremenu, jedan od oficira nekadašnje Državne bezbednosti osnovao je nevladinu organizaciju Centar za podršku vracanju i ocuvanju kulturnog blaga. Tokom 2000, ovaj NVO uspeo je da u zemlju vrati jednu izuzetno vrednu anticku mermernu bistu koja je izvezena iz zemlje 1991. U delu price koji se odnosi na cuvare istorijskog nasleda simptomaticno je to što saradnja na balkanskom nivou zapravo ne postoji, nego se dešava povremeno, u zavisnosti od slucaja s kojim je odredena država u odredenom trenutku suocena. Da je situacija drugacija, odnosno da države koje su (geografski, istorijski i kulturno) upucene jedna na drugu medusobno saraduju na rešavanju problema koji su im zajednicki, vrlo je verovatno da se na Balkanu ne bi baš tako lagodno trgovalo najvažnijim i najdragocenijim kulturnim dobrima. Ovako, na teškoce se nailazi i u domenu zakonodavstva, i na carini, i u policiji, ali i u živopisnom svetu istoricara umetnosti, procenitelja umetnickih vrednosti i korumpiranih i kriminalu sklonih državnih cinovnika. Ali, to su sve teme kojima cemo se tek pozabaviti. Istraživaci: Svetlana Vasovic-Mekina (Slovenija), Ivica Đikic (Hrvatska), Gostimir Popovic i Slobodanka Dekic (Bosna i Hercegovina), Siniša Stankovic (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijevic, Miloš Vasic ("Vreme", Srbija). Koordinator istraživanja: Aleksandar Ciric Medunarodna regulativa Pošto je art trafiking odavno prepoznat kao ozbiljna forma organizovanog kriminala, odnosno kao kriminalna aktivnost koja podrazumeva i saradnju kriminalaca na medunarodnom planu, vecina svetskih država potpisala je nekoliko konvencija kojima je cilj suzbijanje ove delatnosti. Najpoznatije i, samim tim, najcešce primenjivane konvencije su: 1. Protokol o zaštiti kulturnih dobara u slucaju oružanog sukoba – dokument potpisan u Hagu 1954. godine; 2. Konvencija UNESCO-a o zabranjivanju i sprecavanju ilegalnog uvoza, izvoza i prodaje kulturnih dobara – dokument potpisan u Parizu 1970. godine; 3. UNIDROIT Konvencija o ukradenim i ilegalno izvezenim kulturnim dobrima – potpisana u Rimu 1995. godine. Balkanske države potpisale su ove ugovore i time su se obavezale na borbu protiv ilegalne trgovine kulturnim dobrima i na saradnju s drugim državama u potrazi za nestalim umetnickim delima. Interpol kaže... Strucnjaci Interpola tvrde da se na suzbijanju ilegalne trgovine umetnickim delima i kulturnim dobrima uopšte može uciniti mnogo i na nacionalnom, ali i na individualnom nivou. Po njima, borba protiv ove forme organizovanog kriminala podrazumeva: uredenje zakonske regulative koja se tice kulturnih dobara; potpisivanje medunarodnih konvencija; evidentiranje umetnickih dela i kulturnih dobara koje bi poboljšalo razmenu informacija u slucaju krade; stvaranje kompjuterizovane baze podataka; najbržu mogucu razmenu podataka o kriminalcima; podizanje svesti o znacaju kulturnog nasleda kako u zemlji tako i u inostranstvu; stvaranje specijalizovanih policijskih jedinica za ovaj vid kriminala; redovnu edukaciju pripadnika policije i ostalih nadležnih za suzbijanje ilegalne trgovine kulturnim dobrima. Veliku pažnju ovom problemu trebalo bi da posvete i sami vlasnici. Po ekspertima Interpola, to znaci: preciznu bazu podataka sa fotografijama i tacnim opisima predmeta; identifikaciju predmeta (njihovo obeležavanje, bilo od strane vlasnika bilo uz pomoc strucnjaka); zaštitu objekata u kojima se predmeti cuvaju; momentalno obaveštavanje policije u slucaju krade i prezentovanje svih podataka o ukradenom predmetu. Pored državnih organa i pojedinaca, Interpol istice i specificnu ulogu trgovaca umetnickim delima: oni bi, pre svega, trebalo da obrate pažnju na poreklo predmeta na koje naidu i da odbiju da trguju predmetima cije je poreklo nejasno ili sumnjivo. Srebro niotkuda Najpoznatiji slucaj ilegalne trgovine umetnickim predmetima koji ima veze s podrucjem Balkana jeste "afera Sevso". Rec je o kolekciji srebrnog posuda koja je u vreme Rimskog carstva pripadala patriciju Sevsu, a koja je, kako se u arhivi pominje, "pronadena na prostorima nekadašnjeg carstva". Cetiri i po decenije posle njenog otkrica još se ne zna tacna lokacija, što je zapravo i zakomplikovalo citavu stvar; još od pocetka devedesetih, u spor oko vlasništva ukljuceno je sedam država, medu kojima Hrvatska i Madarska. U meduvremenu, vrednost Sevso kolekcije procenjena je na pola milijarde dolara. Sve je pocelo kada je 1982. godine Britanac Spenser Daglas Kompton, inace lord od Northemptona, preko raznoraznih posrednika kupio deset srebrnih predmeta za koje je tada platio dva miliona dolara. Kako je jedan od posrednika bio i bivši predsednik aukcijske kuce Sotebi, Piter Vilson, potraga za sledecim idealnim kupcem, koji ce za srebro platiti mnogo više, odmah je zapocela. Jedini problem bili su papiri, tj. cinjenica da se pravo poreklo kolekcije nije znalo. U slucaj su se potom uplela razna sumnjiva imena spremna da "naprave uredne papire", ali i brojne države koje su tvrdile da srebro potice upravo s njihove teritorije. Citave dve decenije kasnije odgovora na to pitanje nema, procenjena vrednost kolekcije neprestano raste, a umnožili su se i srebrni predmeti za koje se sumnja da pripadaju Sevso grupi – smatra se da ih ima cak 30. Medu brojnim teorijama u vezi s ovom kolekcijom, možda su najzanimljivije one koje se ticu Srbije i Hrvatske. Naime, 1987. lord Northempton, preko izvesnog Halima Korbana, dopunjava svoju kolekciju jednim Sevso tanjirom koji kupuje od "simpaticnog Jugoslovena" Antona Tkaleca. Taj tanjir drasticno uvecava vrednost zbirke, a lord od tada postaje uveren da je upravo ovaj Zemunac prvobitni vlasnik, odnosno "pronalazac" kolekcije. Iako je Tkalec to odlucno negirao, on se i dalje pominje kao jedan od umešanih u citavu pricu. Osim toga što je pre nekoliko godina u antikvarskim krugovima pocelo da se šuška o mogucnosti da se preostali deo Sevso kolekcije nalazi baš u Srbiji, sumnja na Tkaleca pada i zbog cinjenice da je figurirao u više slicnih "domacih" afera. Što se tice Hrvatske, ona svoje zahteve bazira na prici o tome da je Sevso kolekcija nadena 1961. u blizini Pule, kod malog istarskog sela Barbariga. Navodno, tada su dva lokalna policajca pozvana da fotografišu i naprave dokumentaciju o upravo iskopanim srebrnim predmetima, da bi potom bili odvedeni kod visokog oficira vojne bezbednosti gde im je objašnjeno da bi bilo dobro da o onome što su videli zauvek cute: nadeno srebro je, navodno, unapred bilo rezervisano za Josipa Broza. No, kada su zlosrecni policajci trideset godina kasnije culi za aferu Sevso, prisetili su se svoje avanture i ovog puta hrabro progovorili. Iako su brojni eksperti iz raznoraznih razloga sumnjali u ovu verziju, Hrvatska i danas pred medunarodnim sudovima potražuje ovu basnoslovno vrednu kolekciju. Regionalna "saradnja" Pocetkom oktobra 2005. u makedonskom Ministarstvu kulture predstavljen je deo od ukupno 69 zaplenjenih unikatnih arheoloških predmeta pogrebne kocije iz neolitskog perioda koju je posle višemesecne istrage otkrila policija u Delcevu 23. septembra. Ništa cudno, da ovaj slucaj nije bacio svetlo na dosad nepoznat oblik regionalne saradnje u domenu kulturnih dobara. Naime, divlji kopaci su arheološke predmete otkrili kod sela Mogila blizu Delceva, makedonski arheolozi su potvrdili da je rec o jedinstvenom nalazu, a potom je direktor Uprave za zaštitu kulturnog nasleda Jovan Ristov izjavio da su u slucaj umešani trgovci iz Grcke. "Obicno ovakva iskopavanja vrše amateri po narudžbini nelegalnih trgovaca vrednim arheološkim predmetima, najcešce iz Bugarske, Grcke i Srbije", rekao je Ristov, dodavši da je bilo i slucajeva u koje su umešani i kustosi i restauratori. Iako se i dosad znalo za trgovce iz Grcke, Bugarske i Srbije, obicno se smatralo da su oni "nadležni" samo za teritoriju svojih država. Ovako, ako je Jovan Ristov u pravu, ispada da su oni mnogo aktivniji nego što se dosad mislilo i da polako pocinju da "osvajaju" nove teritorije. Uniformisani lovci na blago Svojevrsnoj "zlatnoj groznici" koja vlada na Balkanu prikljucila su se i neka vojna lica. U ovom trenutku, te price imaju više anegdotski karakter, ali ipak ostaje cinjenica da su u ilegalno iskopavanje arheoloških predmeta u odredenom trenutku bile ukljucene i oružane snage, što je zaista presedan u istoriji ove vrste kriminala. Najpoznatiji slucaj dogodio se u Srbiji sredinom 2000. godine, kada se na celu Generalštaba nalazio general Nebojša Pavkovic. Upoznavši dvojicu profesionalnih tragaca koji su mu ispricali da se u okolini Niša nalazi Šuplji kamen, brdo navodno napravljeno da bi se sakrila ogromna kolicina zlata koju je tu sakrio vizantijski car Vasilije u XI veku, general se dao na posao. Na sastanku kome je prisustvovao vrh tadašnje jugoslovenske vojske, odluceno je da se to zlato mora naci jer su tako odlucili "general Pavkovic i predsednik Slobodan Miloševic". Iako je tada saopšteno da je rec o 300 do 400 kilograma zlata koje bi zemlju moglo da išcupa iz ekonomske krize, mnogo je verovatnije da su generali želeli da kopaju za svoj džep. Kako bilo, odmah je angažovana inženjerijska ceta 211. oklopne brigate, a traganje za zlatom proglašeno najstrožom vojnom tajnom. Rezultat višemesecnih iskopavanja bio je poražavajuci: stotine mina i buldožeri uspeli su samo da unište hrastovu i cerovu šumu, da oštete kuce i vikendice u široj okolini i da dokrajce Šuplji kamen. Ošteceni žitelji tog kraja tužili su državu SRJ, odnosno Vojsku, ali niko od ucesnika ovog skandala nije odgovarao zbog pocinjenog dela – možda pre svega zbog toga što se glavni akteri trenutno nalaze u Haškom tribunalu za ratne zlocine. Srbija ipak nije jedinstven slucaj kad su u pitanju za umetnost zainteresovana vojna lica. Nešto slicno se, naime, dogodilo i u Makedoniji. Jedan od bivših ministara odbrane poverovao je u price o ogromnom bogatstvu koje se krije na makedonskom tlu i ucinio isto ono što i Pavkovic: tokom jula i avgusta 1994. godine jedinice makedonske armije (starešine, inženjerci i pirotehnicari, a ne vojnici), pod zaštitom pripadnika MUP-a i pod velom "državne tajne", ceo mesec su raskopavale teren na arheološkom lokalitetu Suvo grlo, 19 kilometara od Štipa, koji je bio evidentiran još šezdesetih godina, ali je spadao u red neistraženih. I pored upozorenja Zavoda-muzeja u Štipu, i pored zahteva za nekakvu dokumentaciju za iskopavanje, armija je produžila s radom, a lokalitet je jednostavno izbrisan sa karte kulturnih dobara, pri cemu su uništene tri grobnice-tumula iz perioda od III do I veka p.n.e. Aferu su obelodanili novinari Radio Štipa i skopskog dnevnog lista "Vecer", ali su MUP i najpozvanije Ministarstvo odbrane, na cijem je celu bio Vlado Popovski, cutali. Pošto je jedino zvanicno obrazloženje bilo da se tražio eksploziv (a ko još bagerima otkopava mine?), u štipskoj caršiji, a kasnije i u makedonskoj javnosti pojavile su se price o poreklu famoznog zlata: u dijapazonu od ukradenog egipatskog zlata koje je Romelov Africki korpus, bežeci iz Soluna, prenosio i zakopao baš u Suvom grlu; preko zlata 106 štipskih jevrejskih porodica koje su završile u nacistickim logorima, do zlata Turaka koji su nekad živeli u selima oko Štipa. Takode, spekulisalo se i sa kolicinom blaga – pretpostavke su išle cak i dotle da je kod Štipa zakopano više tona zlata, pa su se kasnije tu pojavili i mnogobrojni avanturisti i kopaci. Niko od aktera u ovom skandalu nije bio kažnjen, a Vlado Popovski kasnije je postao makedonski ministar pravde. |
#7
|
|||
|
|||
naravno izvor stoji u naslovu..
|
|
|
Slične teme | ||||
TEMA | Autor | Forum | odgovora | zadnji prilog |
Dva nova minelabova modela | Vumi | Vrste i namjena | 2 | 16.11.2005 18:22 |
Nova generacija | Ahil | Vrste i namjena | 4 | 28.07.2005 01:02 |