Vumi's Antika  

Nazad   Vumi's Antika > O S T A L O > Zanimljivosti
Portal Galerija Pričaonica Detektor šop Pomoć korisnička lista Kalendar Označite sve forume kao pročitane

Zanimljivosti Sve što nalazite zanimljivo...

Odgovor
 
Teme - opcije
  #51  
Staro 12.01.2008, 20:01
Korisnička slika od perun
perun perun je offline
Mladi arheolog
 
Registriran : 28.10.2005
Starost: 48
prilozi: 794
Zahvaljivao se: 1
Dobio je 1 zahvalnicu za 1 prilog
Ma nece se oni zajebavati po seoskim nekropolama sta je sa vama puni ste neuroze.
odgoovorite sa citatom
  #52  
Staro 13.01.2008, 00:48
Spencer Spencer je offline
neaktivni korisnik
 
Registriran : 14.10.2006
Starost: 46
prilozi: 232
Zahvaljivao se: 0
Dobio je 2 zahvalnice(a/u) za 1 prilog
šalimo se bre...teramo sprdnju... Ja lično mislim da nema ništa od puteva rimskih careva (ili kako će već projekat da se zove), jer ovo je država gde se danas donese neka odluka, a sutra već ne važi...
odgoovorite sa citatom
  #53  
Staro 19.01.2008, 00:52
bokiii
Gost
 
prilozi: n/a
Римски владари из наших крајева
Љубав у Равени
Констанин Велики није био једини римски император пореклом из Ниша (римског Наиса). Један други владар пореклом из Наиса по имену Констанције III обележио је целу деценију историје Западног римског царства непосредно уочи његове коначне пропасти. Његова супруга - аугуста Гала Плацидија - један је од најзанимљивијих женских ликова целокупне римске повести



Илустровао Драган Максимовић
Свако јутро Констанције би долазио у царски двор у Равени да ода почаст императору Хонорију, а у ствари да се тајно поклони његовој сестри. Име јој је било Елија Гала Плацидија. Рођена је у пурпуру у Константинопољу око 390. године. Била је кћи цара Теодосија I Великог. Констанције, стамени легионар из провинције, из прикрајка је, са страхопоштовање м, могао тек да баци покоји скривени поглед на племениту девојку. Почетком 5. века, у сумрак империје, она је у свом погледу, у гипком телу, у крви носила повест римских родова и прохујалу историју царства. Гала је као мала остала без родитеља (цар Теодосије умро је 395. године), па је као принцеза - Нобилиссима Пуелла (најплеменитија девојка) - живела у Медиолануму (Милану), у дому тадашњег моћног човека западног дела царства, војсковође Стиликона. Овај полуварварин способан војсковођа, оженио се царевом нећаком Сереном, а своју кћер удао је за царског наследника. Након Теодосијеве смрти постао је намесник западног дела царства у име свог зета, младог цара Хонорија.
Констанције се сећао оног дана кад му је, као младом легионару, Гала први пут пришла да би пренео неку поруку. Претрнуо је кад га је удостојила погледа својих загаситих очију и кад се готово неприметно осмехнула. Како су дубоке и тамне биле њене очи! Њен звонки глас заувек га је опчинио. Одмерени и самоуверени покрети подсећали су на њене панонске претке с Дунава. Њена сјајна кожа, дуго лице, црна коса и понеки ватрени поглед потицали су од хиспанских дедова са југа. У тој ватреној хришћанки, Констанције, који је памтио приче свог деде о римским боговима и који је у срцу увек помало остао паганин, налазио је одсјај прогнаних богиња. Била је мудра као Јунона, имала је покрете окретне Дијане, тело ватрене Венере, поглед несрећне Персефоне. Обожавао ју је годинама из даљине, као неку недодирљиву весталку и пред њеним би просторијама, као пред паганским храмом, понекад крадом оставио стручак цвећа. Горео је за њом. Решио је да заслужи њену љубав.


Принцеза и војник из провинције
Флавије Констанције потицао је из Наиса (Ниша) у Илирику. Почетком петог века био је један од последњих изданака срчаних легионара из подунавских области који су током претходних векова спасавали уморно Римско царство. Али, након страшног покоља који су Готи приредили римским легијама код Адријанопоља 378. године, након бројних грађанских ратова, варварских најезда и готских пустошења по Балкану, Илирик је био на коленима. Констанције је вероватно потицао од ситних поседника или сељака, јер је у почетку био обичан легионар коме су окретност и способност омогућавали напредовање. У доба кад су на двору, а још више у војсци, владали угледници варварског порекла, он је био изузетак - један од ретких војсковођа који је потицао од чистокрвног становништва империје. Поносио се својим земљаком Констанином Великим. Носио је исто име као отац и син цара који је први прихватио хришћанство, због чега су многи мислили да потиче од исте породице. Без сумње, био је близак сарадник војсковође Стиликона. Познато је и да је био постављен за префекта у Галији. У једној хроници, Констанције је описан као „срдачан и дружељубив”. Није био охол и није учествовао у распусним гозбама. На посебан начин јахао је коња: полегавши по њему, севао је крупним очима и сејао страх код непријатеља. Учествовао је у биткама Стиликонове војске против Визигота који су се готово слободно кретали провинцијама - повремено као савезници, али и као непријатељи римске државе. Визиготи су били дивље племе које се већ деценијама кретало по простору империје и које је постепено потпадало под утицај римске цивилизације. Стиликон је у неколико битака успео да победи Визиготе, али му то није помогло да избегне дворску интригу и да, уз сагласност цара Хонорија, буде погубљен 408. године. Истовремено, убијен је и његов син - вереник Гале Плацидије. Нешто касније, осамнаестогодиш ња Гала Плацидија у име свог брата присуствовала је суђењу рођаки Серени, Стиликоновој жени, која је такође погубљена. Тако се остварило проклетство које је последња римска весталка бацила на Серену, након што је у Риму насилно угашена света ватра. После погубљења Стиликона, више није било способног војсковође да заустави Визиготе. Они су 408. године неометано опсели и изгладњивали Рим у коме се налазила и Гала Плацидија, а две године касније без борбе су ушли у Вечни град - градска врата издајом су била отворена.


Принцеза и варварин
Био је то ударац за цео римски свет. Те 410. године, након осам векова, Рим је први пут заузет и опљачкан! Свети Јероним у очају је писао: „Свет пропада... Обновљени град, престоницу царства, прогутала је ужасна ватра и нема места на земљи где Римљани нису у изгнанству...” Истим поводом, свети Аугустин написао је своје најчувеније дело „Држава божја”. У стварности, материјална штета и пљачка Рима нису били толико велики колико је то утицало на морал и самопоуздање римских грађана. Визиготи су у граду остали само три дана. Констанције, који је у то време био унапређен на чело преостале римске војске, био је погођен још једном вешћу - варвари су одвели угледне таоце, а међу њима и младу цареву сестру Галу Плацидију. Најплеменитија девојка се изгледа загледала у варварина, наследника готског престола, касније краља по имену Атаулф (што на готском значи „племенити вук”), са којим је, говорили су поверљиви извештаји, већ живела...


Илустровао Драган Максимовић
Од те, 410, године, па целу наредну деценију, Констанције ће као магистер милитум (командант римске војске) практично управљати оним што је преостало од Западног царства. Све напоре посветиће ослобађању, а затим присвајању обожаване принцезе. Након њене отмице чинило се да је тај војник широких плећа утростручио снагу у борби с варварима. Било је то страшно доба римске повести кад је свака година доносила нове несреће које је крајња неспособност цара Хонорија, скривеног иза мочвара и утврђења око престонице Равене, само погоршавала. Ни уз помоћ савезника, варвара - федерата - римска војска више није имала снаге да преокрене овај ток. Године 407. у зиму, искористивши лед на Рајни, огромна маса германских племена - Свева, Вандала и Алана - око 300.000 људи, подстакнута глађу и Хунима, ушла је без отпора на простор Римског царства да више никада из њега не буде истерана. Као и Готи пре њих, та племена су на простору империје стварала своју власт. Колики је хаос наступио, најбоље сведочи случај провинције Британије коју су једног дана 407. године римске трупе једноставно напустиле и оставиле без одбране. Тамошњи командант Константин са војском прешао је у Галију, где се прогласио за протуцара (Константин III). Римска војска никада се више није вратила у Британију која је утонула у анархију ратова и варварства из чега ће, касније, изнићи легенда о краљу Артуру.
Констанције је показао снагу и способност да бар привремено заустави пропадање. Године 411. успео је да победи и зароби узурпатора Константина III, који је погубљен, као и неколико царских узурпатора. Међутим, и даље је вребао Готе које је успео да истера из Италије 412. године. Слао је доушнике, пратио сваки покрет готских племена, спречавао снабдевање и тражио начин да их уништи, али да не угрози Најплеменитију. Настојао је да што мање чита поверљиве извештаје о њеном животу међу Готима, после којих би био неутешан, и уз вино данима затворен у својим одајама.
Ко је ту уопште био талац а ко господар, могао је да се запита неки странац на визиготском двору у Нарбони, у Јужној Галији, пратећи све већи утицај отресите Гале Плацидије на готског краља Атаулфа, који се 411. године венчао с римском принцезом по готским обичајима. Жена јаке воље која је увек знала шта хоће, Гала Плацидија покушавала је да пораз претвори у победу и да Визиготе преобрази у римске савезнике. Атаулф је прихватио да се помири с двором у Равени. Али, на другој страни, стајала је препрека у лику војсковође Констанција, који је увек тражио само једно - да Гала Плацидија буде враћена. У једном тренутку Атаулф је Констанцију чак послао помоћ у борби са узурпатором у Галији. Констанције је, међутим, одбио да исплати готске трупе све док не врате принцезу. Снујући о јединству Гота и Римљана које ће постићи својим браком, Атаулф је направио нови гест који је требало да остави утисак на савременике. У Нарбони (близу данашњег Тулуза), 1. јануара 414. још једном свечано се венчао с Галом Плацидијом - овај пут по римским обичајима и уз пригодне свечане говоре. Забележено је да је младожења, обучен у римску одећу, поклонио младој 50 слугу који су у рукама носили стотину пехара пуних злата и драгог камења, опљачканих у Риму.


Принцеза и цар
Иако дубоко разочаран, Констанције се није мирио са судбином. Истог дана кад је Гала Плацидија званично постала готска краљица, он је уз цара Хонорија проглашен за римског конзула за годину 414. (највиша почаст која се могла достићи у старом Риму). Додатна утеха било је обећање његовог владара да ће му дати руку своје сестре чим она буде ослобођена. Одмах је поново кренуо на Готе. Наредио је блокаду свих средоземних лука у Галији, чиме је варваре изгладнео и натерао да одступе на југ, ка Хиспанији. Атаулф и Гала Плацидија су за свој нови двор изабрали Барсино (Барселону). Међутим, венчање није донело личну срећу римској принцези. Син по имену Теодосије (по Галином оцу), кога је ускоро родила и кога су родитељи у својим сновима већ видели као будућег римског цара, умро је као беба почетком 415. године. Родитељи су били очајни. Тело малог принца сахрањено је у ковчегу од сребра. Много година касније, као регент царства, Гала Плацидија ће посмртне остатке свог првенца пренети у Рим. Ускоро је наишла нова несрећа. Атаулф је мучки убијен у завери. Нови готски владар, Атаулфов непријатељ, није имао обзира према младој удовици коју је у гомили заробљеника натерао да километрима пешачи иза његовог коња.


Теодосијева династија
(клик за увећање)
Вести из готских крајева навеле су Констанција да поново покрене сва средства да ослободи принцезу - слао је повољне понуде, потплаћивао, повремено претио и нападао. Најзад, 416. године постигнут је споразум. Римљани су са Готима закључили савезнички уговор, платили 600.000 мера жита и заузврат добили Галу Плацидију. Констанције је лично отишао да преузме удову краља, коју је пратила бројна свита. Једва да га је погледала тог дана кад је, сав узбуђен, пао на колена пред њом. Прошла је скоро деценија од када су се последњи пут срели. Много тога се променило. Он је некада био тек млади официр који обећава - она поносна, прелепа принцеза. Живот их је одвео у различитим правцима. Он је постао свемоћни војсковођа, патриције, конзул, овенчан низом победа. Она је била жена која је, иако још млада, већ иза себе имала један живот. До краја живота неће заборавити да је била готска краљица. Али, у њиховом односу готово се ништа није променило. Он је и даље остао тек покорни легионар који се труди да испуни сваку жељу лепе и охоле господарице.
Попут сенке, пратио ју је нечујно кроз ходнике царске палате у Равени, улицама, на молитви у цркви, уз морску обалу, путем за Рим. Понашао се према њој као да је већ царица. Увек је био негде близу да јој, уместо верног слуге, погнуте главе пружи огртач, придржи застор на носиљци, дода молитвеник. Ипак, и поред све моћи и утицаја на двору, Констанцију је требало још годину дана да приволи Галу Плацидију да му постане жена. Пристала је тек уз наговор и претње свог брата Хонорија и уз Констанцијева ватрена обећања да ће од ње направити владарку целог царства - онаквог каквим је владао и њен отац. Све побожнија, Гала је од мужа добила и обећање да ће штитити праву хришћанску веру и да ће прогонити јерес и паганство.
Забележено је да су се Констанције и Гала Плацидија венчали 417. године у Равени. Знао је да га она никада неће заволети. Бар не онолико колико је волела готског варварина. Ипак, и даље је желео да је учини срећном. Следећих година Гала је Констанцију родила двоје деце: сина Валентинијана (будућег цара) и кћерку Хонорију. После три године Констанције је успео да испуни и своје велико обећање. Уз молбе, а и притисак, цар Хонорије је у фебруару 421. године пристао да свог врховног војсковођу прогласи за сувладара. Констанције је постао цар - трећи тог имена, док је његова супруга добила титулу аугуста. Њихов син проглашен је за наследника - цезара (Хонорије није имао сина). Приватно, Констанције се жалио да му је царско звање само терет, јер је морао да учествује у бескрајним свечаностима. Нова невоља стигла је с неочекиване стране. Двор у Цариграду одбио је да призна новог аугуста у Западном царству. Љутит и понижен пред супругом, Констанције III припремио је легије да се обрачуна са Источним царством. Али, током припрема, само осам месеци након проглашења за цара, добио је грозницу. Умро је у септембру 421. године шапћући, уместо имена Богородице, име своје аугусте. За собом је оставио царство које је било далеко боље него кад је, десет година раније, преузео команду војске.
Можда је тек тада, док се уз посмртне молитве затварао камени саркофаг у цркви у Равени, тридесетогодишњ а Гала Плацидија први пут осетила нешто због губитка Констанција. Није то био бол попут оног за несталим дететом. Није био ни очај у души какав је осећала кад је у Барселони, сав обливен крвљу, умирао њен муж, готски варварин. Касно је схватила шта је све у њеном животу значио скромни илирски легионар који је због ње решио да постане цар. Чврста стена, на коју углавном није обраћала пажњу, а на којој је почивао сав њен тадашњи живот, померила се и одједном нестала. Пред Галом се отворио вртоглави амбис. Лепа аугуста први пут је пустила сузу за оним кога је заволела тек кад је било прекасно. Пожелела је да му, макар у последњем часу, обећа нешто што би волео. Заклела се на његовом гробу да се више никада неће удати и да неће имати другог мушкарца.



За оне који желе да сазнају и нешто више
(клик за увећање)
Гала Плацидија, аугуста
Надживела га је скоро три деценије. Живот је посветила хришћанској вери и будућности своје деце. Године 423. пала је у немилост брата Хонорија (зли језици су причали да није прихватила његово удварање) и морала је с децом да напусти двор и побегне у Цариград. У току пловидбе Јадраном, задесила их је страшна бура. Касније је у Равени изградила заветну цркву посвећену светом Јовану Претечи у којој је записала: „Гала Плацидија, заједно са сином Плацидијем Валентинијаном аугустом и кћерком Јустом Гратом Хоноријом овим испуњава завет након спасавања од опасности мора.” После смрти Хонорија (аугуста 423. године) Гала је успела да, уз помоћ цариградске војске, за новог императора у Риму прогласи свог шестогодишњег сина Валентинијана III (425. године). Следећих дванаест година, до његовог пунолетства, Гала Плацидија била је регент царства. Остаће утицајна и касније, све до смрти. Видеће много тога: међусобну борбу и сатирање римских војсковођа, упад Вандала у северну Африку и губитак Картагине, долазак Хуна и Атилине претње Риму. Дубоко религиозна, какве су у 5. веку постале римске матроне, градила је по Риму, Равени, Јерусалиму богате, сјајне цркве, пуне мозаика. Са децом није имала среће. Син Валентинијан III, који ће званично владати целе три деценије, био је на неспособне ујаке. Кћи Хонорија имала је јак мајчин карактер, али лак морал. На силу је удата за сенатора, због чега је затражила спас од моћног хунског владара Атиле (коме је послала и свој прстен). Атила је искористио овај повод да уз руку царске кћери затражи и половину царства. Последњи владарски гест Гале Плацидије био је да се, преклињући, баци пред сина како би спасла кћерку од смртне пресуде. Умрла је 27. новембра 450. године. Није доживела последњу велику победу римске војске у бици у којој су, удружени њени Римљани и њени Визиготи, победили огромну хунску војску страшног Атиле (451. године).
Није сасвим сигурно где се налази гроб Гале Плацидије. Према једној причи, сахрањена је у Риму, поред посмртних остатака сина Теодосија. Према другој, она почива у Равени, уз посмртне остатке супруга Констанција III у такозваном Маузолеју Гале Плацидије. Пет година након њене смрти, Вандали су освојили и опљачкали Рим (455. године). Из Рима су, као таоца, одвели Галину унуку Евдокију коју су венчали за вандалског краља. Чинило се да се породична историја понавља... Али, крај велике историје био је близу. Четврт века након смрти Гале Плацидије, 476. године, Западно римско царство није више постојало.


Душко Лопандић
odgoovorite sa citatom
  #54  
Staro 19.01.2008, 00:52
bokiii
Gost
 
prilozi: n/a
Римски цареви из наших крајева
Пурпур империје
Боја пурпура, као симбол императорске власти, добијала се од једне врсте мекушца - морског пужа. У време Римске републике боја пурпура коришћена је за бојење огртача војсковођа. Коришћење пурпурних огртача касније је постало искључиво право римских царева, што се одржало и у Византији. Данас се тај обичај задржао у боји свечане одежде католичких кардинала





Смрт у Сирмијуму
„Ускоро ће и на твоја врата закуцати смрт... Зато пођи с благом мисли, јер и онај који те зове пун је благости.”
(Цар Марко Аурелије)
Године 180, десетог дана месеца марта, тешко се разболео цар Марко Аурелије. Имао је педесет девет година. Цар, који је тек кренуо у још један од бројних похода против германских племена, није сумњао у исход своје болести. Већ неко време по гарнизонима римске војске владала је куга. Цар нареди да се војска задржи у Сирмијуму и да хитно позову његовог сина, сувладара и наследника Комода. Седам дана касније, у прохладно јутро, док су се праменови магле вукли над мутном, готово невидљивом реком, неколико коњаника зауставило се пред царском палатом у Сирмијуму. Унутра је владао мрак. Уљана лампа бацала је слабу светлост на скромну постељу и на дрхтаво тело утонуло у кошмар грознице. Комод се неодлучно зауставио на неколико корака од лежаја. И сада, као онда кад би као дечак прилазио своме оцу, почињао би да се зноји и да унезверено гледа около, очекујући тешка и њему неразумљива питања на која не би знао одговор. Али, овај пут није му упутио никакво питање. Цар је једва успео да отвори очи. Тек након неког времена препознао је сина и наследника, па је једва разумљивим гласом промрмљао:
„Буди добар док живиш... док можеш. Поштуј богове, слушај саветнике...”
Болесник уз видан напор помаче руку и показа на пурпурни огртач, знак царског достојанства, који слуге одмах пружише Комоду. Он с олакшањем зграби огртач и, не чекајући више ни часа једва приметно одајући последњи поздрав ка умирућем, изјури из просторије. Након неког времена све се утишало. Палата као да је била пуста. Само неколико највернијих пратилаца опраштало се од цара. А онда је, као некада Јулије Цезар пред својим убицама, Марко Аурелије у последњој агонији превукао тогу преко главе. И све је било готово. Одвојила се душа од тела.
Тако је некако пре скоро осамнаест векова у нашим крајевима, у логору у Сирмијуму, умро римски цар и филозоф Марко Аурелије Антонин. Писац „Размишљања самоме себи”, која нам и данас о њему сведоче као о „једној од најсложенијих и најмудријих личности које су икада седеле на владарском трону.” С Марком Аурелијем свом крају приближава се једно доба, век готово јединствен у историји не само Рима, него и било које друге државне творевине кад се у стварности готово испунила Платонова идеја о држави којом влада меритократија - власт најзаслужнијих, оних мудрих, најспособнијих и најбољих. Доба кад се између 96. и 180. године смењују цареви под именима Нерва, Трајан, Антонин Пије, Хадријан, Марко Аурелије, све сјајнији од сјајнијег, способнији од способнијег. Цареви бирани не по сродству с претходним владарем, него пре свега према даровитости и заслугама. И који ће сваки за себе, делима и понашањем, оставити име у историји. Са смрћу цара Марка Аурелија 180. године, након целог једног столећа, наследник престола постао је природни потомак претходног цара - Комод. Ограничени, разуздани и сурови син Марка Аурелија, већ након десетак година насилно ће изгубити и власт и главу.


Илустровао Драган Максимовић
Антички историчар Дион Касије бележи да након Маркове смрти „све прелази из златног краљевства у краљевство гвожђа и рђе”. Ни модерно доба није много променило овај став. Историчар Ренан ће написати да „се дан смрти Марка Аурелија може сматрати кључним тренутком пропасти старе (античке) цивилизације... С њим је филозофија била на власти. Захваљујући њему, светом је на тренутак управљала најбоља и највећа личност свог доба... А кад ни Марко Аурелије није могао спасти свет, ко да га спасе?” Након смрти Марка Аурелија, Римско царство постепено ће тонути у кризу и мењати се. Преко Дунава појављују се све дуже колоне варварских племена, Германа, Скита, Гота, Сармата, које је цар Марко Аурелије без успеха покушавао да заустави.
И док су се царске војске у Панонији и на Дунаву последњим напорима опирале хордама варвара, и док су на истоку легионари посртали под ударима сурових Парта, а римски градови и насеља горели, становници славног и вечног града Рима једино су бринули о „хлебу и играма”: да ли ће добити бесплатну храну и да ли ће коњи „Плавих” или „Црвених” сутра први проћи кроз циљ, као и ко ће од новопридошлих гладијатора освојити награду на наредним играма...


Гувернер Доње Паноније постаје цар
„Omnia fui. Nihil expedi / Био сам све. Не значи ми ништа.”
(Цар Септимије Север)
Крајем другог века наше ере Римско царство имало је две провинције које су се звале Панонија. Горња Панонија обухватала је већи део данашње Аустрије и западне Мађарске. Простор Доње Паноније протезао се на југоисток, кроз савремену Мађарску, Хрватску и Србију све до ушћа Дунава у Саву, укључујући и град Сирмијум. Њом је управљао царски легат, најчешће бивши претор, а од времена Марка Аурелија бивши конзул, који је командовао једном легијом распоређеном у провинцију. У Панонији су живели Илири и Келти (Скордисци, Таурисци, Карни) које су Римљани сматрали храбрим, ратоборним, суровим и превртљивим. Дрво, раж и јечам били су најважнији производи ове провинције. Становници су производили и једну врсту јечменог пива.


Новчић са ликом римског цара и филозофа Марка Аурелија искован можда баш 180. године када је цар умро у Сирмијуму
Негде око 186. године цар Комод, син и наследник Марка Аурелија, поставио је за префекта Доње Паноније Септимија Севера, човека који ће убрзо играти одлучујућу улогу у судбини царства. Био је то човек пријатне спољашности, тамне пути, чије се северноафричко и неримско порекло посебно јасно видело по коврџавој коси и истој таквој лепо негованој брадици, као и по заобљеним цртама лица, пуначким уснама. Али, лепо понашање и богата тога прикривали су крупно и мишићаво тело бившег војника и генерала, искаљено у деценијама тешких вежби, битки и напорних путовања. Порекло и каријера тадашњег префекта Доње Паноније можда на најбољи начин показују у којој мери је град Рим након векова освајања успео да се претвори у „универзално царство” које је добрим делом достигло границе познатог света и које је, истовремено, успело да у царство укључи и латинизује покорене народе Средоземља и Европе. Наиме, Септимије Север потицао је из богате северноафричке породице која је већ давала римске конзуле и која је, бар делимично, била пунског, односно картагинског порекла. Тако је у његовим венама текла и крв оних Картагињана с којима се Рим неколико векова раније, у доба Ханибала (II век пре н. е) борио на живот и смрт за превласт у Средоземљу. Али, након три или четири века, ова чињеница уопште није сметала младом Римљанину - Африканцу да постепено напредује степеницама државних почасти и славе, све до највиших положаја. Међутим, није довољно само имати способности или жеље. Потребно је и да саме околности, односно судбина - римска богиња Фортуна - пружи прилику да се нека личност у потпуности искаже у пуноћи својих особина и ширини своје амбиције. Било је потребно да дође 194. година па да се једног јутра, кад је префект Доње Паноније Септимије Север излазио из својих одаја, након што је сањао како сише вучицу (овај сан, како наводи „Хисториа Аугуста”, био је наговештај царског звања - вучица је одгојила Ромула и Рема, осниваче Рима), пред њим укаже богиња Фортуна која ће му, показавши пут који од Сирмијума води ка Риму, на уво дошапнути: „Зар још чекаш?” Јер тог јутра гласник на ознојеном коњу из Рима је донео вест о још једном царе-
убиству и о збуњености која је владала у главном граду царства.



Илустровао Драган Максимовић
Година „четири цара”
Само неколико месеци након убиства цара Комода, убијен је и његов наследник и бивши угледни генерал Марка Аурелија - цар Пертинакс. Убиство су извршили припадници преторијанске гарде, дакле, они војници који су били бирани и који су поднели заклетву да ће, ако треба, и својим животом да штите цара. Преторијанци су затим, између више кандидата, на царски престо подигли једног од најбогатијих римских сенатора (Дидија Јулијана), чија се предност пред осталим кандидатима углавном састојала у чињеници да је војницима понудио највећу награду уколико буде изабран на престо. Избор је одмах потврдио већ одавно политички безначајни и царевима и војсци покорни Сенат. Но, тај избор имао је и једну крупну мањкавост. Преторијанци су, наиме, заборавили да у поступку бирања новог цара запитају и остале своје колеге, односно друге римске легије од којих се већина налазила по пространим границама царства и који, изгледа, нису могли да рачунају на новчану награду коју је цар обећао својим гардистима. И чим се вест о догађајима у Риму проширила по царству, појавило се не мање од још три кандидата за пурпур: једног су изгласале легије у Британији, другог легије у Сирији, а трећег - Септимија Севера - Подунавске легије. У тим драматичним данима априла 194. године, у години „четири цара”, показало се зашто је положај гувернера Доње Паноније била значајна стратешка предност за сваког коме би се учинило да је добар кандидат за владара. Прво, зато што је уз Дунав било највише легија које су, додуше, имале задатак да штите границе царства од спољног непријатеља, али су могле да послуже и за унутрашњу потребу. Септимије Север је тако у свом походу на Рим окупио 15 легија, у чему му је, поред омиљености, помогла и чињеница да је његов рођени брат био гувернер суседне провинције - Горње Мезије (која је највећим делом била на простору данашње Србије). Друго, јер су подунавске трупе највећим делом чинили војници илирског, односно трачког и трибалског порекла који су у то доба сматрани најжешћим ратницима и најлојалнијим војницима римске војске. У то време су и цареве и војнике углавном давале некадашње покорене провинције. И најзад, Панонија је некако имала средишњи положај према западу и истоку царства и била је релативно близу престонице.
РИМСКА ХРОНОЛОГИЈА I ПРОСТОР БАЛКАНА
(II-V век)
Година Догађај


180. Смрт цара Марка Аурелија у Сирмијуму.
193. Септимије Север проглашен за цара.
212. Цар Каракала одобрио римско грађанство свим становницима империје.
222. Након убиства Елогабала, за цара проглашен Александар Север.
235. Максимин Трачанин, пореклом с Дунава, постао цар.
238. Убиство Максимина Трачанина.
249. Деције, пореклом из околине Сирмијума, постао цар и победио и убио цара Филипа.
250. Прогони хришћана по целој империји.
251. У бици код Форум Требонии Готи поразили и убили цара Трајана Деција и његовог сина.
260. У бици код Едесе Персијанци победили и заробили цара Валеријана.
268. Након убиства цара Гелијена за цара проглашен Клаудије II (Готски), рођен негде у нашим крајевима.
269. У бици код Наиса (Ниша) Клаудије II жестоко поразио Готе.
270. Цар Аурелијан, пореклом из Подунавља.
271. У бици код Шалона Аурелијан побеђује Тетрика - крај „Галског царства”.
272. Аурелијан покорава Палмиру.
275. Убиство Аурелијана.
276. Проб, пореклом из Сирмијума, постаје цар.
282. Убиство Проба у Сирмијуму.
284. Диоклецијан проглашен за цара. У бици код Маргума (ушће Мораве у Дунав) победио Карина.
286. Максимијан из Сирмијума изабран за сувладара Диоклецијану.
293. За млађе сувладаре (цезаре) изабрани Констанције Хлор из Наиса и Галерије из Травуније - тетрархија. Уместо Рима, главни градови царства су Никомедија, Сирмијум, Медиоланум (Милано) и Триејер.
303. Почетак великог прогона хришћана (до 311).
305. Диоклецијан и Максимијан повукли се с власти. Нови августи Галерије и Констанције Хлор. Цезари Север II и Максимин Даја (сви рођени на простору данашње Србије).
306. Смрт Констанција Хлора. Наследио га син Константин, рођен у Наису.
307. Погибија Севера II. Састанак тетрарха у Карнунтуму. За новог августа проглашен Лициније, земљак Галерија.
311. Смрт Галерија (у родном крају ФелиШ Ромулиани - Гамзиград).
312. У бици на Мивијском мосту, код Рима, Константин победио Максенција (сина Максимијана).
313. Лициније победио Максимина Дају, који касније умире. Проглашење „Миланског едикта” о толеранцији хришћанства и свих осталих вера.
315. У бици код Цибале (Винковци) Константин победио Лицинија.
323. Константин коначно поразио и погубио Лицинија. Константин једини владар империје. Прихватање хришћанства као царске вере.
325. Никејски сабор хришћанске цркве. Осуда аријанског учења.
328-330. Константин оснива Константинопољ (Цариград).
337. Константинова смрт.
340. Погибија Константина II у сукобу са Констансом (синови Константина).
351. Битка код Мурсе (Осијек) - победа Констанција II.
357. У бици код Стразбура Јулијан (Отпадник), пореклом из наших крајева, победио Алемане.
361. Јулијан постаје цар.
363. Смрт Јулијана. Јовијан, пореклом из Сингидунума, постаје цар.
364. Валентинијан I поделио царство. Исток припао Валенсу.
378. Битка код Хадријанопоља. Валенс поражен од Гота.
379. Теодосије Велики проглашен за цара у Сирмијуму од стране Грацијана (који је рођен у Сирмијуму).
381. Други екуменски сабор.
385. Свети Јероним (пореклом из Илирика) преводи Библију (Вулгата).
395. Смрт Теодосија Великог. Коначна подела империје на Исток (Хонорије) и Запад (Аркадије).
410. Готи опљачкали и спалили Рим.


Још у првим деценијама принципата (I век) легије из Паноније имале су значајну улогу у борбама око царске власти. Тако су, у борбама након Неронове смрти, панонске и мезијске трупе код Бедријака у Италији поразиле германске легије, а затим на јуриш заузеле Рим и прогласиле за цара Веспазијана. То је било први пут да је војска из Илирије на престо поставила свог претендента. Требало је тако нешто више од четрдесет дана усиљеног марша да се панонске легије Септимија Севера појаве пред вратима Рима. Док је Север у Риму примао почасти одушевљеног народа и сенатских улизица, његови супарници у Британији и Сирији нису ни померили своје војске. Некадашњу преторијанску гарду, која је због издаје цара Пертинакса била распуштена, већ је заменила нова, још много већа јединица подунавских легионара. А онда је дошао на ред и рат с претендентима са истока и са запада. Једна од првих Северових одлука била је да војницима повиси плате и више од два пута. За мање од две године од оног априлског јутра, некадашњи панонски гувернер био је неограничени господар Римског царства којим ће владати читавих 18 година, често сурово, али углавном доста мудро - све до 211. године. Иза себе ће оставити многе нове грађевине, као и нову владајућу династију - кућу Севера.
Нови император обилазио је два пута дунавски лимес - 196. и 202. године. Приликом првог боравка, Север је у Виминацијуму, на Дунаву, прогласио свог сина Басијана за цезара, променивши му име у Анонин како би своју породицу макар ретроактивно повезао с ранијим императорима. На планини Рудник, у Србији, на месту где је некада постојао стари римски рудник с насељем и храмом посвећеним мајци Земљи, и данас се на једном камену могу прочитати следеће речи: „Август, цезар, Луције Септимије Север, непобедиви, узвишени, обновио је овај храм мајке Земље, уз помоћ Касија Лигурђана, царског представника и на захтев колониста Публија Фунданија и Публија Елија Муканија.”


Време подунавских царева
Владавина Септемија Севера била је само раздобље привременог стишавања кризе, тишина пред буру. Његови наследници имали су мање среће и још мање способности за власт од њиховог угледног претка и оснивача династије. Тако се десило да кућа Севера не опстане дуго на власти. Готово да се поновио, само мало другачије, случај Марка Аурелија и његовог сина наследника. Почело је тако што је млађег Северовог сина у мајчином наручју убио његов старији брат Каракала који је и сам страдао од завереничког мача, да би недуго затим и завереник, који је краткотрајно постао цар, на исти начин завршио живот. Након нестанка династије Севера, средином III века, римску војску поразиће варвари, а један римски цар убијен је у бици. Персија, конкурент Рима на истоку, све жешће ће нападати и откидати парче по парче римских поседа. Чинило се да је царство пред распадом...
А онда ће, у току неколико генерација, одбрану и судбину царства преузети ратници и владари рођени на Балкану, деца Дунава и Саве, рођена и одрасла у Сирмијуму (Митровици), Наису (Нишу), Сингидунуму (Београду). Императорска власт била је веома опасно занимање. Многи пурпурни огртачи заруменеће се крвљу својих царских власника. Уз велике напоре и жртве тих „војничких царева” скромног илирског или трачког порекла, царство ће поново бити окупљено, учвршћено, преуређено. Засјаће обновљеним сјајем још једном као Рома Аетерна, вечити Рим. Опстајаће још вековима - два века на Западу и више од хиљаду година на Истоку - у Византији. А још дуже од тога, скоро све до данас, трајаће римско наслеђе, као и слика и сећање на давно доба кад су већ цела цивилизована Европа и Средоземље били једно. У једном од највећих преокрета забележених у целокупној историји, људи из наших крајева снагом својих мишица и своје воље преокренуће ток историје и спасти Римско царство. Цар Константин Велики, најважнији од свих, био је тек један од двадесетак римских царева, попут Галерија, Проба, Аурелијана, Максимијана, Констанција, Лицинија, Грацијана, Констанса, Јовијана и других, који су потекли с наших простора. У целокупној историји ових простора тешко је наћи доба кад су људи из наших крајева имали толико велику улогу и по судбину целокупне европске цивилизације.


Душко Лопандић
odgoovorite sa citatom
  #55  
Staro 23.01.2008, 20:53
bokiii
Gost
 
prilozi: n/a
Hologram Trajanovog mosta


Kladovo - Nakon 19 vekova srpsku i rumunsku obalu Dunava ponovo će spajati Trajanov most. Doduše, neće do detalja biti kao onaj koji je između 103. i 104. godine nove ere četiri kilometra nizvodno od Kladova projektovao arhitekta iz Damaska Apolodor, ali će, kako je planirano, ove godine devet lasera činiti hologram ovog najpoznatijeg antičkog mosta. Biće to turistička atrakcija koja će malo koga ostaviti ravnodušnim, a predstavlja deo projekta Ministarstva kulture "Putevima rimskih careva":
- Projektovana trodimenzionalna slika monumentalne građevine bila bi nesvakidašnja atrakcija za mnogobrojne turiste koji prolaze Đerdapom krstareći Dunavom. Danju bi se hologram manje video, ali bi zato noću iluzija nekadašnjeg mosta u prirodnoj veličini došla do izražaja - izjavio je novinarima dr Miomir Korać, pomoćnik ministra kulture.
Hologram će, kako je zamišljeno, dočarati impozantnu rimsku građevinu koja je bila duža od 1,1 kilometar i imala 20 stubova visine 45 metara i širine 20 metara. Turističke lađe približavaće se hologramskoj slici i kada se "sretnu" sa ovom građevinom iluzija će nestati. Godišnje u proseku Đerdapom prođe oko 500 turističkih brodova, ali tek deo njih se kraće vreme zadržava na svega nekoliko odredišta u Srbiji. Kladovo za sada nije na tom spisku, ali bi izgradnja međunarodnog putničkog pristaništa za koje je u 2008. iz sredstava Nacionalnog investicionog plana predviđeno skoro 60 miliona dinara, to moglo da promeni odnosno da deo od nekoliko hiljada stranih turista koliko godišnje prokrstari Dunavom, svrati u ovu dunavsku varoš. Hologram Trajanovog mosta će do tada, sasvim je sigurno, skrenutu pažnju turista na Kladovo i deo kulturno-istorijskog blaga Srbije koje se i projektom "Putevima rimskih careva" približava turističkom svetu. J. B. K.
odgoovorite sa citatom
  #56  
Staro 03.02.2008, 21:05
Korisnička slika od pike.sch
pike.sch pike.sch je offline
Mladi arheolog
 
Registriran : 16.12.2007
mjesto: panonia
Starost: 47
prilozi: 2.077
Zahvaljivao se: 107
Dobio je 415 zahvalnice(a/u) za 193 priloga
Upravo na RTS-u su u drugom dnevniku pricali o ovoj akciji.
Cini mi se da se radi o napijanju vinom stranih turista koji ce onako pijani zamisljati da su rimljani.
odgoovorite sa citatom
Odgovor

Teme - opcije

Forumske odredbe
Vama nije dozvoljeno, postavljanje novih tema.
Vama nije dozvoljeno odgovarati na priloge
Vama nije dozvoljeno uploadovati dokumenta
Vama nije dozvoljeno obrađivati vaše priloge

BB-kod je uključen.
Smileys su uključen.
[IMG] Kod je uključen.
HTML-kod je isključen.


Slične teme
TEMA Autor Forum odgovora zadnji prilog
Knjiga sa mapama rimskih ostava Vumi Zanimljivosti 18 13.03.2007 17:49
Biste rimskih vladara Vumi Antika 4 01.07.2005 14:58


brojač posjetilaca

Powered by vBulletin® Verzija 3.8.4
Copyright ©2000 - 2019, Jelsoft Enterprises Ltd.
Powered by vBCMS® 2.7.1 ©2002 - 2019 vbdesigns.de
Vlasnik foruma nije zadužen za zaštitu ovdje unesenih tekstova, slika ili dokumenata.Za sve unesene tekstove, slike i dokumenta odgovaraju sami autori priloga!!! Ako slučajno dođe do kršenja tuđih autorskih i drugih prava, odgovoran je sam autor unesenog priloga, tako da se sam vlasnik foruma oslobađa bilo kakve odgovornosti!!!