Vumi's Antika  

Nazad   Vumi's Antika > O S T A L O > Istorija gradova
Portal Galerija Pričaonica Detektor šop Pomoć korisnička lista Kalendar Označite sve forume kao pročitane

Istorija gradova Nešto više o istoriji svjetskih gradova

Odgovor
 
Teme - opcije
  #11  
Staro 02.02.2007, 18:05
BOKI
Gost
 
prilozi: n/a
Dragane svaka cast za ove tekstove...
odgoovorite sa citatom
  #12  
Staro 16.02.2007, 22:28
rammstein
Gost
 
prilozi: n/a
Novac u beogradu kroz vekove

Novac u Beogradu kroz vekove

Beograd je grad u kojem je, kao u retko kojem drugom na našim prostorima, ispisana celokupna istorija numizmatike, ilustrovana monetama koje su cirkulisale u ovom gradu. Od drevnih vrema kada su ovde živeli Kelti iz plemena Skorska (od III veka stare ere do Hristovog rođenja u I veku naše ere), pa do srpskih dinara XXI veka, izdatih 2003. i 2005. godine. Pored metalnog novca, uključujući brojna izdanja u srebru i zlatu sa motivima grada Beograda, posebno bogatstvo predstavljaju i brojne medalje vezane za Beograd. Medju prve, i daleko najčuvenije, spadaju brojne medalje zauzeća Beograda od Turaka 1688, 177. i 1789. godine. Metalnom novcu i medaljama svakako treba pridodati i veliko bogatstvo ostalog numizmatičkog materijala: novčanice sa beogradskim motivima, žetoni, bonovi, akcije i obveznice...
No, da počnemo iz početka:
Prva kovanja istočnih Kelta koji su dospeli do Karpata, predstavljaju imitacije tetradrahme (oko 15 grama) Filipa II Makedonskog (359-336. godine stare.ere), sa Zevsovom glavom na aversu i konjanikom na reversu. Skordisci počinju da kuju svoj novac u II veku stare ere, tetradrahme sa bradatom glavom (Zevsa) na aversu. Nešto mlađa kovanja su ona gde je Zevs predstavljen u obliku kugle (loptice) sa naglašeno izduženim nosem. Primerci ove grupe, koju u stručnoj literaturi nazivamo sremskom, budući da se najčešće nalaze na području Srema, kuju se u dve nomile, uslovno rečeno tetradrahma (9-11 g) i drahma (oko 2,3 g). Pred kraj svoje samostalnosti i monetarne aktivnosti, u nekoliko poslednjih decenija s kraja stare ere, Skordisci su kovali sitan srebrni novac, takozvane minime.


Slika: Tetradrahma Skordiska, keltskog plemena koje je
osnovalo Beograd (Singiidunum), III/II vek st. ere


I pre pojave sopstvenog novca keltskih stanovnika drevnog Singidunuma, ovde je bio u opticaju stariji antički novac, zastupljen atinskom tetradrahmama iz IV veka s.e, srebrnim monetama Aleksandra Velikog Makedonskog, bronzanim novcem Pele, koja je bila glavni grad makedonoskih kraljeva itd.
Od I do V veka monetarna istorija naših prostora vezana je za bogato novčarstvo Rimske imperije. Osnov ekonomike i rasta Singidunuma kroz period rimske uprave nalazimo u stacioniranju IV Flavijeve legije na Kalemegdanu. Dobre plate legionara uslovile su razvoj zanatstva i svih pogodnosti koje su učinile mogućim nastanak i razvoj urbane koglomeracije. Opticaj rimskog novca u Beogradu (Singidunumu) bio je veoma visok i fekventan. U nalazima sa ovog prostora zastupljene su manje više sve vrste novca iz svih kovnica, takođe i novac koje su kovali pojedini gradovi, takozvana lokalna izdanja.
U ostavama novca korišćenog u Beogradu zastupljeni su i prelepi rimski zlatnici - aureusi Vespazijana, Galijena, uzurpatora Julijana, te solidi Konstantina I i Valentinijana, a takođe brojni srebrnim denari i silikve. Nisu interesantne samo te brojne monete od srebra i zlata, nego i bronzani antoninijan, sa tankim posrebrenjem, kao što je čuveni "beogradski" antoninijan carice Salonine (252-268). Na aversu je caričin lik, dok na reversu vidimo boginju ognjišta Vestu kako sedi na tronu. Po vršku dijademe na glavi Veste, svojstvene vladarkama, ona se identifikuje sa caricom Saloninom, ženom cara Galijena. U desnoj ruci Vesta, odnosno carica, drži krst. U levoj ruci joj je skiptar na čijem je vrhu formiran još jedan krst. Ovo je za sada jedinstven novac, gde se po prvi put na jednom zvaničnom dokumentu, što novac jeste, prikazuje hrišćansko znamenje - krst. Iskovan je 265. godine, u vremenu nakon Galijenovog edikta o verskom miru iz 261. godine.


Slika: Salonina (253-68), bronzani antoninijan

Sledeći period u numizmatičkoj istoriji Beograda je Vizantija. Kroz period milenijumskog postojanja Vizantijskog carstva, Beograd je, kao pogranična oblast, delio sudbinu ove moćne carevine. Najranije "beogradske monete" toga vremena bile su one iz vremena cara Anastazija (491-518) - bronzani folisi (sa oznakom vrednost "M", a što predstavlja brojku 40, znači 40 numija), ali i zlatni trijensi (trećina solida, težine ok 1,4 g). Tu su, svakako i veliki solidi (oko 4,5 g) Justinijana I, Mavrikija Tiberija, Kostantina VII sa Romanom II itd.
Pod kraj XI veka u vizantijskom kovanju dolazi do promena. Zlatnik dobija naziv nomizma, postaje čankast i najčešće se kuje u elektrumu (mešavina zlata i srebra). Počinju da se kuju i čankasti bronzani novci, i taj oblik će biti osnovno obeležje vizantijskog novca od XI do XIII veka.
Nastavimo li beogradski numizamtički vremeplov, dolazimo do ugarske vladavine koja delimično započinje u XII, a definitivno se učvršćuje u XIII veku, i traje sve do 1521. godine. I ovde su interesantni čankasti novci, bronzani skifati koje je kovao kralj Stefan IV (1162-1163). Sa kraljem Robertom Anžujskim (1307-1342) otpočinje jedna nova etapa u ugarskom novčarstvu koja će potrajati do ugarskog poraza od strane Turka na Mohaču 1526. godine. On izdaje veći srebrni nominal kategorije groša, i započinje kovanje zlatnog novca. To su bili zlatnici kovani direktno po uzoru na florine Firence. Od kasnijih ugarskih moneta korišćenih na području Beograda, najatraktivniji su dukati Sigsmunda (1387-1437) i Matije Korvina (1458-1490).
Napokon Beograd kao srpski grad, period novčarstva od XIII do XV veka. Prvi put u rukama jednog srpskog vladara Beograd se našao 1284. godine, kada je ugarski kralj Ladislav (Laslo) IV dao oblast današnje severne Srbije sa Beogradom na upravu kralju Dragutinu. Jedan vek kasnije, u periodu 1403/4. do 1427, Beograd je u rukama despota Stefana Lazarevića i prvi put prestonica srpske države.
Srpski srednjovekovni novac korišćen u Beogradu može se ilustrovati srebrnim dinarima počev od Stefana Uroša I (1243-1276) pa do despota Đurđa Brankovića (1427-1456).U tom istom periodu ovde cirkulišu i onovremene monete Dubrovnika i Venecije.



Slika: Onluk (10 akči) Mustafe II (1617-1622) kovan u Beogradu

Tursko razdoblje Beograda (1521-1878) može se podeliti na dva dela. U prvom su, pored raznih nominala, najznačakniji osmanlijski zlatninici, počev od sultana Sulejmana I (1520-1566) pa do zaltne nove rumije - mahmudije Mehmeda II (1808-1839).
Kovnica turskog novca u Beogradu otvorena 1562. godine i radila je sa malim prekidima do 1687. godine. Pored srebrnih akči, kovnica je od 1526. do 1566. izdavala i zlatnike. Oni su veoma retki - primerak iz kolekcije Muzeja grada Beograda, predstavlja jedan od samo šest poznatih primeraka u svetu. Na njemu čitamo (ispis je na arapskom) u prevodu: Sultan Sulejman sin Selima Hana, svetla mu pobeda bila. Kovano u Beogradu 926. (godina po Hidžri).


Slika: Lokalni novac Beograda 1920. godine

U drugom delu turske dominacije u Beogradu, interesantan je i novac evropskih država koji je ovde, pored turskog, bio u opticaju od XVI do XIX veka. Bio je zastupljen uglavnom talirima, ali i dukatima raznih zemalja, uključujući Utrehtsku Republiku (Holandiju).
Novo doba naše nacionalne samostalnosti, pa i obnove sopstvenog novčarstva, započinje u vreme vladavine knjaza Mihaila Obrenovića III. U Beogradu cirkuliše metalni i papirni novac Srbije i svih Jugoslavija. I napokon, najnoviju etapu beogradske numizmatičke istorije predstavljaju prva izdanja novca, papirnog i metalnog, Republike Srbije, početkom ovog (XXI) veka, od kojih je posebno značajan povratak tradicionalnog srpskog grba na kovanicama od 1, 5 i 10 dinara i banknotama od 50 i 200 dinara izdatih 2005. godine.
odgoovorite sa citatom
  #13  
Staro 25.02.2007, 23:03
rammstein
Gost
 
prilozi: n/a
BEOGRAD POD BEOGRADOM (1)
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


Lagumi puni – tajni
3. oktobar 2002


PIŠE: Zoran Nikolić

BEOGRAD je jedno od najneobičnijih i najstarijih naselja u Evropi. Po starosti se može meriti sa najstarijim među prestonicama Starog kontinenta, a u odnosu na njegovu nesvakidašnju istoriju Berlin ili Pariz su pravi **gradovi dečaci**.
Bezbrojni vladari ovog grada ostavljali su svojevrsne **potpise** ispod njega, gradeći podzemne objekte, lagume, bunkere, skloništa, kao i tajne prolaze od kojih su mnogi i danas zaboravljeni i skriveni ispod pločnika prestonice. Ovo je bio pokušaj da makar deo od njih pronađemo i opišemo.
Naša ekspedicija, sačinjena od speleologa Kluba **Asak** sa Prirodnomatematičkog fakulteta u Beogradu i eksperata Javnog preduzeća za skloništa, uz savetodavnu pomoć stručnjaka Zavoda za zaštitu spomenika Beograda tražila je način da dopre do svog korena u ovom gradu. Svesni da ga nijedna biljka ne vidi, onako zatrpanog u slojevima zemlje ispod nje, ali da baš iz njega crpe svu svoju energiju, snagu i znanje, jer to je njen najstariji deo.
Uostalom, kada se drvo odvoji od korena i ne postaje drugo nego - običan balvan.

KULE NISU PUŠKARNICE
KADA se prelazi Brankov most sa novobeogradske strane ka starom delu grada, vidi se jedinstvena panorama Beograda, zakriljena Sabornom crkvom. Podzemni prostor ispod ovog **pejzaža**, od samog mosta, pa do Kalemegdana, sakriva lagume, u koje se ulazi iz ****đorđeve ulice, a koji su smešteni ispod jednog od najlepših gradskih delova - Kosančićevog venca. Lagumi su služili kao skloništa tokom savezničkog i nemačkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu, a posle ih je prekrio veo tajni, ili bolje je reći - zaborava.
Razlog je bio taj što su lagumi bili predviđeni da se u slučaju ponovne ratne opasnosti u njih sklanjaju kulturna i materijalna dobra. Periodično su ih koristile neke firme, a danas je većina ili u rukama privatnika, ili su zaboravljeni i zapušteni.
Iz ****đorđeve ulice postoje prilazi u 13 takvih laguma, čiji se ulazi nalaze iza nekada dva najvažnija zdanja u gradu. Jedno zdanje je bilo nekada raskošni hotel **Kragujevac**, tik uz Savu, a drugo je bila Đumrukana, carinarnica kroz koju su morali da prođu svi novopridošli u Beograd. Pristanište, koje se nalazilo na mestu današnje Kapetanije, bilo je žila kucavica, jer je, pre nego što je izgrađena železnica, rečni saobraćaj predstavljao jedini kontakt sa svetom. Tada je obala bila na mestu gde danas prolaze tramvajske šine, da bi tek tridesetih godina dvadesetog veka Sava nasipom bila **odgurana** do mesta gde i danas protiče.
Trgovina se razvijala upravo tim putem, da bi se transportovana roba skladištila, bilo je neophodno iskopati lagume, gde je temperatura uvek bila konstantna. Postojali su tuneli za ventilaciju, koji su povezivali otvore na Kosančićevom vencu sa dvadesetak metara dubokim lagumima. Prolaznici koji danas vide male kule pored stepenica koje vode ka ovom vencu misle da su to ostaci puškarnica još od turskih vremena, ali to su upravo otvori kojima je vazduh sprovođen duboko u utrobu zemlje, kako se u magacinima ne bi skupljala buđ, pa žito, namirnice i vino bili su u prostoru koji je uvek imao istu temperaturu.
Svaki lagum ima površinu od nekoliko stotina kvadratnih metara, dok najveći među njima dostiže i svih hiljadu. Taj je i najinteresantniji.

ENIGMA M. O. 1809.
U NJEMU i danas postoji 17 ogromnih buradi zapremine 10 hektolitara, koja tu čame već decenijama, jer ih je napustila skopska firma **Lozar**, koja se ovde nekada bavila prometom i distribucijom alkoholnih pića. Burad je tu unešena znatno ranije, jer smo na jednom od njih naišli na ugraviranu 1921. godinu, što govori da je ovo mesto bilo i predratni vinski podrum. Istovremeno, svako bure je bilo veće od ulaza u ove velike podzemne odaje. Tako je jasno da su unošena u delovima i da su tek onda sklapana u ovom podzemnom prostoru.
Na zidu, uz sam ulaz, vidi se i natpis **M. O. 1809**, a među istoričarima se razlikuju mišljenja da li su ovo inicijali Miloša Obrenovića, ili možda Milana, knjaževog brata. On je bio trgovac i vrlo obrazovan čovek, a pretpostavka je da ga je u Bukureštu ubio ****đorđe, te iste, 1809. godine. Tako možda i ovaj potpis u lagumu, navodno delo brata kneza Miloša, podseća na opravdanje ondašnjem vladaru za jedno od najupečatljivijih kumoubistava u istoriji Srbije.
Još jedan tajni natpis postoji u lagumu koji se nalazi iza broja 33. NJega je, kao svojevrsno svedočanstvo ostavio jedan ondašnji trgovac koji je napisao: **Ovaj lagum iskopan od Petra Nikolića inače Petrića, vinarskog trgovca 1873.**
Danas su ovi lagumi, uostalom, kao i cela ****đorđeva ulica, nekada najpoznatija i najlepša u Beogradu, uglavnom zapušteni. Ne ulazeći u to da li je upravo ovaj deo mogao da predstavlja neku vrstu beogradskog Monmartra, ostaje očigledno da su nekada najlepša zdanja ovog dela Beograda, baš kao i lagumi koji se podvlače pod samo srce prestonice ostali nevažni za grad koji je od njih mogao da napravi i turističku atrakciju i pravu blagodet na zadovoljstvo svojih žitelja.

DŽINOVSKA PEĆINA
PORED ovih laguma, još jedna pećina je krajnje interesantna, nalazi se u samim obroncima Kalemegdana, u Pariskoj ulici i danas je to moderan klub **Andergraund**. Velika je oko 500 kvadratnih metara i u njoj je Kusturica snimao istoimeni film. Neistraženi deo iza ove pećine danas je urušen, ima dva kraka zatrpana kamenjem, i postoji mogućnost da su tuda Turci pokušali da prodru podzemnim putem, kada su 1440. godine opsedali Beograd. Tada su branioci napravili minu koju su zapalili kad su kopači prišli, pa se sve obrušilo na Turke.
Moguće je da se sve odvijalo u tajnim koridorima iza ovog kluba.

Promijenjeno od rammstein (25.02.2007 u 23:15 sati)
odgoovorite sa citatom
  #14  
Staro 25.02.2007, 23:05
rammstein
Gost
 
prilozi: n/a
BEOGRAD POD BEOGRADOM (2)
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


Misterija – Rimski bunar
4. oktobar 2002


Piše: Zoran Nikolić

KADA je filmski genije Alfred Hičkok obilazio Beograd 1964. godine posebno zadovoljstvo, kako je objasnio domaćinima i radoznalim novinarima, predstavljala mu je poseta Rimskom bunaru na Kalemegdanu. Poznati režiser tada je izjavio kako je **takav ambijent za njega oduvek predstavljao pravu poslasticu**. A nije tajna šta je za njega bila **poslastica**.
NJuh velikog filmskog maga ni ovog puta nije omanuo, jer je ovo mesto po mnogo čemu sačinjeno od neobične, i u najmanju ruku čudne i surove istorije.
Onaj ko makar malo želi da oseti neobične i hladne vetrove koji struje iz podzemlja prestonice, svakako bi trebalo da se spusti niz 212 stepenika do nivoa vode, nekoliko desetina metara pod zemljom. Stepenište se sastoji od dva spiralna hodnika, obavijena i upletena niz bunarski cilindar, od kojih se jednim silazi, a drugim penje nazad, ka izlazu iz bunara.
Danas su na ulazu velika metalna vrata iza kojih prvo postoji hodnik dugačak oko dvadeset metara, koji vodi ka bunarskom oknu, opkoljenom sigurnosnom metalnom ogradom. U monografiji **Beogradski vodovod** stručnjaci su precizno zapisali da je bunar **ukupne dubine 60,15, a prečnika 3,40 metara. Tako je do dubine 53,15, gde se sužava na prečnik od dva metra.

SUDBINA 37 ZAVERENIKA
ZVANIČNO, izgradnju bunara okončali su Austrijanci tokom vladavine Beogradom između 1717. i 1739. godine, kada su znatno izmenili lice tadašnje turske kasabe. Bunar je završen 1731. godine, a po nekim tumačenjima ime **Rimski** dobio je po austrijskoj ambiciji da budu nastavljači Rimskog carstva.
Drugi, opet, podsećaju da je još pre dve hiljade godina na mestu današnjeg Kalemegdana postojala rimska tvrđava - Kastrum, do koje su vladari Singidunuma sproveli vodu čak iz mokroluških izvora. Budući da su Rimljani bili i iskusni stratezi i vešti neimari, bilo je logično da pokušaju da iskopaju bunar, kako bi posada bila snabdevena vodom u slučaju opsade, kada je neprijatelj mogao da preseče vodovod, a vojnike ostavi žedne.
Pretpostavke su da se još tada počelo sa kopanjem na mestu današnjeg bunara, ali da su različiti vladari gradom, bez obzira na to koliko truda ulagali da se najzad dokopaju vode, ostajali pred nezavršenim, tamnim cilindrom, potpuno suvim na dnu. Čak su, razočarani, pokušali da se dokopaju rečne, savske vode, pa su posle pedesetak metara krenuli da kopaju tunel u stranu, prema Savi, ali tvrdoća podloge ih je i u tome sprečila već posle dva metra.
Mnogi istoričari kasnije pominju da je bunar služio kao silos za žito, a neko vreme i kao tamnica. Tamo su se desile i neke od najsurovijih egzekucija koje Beograd pamti...
Kako beleži istoričar Marinko Paunović, 1494. godine, u vreme kada je ovaj grad bio najvažnije ugarsko, ali i hrišćansko uporište prema Turskoj, odigrala se zavera u kojoj su hrišćani za veliki novac hteli da prepuste grad Azijatima. Tada je u poslednjem trenutku za zaveru čuo vojskovođa Pavle Kinjiži, koji je sprečio zaveru, oterao Turke već sa bedema, a onda rešio da se osveti zaverenicima.
Preki sud im je brzo presudio, i svih 37 zaverenika konopcima je bilo spušteno na tada suvo dno Rimskog bunara. Tamo su bili ostavljeni da izgladne dok im se um nije pomračio, a onda su im bili bačeni noževi da se međusobno poubijaju i prožderu. Tako je bilo sve dok i poslednji nije izdahnuo u najvećim mukama.

ŠTA SU NAŠLI RONIOCI
KASNIJA istorija beleži da je u ovom bunaru bilo još mnogo žrtava. Na dan krunisanja Milana Obrenovića 1882. godine, na njega su neuspelo pokušale atentat Jelena - Ilka Marković i Lena Knićanin. Obe su bile uhapšene, a uskoro je Ilka Marković pronađena u zatvorskoj ćeliji ugušena peškirom, dok je Lena Knićanin zatvorena u Rimski bunar. Tamo je uskoro pronađena mrtva, zajedno sa ubijenim vojnikom čiji je zadatak bio da je čuva.
Poznati filmski režiser Dušan Makavejev kasnije snima poznati film **LJubavni slučaj poštanske službenice**, inspirisan poznatim događajem, kada je čovek rešio da se odrekne ljubavnice. Tada je odveo da se prošetaju pored bunara, i bacio je u 50 metra dubok bezdan. Zločinac verovatno nikada ne bi bio pronađen, da u njigovom xepu nije pronađna tramvajska karta sa istim ****jskim brojem koji je imala i ona koja je bila u xepu žrtve.
Istraživanja dna Rimskog bunara vodila je pre Drugog svetskog rata i Vojska Kraljevine Jugoslavije i Uprava vodovoda, kada beleže da je ispod dna veliki sloj šljunka ispod koga izvire voda. Predanja kažu i da su Nemci po okupaciji istraživali dno bunara, i da čak dva **čoveka žabe** nikada nisu izronila iz njega.
Tek, kako nam je opisao iskusni speleoronilac i veliki entuzijasta Milutin - Kepa Rudaković, sredinom šezdesetih godina prvi pioniri ovog sporta počinju sa istraživanjem podzemnog Beograda i tada rone na dno bunara. Tada su, prema njegovim sećanjima, pronađena i dva ljudska skeleta, kao i nekoliko životinjskih.
I to nije čudo, jer je i zloglasna OZNA neko vreme imala običaj da koristi ovo zloslutno bunarsko okno.

NEMA PROLAZA
AKO želite da iznervirate beogradske arheologe, pitajte ih da li je Rimski bunar povezan tajnim prolazom sa Zemunom, i Milenijumskom kulom. Jer, to je jedna od najčešće demantovanih teza u istoriji modernog Beograda.
Svi argumenti jasno govore da toga nije bilo, jer bi takva trasa za kopače bila najteža, ne bi mogao da im se dovodi vazduh, a nadsloj vode iznad samog ušća na tom mestu je najveći i najteži. Ali, mašta radoznalih uvek je bila jača od demantija istoričara.

Promijenjeno od rammstein (08.03.2007 u 02:19 sati)
odgoovorite sa citatom
  #15  
Staro 25.02.2007, 23:06
rammstein
Gost
 
prilozi: n/a
BEOGRAD POD BEOGRADOM (3)
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


Miris starog Rima
5. oktobar 2002


Piše:Zoran Nikolić

MNOGI građevinari koji u srcu Beograda počinju sa ostvarenjem različitih urbanističkih ideja bivaju ometeni na samom početku. I tada su uzaludni vapaji finansijera ili projektanata da radovi moraju biti okončani u roku. Razlozi da tako ne bude su ili ostaci nekadašnjih, davno zaboravljenih građevina, ili opet, podzemne vode.
Tako se događalo da u okolini Cvetkove pijace, ili pored Slavije ili Bulevara revolucije, još dok kopaju temelje, radnici ulete u podzemne tunele u kojima teče voda, a mnoga zdanja koja su danas obeležja ovog grada napravljena su nad vodotocima. Bolje je redom.
Najstariji vodovod je do današnjeg Kalemegdana dovodio vodu iz Malog Mokrog Luga. Celu njegovu putanju napravili su Rimljani, i sve se događalo pre bezmalo dve hiljade godina, 85. godine nove ere. Kanal je bio visok od 140 do 160 santimetara, na dnu su mu bile polegnute keramičke cevi kroz koje je tekla voda, a bili su ostavljeni posebni otvori da bi u tunel ozidan opekom mogli da uđu majstori i otklone eventualni kvar.
Kanal je dugo postojao i čak je bilo zabeleženo da je tek izgradnjom Beograda između 1860 i 1870. godine presečen na samom početku današnjeg Bulevara revolucije, u blizini Tašmajdana. I tada je još ovaj vodovod snabdevao Fišeklijsku čaršiju i delimično dvor, a sadašnji Pionirski park.

SPLET HODNIKA
ŽELJNI da pronađemo ostatke rimskog vodovoda i vidimo kako njegovi ostaci danas izgledaju, uputili smo se trasom koju su nekada davno opisali naši prethodnici. Kada smo se obraćali stanovnicima u okolini Cvetkove pijace često smo slušali kako postoji neki čudan hodnik, sagrađen od izuzetno tvrdog materijala, na koji su nailazili mnogi u komšiluku.
I, zaista, uskoro smo upoznali Zorana Lekića, vlasnika kuće koja se nalazi na raskršću ulica Paje Jovanovića i Svetog Klimentija. Ispod temelja se nalazi tunel koji gazda nije hteo da zazida, iako je njegovoj porodici pravio silne muke kada su započeli gradnju. Naime, zid je bio vraški tvrd, a razlog je što su Rimljani za zidanje, odnosno vezivanje opeke koristili, pored ostalog, i negašeni kreč, koji još dugo **radi**, i čini svod ekstremno tvrdim.
Danas je ostao deo tunela dugačak oko 20 metara, a na njegovom kraju se već oseća nedostatak vazduha. Svod je ozidan tipičnom rimskom opekom, koja je visoka oko četiri santimetra, da bi joj jedna stranica bila oko 15, a najduža između 30 i 40 santimetara.
Udahnuli smo miris starog Rima koji je ostavio tragove duboko ispod grada. Svako ko je ovde živeo umeo je da ceni vodu. Tek danas, kada razgovarate sa stručnjacima **Beogradskog vodovoda**, vidite da nije baš uvek tako, i da smo mi, poslednji vladari grada, prekršili to sveto pravilo...
Beograd je grad koji živi na podzemnim vodama, ima bezbroj izvora, reka i rečica čiji vodotokovi su sada uglavnom sprovedeni u kanalizaciju. Današnjim najvažnijim ulicama grada nekada su tekle reke, pa je tako sa Nemanjinom, Kumodraškom, Rimskom... Da smo poslušali ideje inženjera Mihajla Lujanovića, jednog od najcenjenijih eksperata **Bodovoda**, danas sva ta voda ne bi bila nedostupna žiteljima prestonice, već smo mogli da budemo, poput Ciriha, varoš sa nekoliko stotina fontana iz kojih teče čista, izvorska voda.
UPRAVNIK U ČAMCU
SVE kapitalne građevine u srcu grada su **lađe** na podzemnim vodama. Iste muke imali su građevinci koji su pravili Hotel **Moskvu**, kao i oni koji su kopali temelje Palate **Albanija**. Grdno su se namučili i graditelji **Slavije**, kao i **Parka**. Kada je građena **Beograđanka** desetak jakih izvora sprovedeno je u kanalizaciju, a kada je pokušao da **spase** Pozorište na Terazijama od nabujalih podzemnih voda, upravnik Svetislav - Bule Goncić održao je konferenciju za štampu u - čamcu.
Kada smo obilazili podzemne objekte ispod Tašmajdana bacili smo kamen kroz jedan od brojnih otvora i posle nekoliko sekundi čuli kako je pao u vodu, dok je ostala zabeležena i anegdota prilikom rekonstrukcije restorana u zdanju Savezne skupštine, kada se otvorio put u koji je takođe bačen kamen koji je posle dugog putovanja takođe pao u vodu.
Istoričari beleže i veliku paniku koja je zahvatila Beograđane u predratno vreme kada je bila građena **Albanija**, tada najviša zgrada na Balkanu, čiji su radovi bili zaustavljeni zbog obilja podzemnih voda na koje su kopači naleteli.
**Albanija će se srušiti...** kružilo je gradom, a ostale su zapamćene i anegdote da su mnogi u širokom luku zaobilazili gradilište, u strahu da se na njih ne obruši zgrada. Ipak, građevinci su dobro odradili posao, pa čak ni nemačke i savezničke bombe kojima su pokušali 1944. da sruše ovu zgradu, u čijem podzemlju su se nalazile prostorije u kojima su se skrivali nemački oficiri, nisu uspeli da joj naude.
Tek šezdesetih godina ponovo počinju urbanističke muke u ovom delu grada, jer kada su otpočeti radovi na kopanju podzemnog prolaza, ponovo nastupa nevolja i opet su **krivac** podzemne vode. Eksperti **Vodovoda** zatvorili su sve ventile u okolini, međutim, postalo je jasno da pokuljala voda nije iz vodovoda, iako je bila veoma obilna. Tada su naišli na tunel prečnika oko jednog metra iz kojeg je voda kuljala. Nisu imali vremena da ga temeljnije ispitaju, rokovi za završetak radova bili su neumitni. Zabetonirali su ga, na taj način obezbedivši gradilište, ali kuda je posle sva ta voda otišla, niko ni danas ne zna...

MOKROLUŠKA REKA
JEDNA od nekada najvećih reka bila je Mokroluška reka koja se slivala od Malog Mokrog Luka ka današnjem Mostaru. Zato je ova dolina, kojom prolazi autoput Beograd - Niš i danas puna podzemnih voda. U posleratnom periodu ovde je napravljen ogroman kolektor, dimenzija 5,5 sa 5,5 metara, pa danas ta reka teče doslovce ispod autoputa i uliva se u Savu kod Mostarske petlje.

Promijenjeno od rammstein (08.03.2007 u 02:19 sati)
odgoovorite sa citatom
  #16  
Staro 25.02.2007, 23:08
rammstein
Gost
 
prilozi: n/a
BEOGRAD POD BEOGRADOM (4)
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


Svaka stopa – grob do groba
6. oktobar 2002


Piše: Zoran Nikolić

**TAMO gde si ti, jednom sam bio ja, a ovde gde sam ja, jednom ćeš biti ti** - epitaf sa jednog nadgrobnog spomenika u Zemunu.
U Beogradu je sahranjeno znatno više ljudi nego što je onih, koji danas hodaju pločnicima dvomilionske prestonice. Bili su najrazličitijeg porekla i nacija, pa nekada izgleda kao da je ovaj grad tokom prošlosti bio jedinstvena vrsta skitnice. Lutalica, koji je osuđen da stoji na svom mestu, a da svi dolaze k njemu. I da, tako bezbrojni, u njemu i ostanu.
Mnogi moderni Beograđani uglavnom ne znaju gde se sve nalaze groblja u njihovom gradu. Doduše, da bi naučili tu lekciju trebalo bi im dosta vremena. Pa ipak, makar istorije radi, kada obilaze centralne delove metropole, trebalo bi da znaju da gotovo ne postoji deo koji nekada tokom prošlosti nije bio groblje. Makar ono ostalo iz vremena Singidunuma, Ugarske, Turske, austrijske carevine, ili tu počiva nekadašnji srpski živalj, beogradski Jevreji, Jermeni, Grci, žrtve koje je pokosila kuga, tajna groblja iz ne tako davnih ratova, na brzinu pokopani ratnici...

BATAL DŽAMIJA

GROBLJA su se prostirala od samog Kalemegdana, duž centralnih delova grada, na skoro svakom mestu današnjeg urbanog beogradskog jezgra. Jedna od rimskih nekropola bila je u današnjoj ulici Tadeuša Košćuška, a jedna od većih prostirala se od Trga Republike duž padina Dorćola. Večna konačišta onog vremena nisu bila u potpunosti nalik današnjim, komunalnim grobljima, već su češće bila postavljana pored puteva.
O veličini groblja na kome su počivali stanovnici Singidunuma kroz više vekova govori i podatak da su sarkofazi pronađeni i u Ulici majke Jevrosime, kao i duž Palmotićeve ulice. Zna se da je rimsko groblje bilo i između Narodnog, i pozorišta **Boško Buha** na Trgu Republike.
U Zavodu za zaštitu spomenika lako je saznati ono što ne spada u opšte obrazovanje Beograđana, i što nam je objasnio arheolog Zoran Simić: **Takozvana Jugoistočna nekropola Singidunuma ogromna je, i prostore se od današnjeg Trga Republike i duž Bulevara revolucije i doseže gotovo do samog Malog Mokrog Luga. Grobovi su raspoređeni sa obe strane Bulevara, a najveća koncentracija im je u prostoru od sadašnjeg Terazijskog tunela i Nušićeve ulice, pa prema Vukovom spomeniku, delom koji ograničavaju Ulica Proleterskih brigada i donje ivice Tašmajdana.**
Turci su imali groblje na mestu današnjeg Studentskog trga, ali i oko svake od džamija, kojih je, tokom njihove vladavine gradom bilo više od 70. Tako je verovatno da je ovo groblje, u sadašnjem Studentskom parku bilo najpoznatije, ali je ogromno bilo i ono kod Batal camije, koja se nalazila na mestu današnje Savezne skupštine. Pošto je ovo bila najveća džamija, saglasno tome bilo je i groblje, koje se prostiralo od današnjeg ulaza u Bulevar revolucije, kod Glavne pošte i Tašmajdana, a dosezalo je sve do mesta gde se sada nalazi zgrada Doma sindikata.

Nešto niže od ovog dela, u pravcu prema dunavskoj obali, u okolini Tašmajdana postojalo je jevrejsko groblje, otprilike na uglu Dalmatinske i Takovske ulice, preko puta Rudarsko geološkog fakulteta. Nešto niže odatle, takođe su postojali grobovi, ovog puta opet prekriveni turskim, muslimanskim mezarima.

ZNAMENITI SRBI
KADA smo već pomenuli plato ispred Savezne skupštine, u vreme austrijske vladavine gradom, u 18. veku, od 1717. do 1739. godine na tom mestu se nalazilo još jedno, za istoriju važno zdanje - vojna bolnica. Bila je u blizini današnjeg Pionirskog parka i pored nje se nalazilo, šta drugo nego - groblje. Ovo, tzv. Nemačko vojno groblje, žitelji ondašnjeg Beograda umeli su jednostavno da zovu i **bolničkim**.
Među najstarijim srpskim grobljima je ono koje je još 1688. godine zabeležio istoričar Gump, a koje se nalazilo u blizini današnjeg Zelenog venca. Zahvaltalo je i deo Ulice Maršala Birjuzova. Posle toga se seli na mesto gde su još dugo počivali Beograđani.
Naime, danas svi znaju gde se, u Ruzveltovoj ulici nalazi Novo groblje, ali oni, mlađi Beograđani uglavnom ne znaju gde se onda nalazilo **staro**, ako je ovo **novo**.
A to, staro groblje prostiralo se na jednom od današnjih najpopularnijih šetališta, u sadašnjem Tašmajdanskom parku. I sada se uz zgradu Seizmološkog zavoda mogu naći ostaci nekadašnjih nadgrobnih ploča ondašnjih Beograđana.
Kada je 1882. godine donesena odluka da se groblje preseli na današnje mesto, varošani su burno protestovali, žaleći se da će pokojnici morati na **daleku periferiju**, ali gradske vlasti su bile odlučne. Međutim, kako je seoba obavljena, i koliko revnosno su preseljeni zemni ostaci onih koji su počivali tu, govore istorijska svedočanstva, da su se i tada Srbi neretko vrlo loše odnosili prema grobljima, da su ova bila zapuštena, a nije bilo čudo da zajedno sa grobarima kamenoresci ukradu ploču, pa je prerade za drugog pokojnika. Ipak, ostaje činjenica da su velikani srpske istorije, koji su nekada počivali na Starom groblju, preseljeni. Među njima Ilija Kolarac, Miša Anastasijević, Sima Milutinović Sarajlija, Joakim Vujić, Đura Jakšić...

BELEG CENTURIONA
U PODRUMU kuće u Siminoj ulici, koju je nekada sagradio srpski ministar finansija Laza Paču, i danas postoji grob rimskog centuriona.
Kako nam je objasnio Pačuov naslednik Aleksandar Vlaškalin, arheolozi su dali svoj sud o autentičnosti ove nadgrobne ploče, jedno se ne zna da li je centurion mogao da uživa i u blagodetima starosti ili je mlad napustio i svoj Singidunum i ovaj svet.
Vlaškalinova kuća je na grobu, a njegovi prijatelji šarmantno kažu kako dobronamerni domaćin uredno pred spavanje poželi centurionu laku noć.
Ali, zar to nije sudbina svih Beograđana?

Promijenjeno od rammstein (08.03.2007 u 02:20 sati)
odgoovorite sa citatom
  #17  
Staro 25.02.2007, 23:09
rammstein
Gost
 
prilozi: n/a
BEOGRAD POD BEOGRADOM (5)
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


Enigma ispod Taša
7. oktobar 2002


Piše: Zoran Nikolić

AKO postoji zagonetno mesto u Beogradu, koje traje dugo koliko i sam grad, i pamti sve njegove dobre i loše periode, a današnjim žiteljima prestonice je uglavnom ostalo nepoznato, onda je to Tašmajdan.
Ispod tašmajdanskog platoa prolazili su tuneli dvomilenijumski starog Rimskog vodovoda, sa ovog mesta je ****đorđe nadgledao oslobađanje grada, Tašmajdan je bio Staro groblje, ovde je pročitan Hatišerif koji je prvi nagovestio slobodu Srbije posle ropstva pod Turcima, tu su, kako povedaju stariji istoričari, bile spaljene mošti Svetog Save, a ne na vračarskom platou, kako danas mnogi misle. Jer, mošti sveca su bile spaljene na Malom Vračaru, a ne ovom, koji mi danas tako zovemo. Taj, Mali Vračar je počinjao upravo pored mesta koje danas okružuju Savezna skupština, početak Bulevara revolucije i Glavna pošta.

RIMSKI MAJDAN
ISPOD tašmajdanskog platoa izvađene su ogromne količine kamena još u rimsko vreme, kada su još u prvom veku od istog kamena zidane građevine Singidunuma. Mnogi sačuvani sarkofazi pronađeni širom Beograda napravljeni su uglavnom od tašmajdanskog kamena. Kamenolom su kasnije nasledili Turci, dajući mu i današnje ime sastavljeno od reči **taš** - kamen i **majdan** - rudnik. U njemu su se skrivali Beograđani tokom Prvog svetskog rata od besomučnog austrougraskog bombardovanja, da bi zjapeće okno rudnika postalo skriveno od očiju posmatrača tek pre Drugog svetskog rata. Tek tada ovo mesto postaje tajna.
Današnji ulaz u tašmajdanske pećine nalazi se iza popularnog restorana **Fratelis**, preko puta zgrade RTS. Stepenište koje vodi u dubinu, ispod velike stene, dugo je bilo daleko od pogleda i pristupa onih koje je radoznalost terala da se zapitaju šta je iza(?). Stoga što je ovaj adaptirani prostor iz Drugog svetskog rata još dugo mogao da ima značajnu vojnu funkciju, ili makar onu za sklanjanje stanovištva.
Međutim, zahvaljujući stručnjacima Javnog preduzeća za skloništa, uspeli smo da uđemo unutra, najzad dospevši u pećinu koja se nalazi na kraju vratolomnog stepeništa. Tamo nas je **čekala** dvorana od nekoliko stotina kvadratnih metara na čijim zidovima se i sada vide tragovi koje su ostavili kopači nekadašnjeg rudnika. Naime, kamene ploče su vađene pravilno, tako da su u zidu ostale pravougaone rupe iz kojih su vađeni blokovi.
Dugačak splet hodnika vodi u drugu pećinu, koja je u Drugom svetskom ratu bila adaptirana tako što joj je betonirana podloga, a kao ojačanje bili su napravljeni betonski lukovi, koji su podupirali gornji svod. Ovde je počinjao najznačajniji podzemni prostor Nemaca tokom rata, jer se upravo tu nalazila tajna podzemna Komanda za jugoistok Vermahtovog generala Fon Lera.
Posebna masivna metalna vrata odvajala su ovaj deo od samog komandnog mesta, kao i podzemnih prostorija u kojima su boravili vojnici. Ovde su bili snabdeveni svim potrepštinama, tako su imali čak i agregate za struju, kao i telefonsku komunikaciju. Ceo podzemni kompleks bio je tako napravljen, da je u slučaju potrebe, ovde moglo da boravi hiljadu vojnika tokom šest meseci, bez potrebe da izlazi napolje.
Da bi sva važna oprema, oružje, ali i namirnice bili dopremani u ovaj podzemni grad, Nemci su imali još jedan, poseban ulaz podno Tašmajdana, bliži samom bazenu, gde su mogli da uđu čak i kamioni.

PODZEMNI LAVIRINT
SPLET hodnika vodi dalje, ka još jednoj od pećina za koju je izvezno da je Vermaht nije koristio, makar ne u onoj meri u kojoj je to radio sa ostalim prostorima. Ova pećina nalazi se gotovo bukvalno ispod restorana **Šansa**. To je ogromna odaja ispod zemlje, iza koje i sada ostaje trag kako se može dalje, i kako ni ona nije kraj podzemnog putovanja za radoznalog istraživača. Očigledno je da odatle vodi put ka još nekoliko podzemnih odaja za koje se pretpostavlja da vode ka novom spletu hodnika, a oni kasnije ka Pravnom fakultetu...
Kako objašnjava jedan od najboljih poznavaoca podzemnih objekata ispod Beograda Mirko Radaković, puna istina je da niko pouzdano ne zna kuda tačno svi tajni prolazi koji polaze iz tašmajdanskih pećina i vode neznano kud. Sada bi sve trebalo temeljno ispitati.
Razgovarajući sa starim Beograđanima koji su zapamtili Tašmajdan iz doba Drugog svetskog rata, kao i sa onima koji su nešto više znali o njegovoj ulozi ali su dugo morali da ćute i čuvaju tajnu, došli smo do zaključka da je izvesno da su Nemci u vreme rata hteli da povežu sve svoje važne objekte sa svojom podzemnom komandom. Zato je izvesno da je jedan kraj odavde vodio ka **Manježu**, drugi ka zgradi **Gestapoa**, na današnjem Trgu Nikole Pašića, a treći prema Dvoru, odnosno današnjoj zgradi gradske vlade.
Onaj krak, prema **Manježu** trebalo je da povezuje najvažnije tajne podzemne koridore, baš zato što je duž Nemanjine ulice bilo najviše takvih trasa. One su spajale važne zgrade u ovoj ulici sa zgradom Železničke stanice. To je bio podzemni sistem za tajnu bezbednu komunikaciju, a ispostavilo se kasnije i povlačenje iz grada. Ovaj krak imao je uprao tu ulogu.
Tako danas do kraja nije jasno kuda vode svi tajni prolazi koji se nastavljaju iz tašmajdanskih pećina, iako je izvesno da oni ne predstavljaju delove tako davne istorije, već su uglavnom plod podzemnih radova iz Drugog svetskog rata.

ZARĐALE MINE
JEDAN od razloga što se svi tajni koridori ispod Tašmajdana ne mogu lako ispitati je i taj što su Nemci prilikom povlačenja minirali mnoge podzemne odaje. A poznato je da su bili vešti u tome. Tako su, posle oslobođenja naši inženjerci imali mnogo posla, a izvesno je da svaki tajni koridor nije do kraja proveren. Međutim, sreća je što su ondašnje mine bile u metalnim košuljicama, koje su vremenom korodirale i uglavnom postale bezopasne. Ali, nikad se ne zna, i oprez mora da bude na prvom mestu.

Promijenjeno od rammstein (08.03.2007 u 02:21 sati)
odgoovorite sa citatom
  #18  
Staro 25.02.2007, 23:10
rammstein
Gost
 
prilozi: n/a
BEOGRAD POD BEOGRADOM (6)
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


Tvrđava – kolevka grada
8. oktobar 2002


Piše: Zoran Nikolić

Beograd je **rođen** na Kalemegdanu, tu je uvek započinjalo i okončavalo se ono što je uobličavalo bitisanje njegovih stanovnika. Mi smo obišli deo njegovih podzemnih odaja, jednom davno napravljenih sa potpuno drugačijom namenom nego što je to danas.
Zato smo posebno bili radoznali obilazeći nekadašnji veliki barutni magacin **Pećine**, kakav je pun naziv mesta koje se danas jednostavno zove **Barutana**, kao i depoe ispod Vojnog muzeja.
Kalemegdan je i danas prepun ostataka nekadašnjih skladišta i prolaza koji su davno povezivali zidine i bastione, ali koji su sada dobili tužnu namenu, pa se tu skrivaju beskućnici, dovoljno srećni zbog činjenice da nisu pod vedrim nebom.
Ipak, najveći podzemni prostor ispod Kalemegdana je **Barutana**. Sastoji se od ogromnog hodnika koji povezuje dve velike pećine.

KLESANE PORUKE
Jedan od razloga što su Austrijanci pobedili Turke u velikoj bici za Beograd 1717. godine je bila eksplozija turske municije, koja je bila nedovoljno zaštićena i koju je zapalio jedan austrijski projektil. Barut se nalazio u jednoj od zgrada u donjem kalemegdanskom gradu, a silina eksplozije je razorila i deo odbrambenih bedema, znatno olakšavajući posao nadirućim Austrijancima.
Zato je jedan od prvih poslova koje su sebi pobednici dali u zadatak bio da naprave sigurno mesto gde će se ubuduće čuvati barut, i radovi počinju 1718, a traju naredne tri godine.
Tako su nastale ove velike veštačke pećine, koje su, kako kažu stručnjaci, uklesane u stenu. Sastoje se od hodnika dugačkog 41 metar, čija je širina 2,7 metara, i dve pećine, dimenzija 19,5 sa 17,5, odnosno 17,4 sa 17,2 metra. Debljina zidova je između četiri i pet metara, a iznad svodova ovih sala nalazi se debeo sloj zemlje čiji je zadatak bio da ublaži eventualne udare.
Unutar hodnika koji spaja ove dve velike podzemne hale, nekadašnja skladišta, poređani su sarkofazi pronađeni na ostacima nekadašnjeg groblja u Beogradu. Odnosno, biće da je pametnije reći Singidunumu, jer su oni svoj život živeli u onom, a ne ovom gradu. Danas su ti sarkofazi - napravljeni uglavnom od tašmajdanskog kamena - prazni. U prvoj pećini nalazi se lapidarijum, mesto gde se nalaze nadgrobne ploče, mnoge od njih izuzetno očuvane, na kojima su i sada jasno čitljiva imena pokojnika i poslednje poruke koje su na njima isklesali njihovi savremenici.
Nije na nama da sudimo da li je mesto ovim spomenicima u klubu gde se sluša glasna muzika, ali makar iz pijeteta prema onima koji su tu vekovima konačili, valjda bi bio red da kamene grobne kutije ne služe kao mesta na koja bi se naslanjale barske stolice i na njima držale čaše sa pićem.
Ali, kao da je to jedina beogradska nelogičnost...

VRATA PROŠLOSTI
Tokom prošlih decenija u Beogradu je postojala jedna posebna, svečana ceremonija, kada je otac sinu davao prve znake da ga uvažava kao budućeg muškarca. To je bio odlazak u Vojni muzej na Kalemegdanu. Među sablje, zastave, puške i ostalo znamenje starih ratnika.
Kalemegdanski muzej je po mnogo čemu specifičan i poseban. Ubistvene naprave koje su ispred njega izložene na otvorenom, govore o tome kolike je ljudskih života uloženo da bi one opravdale svoje postojanje. Tu, pored eksponata koji su pred posetiocima u svako doba godine, i po snegu i i na letnjem suncu, **skriva** se još jedno značajno mesto, a to je sama unutrašnjost kalemegdanskih kazamata. To su stotine kvadratnih metara podzemnog prostora koje trenutno dele depoi Vojnog muzeja, sa jedne strane, i svlačionice kalemegdanskih košarkaša, sa druge.
Vrata koja vode unutar zidina zatvorena su za posetioce, pa radoznali posmatrači mogu da vide samo eksponate izložene napolju. LJubaznošću ljudi iz Vojnog muzeja mi smo mogli da obiđemo i ovaj prostor, koji je kroz istoriju često menjao namenu. Tu su bile i konjušnjice, tamnice, skloništa i skladišta...Ispod tog dela tvrđave, koji prethodi Stambol-kapiji i Sahat-kuli, nalazi se po osam prostorija sa svake strane, gledano sa drvenog mosta koji vodi do njih. One najudaljenije od ulaza u taj deo tvrđave **produžene** su tako da njihove dodatne odaje duboko zadiru u bočne bedeme, odnosno okružuju sa jedne strane košarkaške terene, a sa druge samo podnožje muzeja. Sada u delu koji pripada Vojnom muzeju nema mnogo eksponata, ali jedan privlači posebnu pažnju...
Kada smo videli motor koji se nalazio na fotografijama iz svih uxbenika istorije koji su opisivali 27. mart 1941. godine, osećali smo se kao da smo pronašli svoj lični **vremeplov**. Isti motocikl sa prikolicom, na kojem se nalazio čovek sa zastavom u ruci, i sada postoji. Nalazi se u depoima muzeja, a stručnjaci ove kuće požrtvovano se trude da pronađu sve delove koji nedostaju, pa da mašina bude potpuno ista, kao što je izgledala pre bezmalo 60 godina, u sumrak Drugog svetskog rata.
Ne ulazeći ko je stajao iza ovog važnog istorijskog događaja, koji je uvukao i Jugoslaviju u najveći ratni sukob u istoriji, imali smo prelep osećaj da smo dotakli prošlost samu...

Promijenjeno od rammstein (08.03.2007 u 02:21 sati)
odgoovorite sa citatom
  #19  
Staro 25.02.2007, 23:11
rammstein
Gost
 
prilozi: n/a
BEOGRAD POD BEOGRADOM (7)
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


Čari zemunskih zemunica
9. oktobar 2002


Piše: Zoran Nikolić

PODZEMLJE Zemuna nije ništa manje interesantno nego ono, sa druge strane reke. Naprotiv, često je bivalo kudikamo zanimljivije. Tamo su se Austrijanci zadržali mnogo duže nego u Beogradu, pa su imali priliku da svoje doktrine o izgranji, podzemnim objektima, ali i njihovom međusobnom povezivanju pokažu u punom sjaju.
Naša ekspedicija počela je u delu koji danas Zemunci zovu Muhar, iako je zvanično ime ovog dela grada Trg Branka Radičevića. Naziv je dobio po kući trgovca Ivana Muhara, čija kuća se nalazi pored završetka Glavne ulice. Sa jedne strane ovog mesta, gledano ka Dunavu, nalazi se Gardoš i groblje na vrhu, dok se sa druge nalazi Ćukovac. Oba brega koja okružuju Muhar prepuna su laguma, koja zadiru duboko u utrobu uzvišenja. Ispod gardoškog brda i groblja postoji nekoliko laguma, gotovo iza svakog broja na adresi u Ulici Branka Radičevića. Najduži ide duboko ispod groblja i da je bio duži još nekoliko metara prodro bi na drugu stranu Gardoša, prema Dunavu, odakle mu **u susret** takođe dolaze veliki lagumi. Ovaj, o kojem pričamo, dugačak je 96 metara.
Odmah preko puta nalazi se Ćukovac, koji je takođe prepun ovih podzemnih koridora, da bi se slični objekti ispod zemlje nalazili i ispod Kalvarije, ali i dalje, duž cele Bežanijske kose. Do kraja 20. veka u evidenciji Javnog preduzeća za skloništa Srbije u Zemunu je ostalo zabeleženo čak 73 velika laguma, a osam sličnih podzemnih građevina nalazi se na teritoriji ovog Beograda.
Najpoznatiji i jedan od najčudnijih laguma je onaj koji se nalazi u Ulici Vasilija Vasilijevića 10, ispod najstarije kuće u Zemunu. Ovo zdanje i danas mnogi zovu **Beli medved**, po kafani koja se nekada nalazila u njemu.

ZAZIDANI HODNICI
ISPOD **Belog medveda** nalazi se podzemni hodnik, dugačak više od 20 metara. Sa njegove bočne strane ulazilo se u veliki vinski podrum, u kome su nekadašnji birtaši čuvali vino. Da bi rajski napitak bio hladan, u vreme kada frižideri nisu postojali, kalfe su u zimsko vreme testerama sekli led sa Dunava i polagali ga na dno podruma. Prekrivali bi ga slamom da bi očuvali što nižu temperaturu, i u ovu prostoriju su ulazili samo jednom dnevno, da natoče onoliko vina koliko procenjuju da će im trebati tog dana. Ovakva mesta Zemunci su zvali **ledenice**.
Međutim, sam završetak hodnika koji je vodio pod Ćukovac naprasno je zazidan, drugačijim materijalom nego što je napravljen sam hodnik. Očigledno je da je neko naprasno prekinuo tok podzemne građevine, ali zašto, danas je nepoznato.
Raspitujući se među starim Zemuncima i istoričarima ovog dela grada, došli smo do dve pretpostavke. Prva, da su česte posleratne inspekcije **narodne vlasti** primoravale trgovce da zalihe sklone daleko od očiju kontrolora, a druga da su ovi prostori ostali veoma opasni još iz doba Drugog svetskog rata.
Sakrivanje robe nije bilo retko, i stariji Zemunci pamte da su vlasnici kafana umeli da skrivaju burad sa vinom u podrume, koje bi kasnije zazidali, ili na neka druga tajna mesta. Opet, kada su se Nemci povlačili posle gubitka Beograda, mnoge prostore su minirali. Tako postoji opasnost da su iza nekih, ovako prekinutih podzemnih prolaza ostale mine još iz Drugog svetskog rata, pa nasilno razvaljivanje ovakvih zidova ne bi ni u kom slučaju bilo poželjno bez eksperata koji bi nadgledali ceo posao.

TONE ĆUKOVAC
LAGUMI u ovom delu grada uglavnom su imali magacinsku namenu, mada su posle Drugog svetskog rata dugo bili u evidenciji stručnjaka nadležnih za sklanjanje stanovništva u slučaju ratne opasnosti. Vremenom su izgubili tu svrhu, jer je sloj zemlje iznad njih bio isuviše tanak za moderne bombe, pa su mnoga od ovih podzemnih zdanja prepuštena vlasnicima kuća koji su ih sada prisvojili i priveli nekoj svojoj nameni.
Koliko je važno znati šta se krije ispod podloge gde nameravate da zidate kuću, najbolje su osetili žitelji koji su sazidali stambene zgrade u okruženju tri zemunske ulice: Ugronovačke, Cetinjske i S. Dukića.
Sve se dešavalo na Ćukovcu, gde su posleratni žitelji počeli nelegalno da zidaju kuće, a da ih niko nije upozorio na opasnost gradnje, odnosno da ispod temelja novonastalih zgrada postoji veliki lagum, čija je površina bila više od 450 kvadratnih metara. Budući da nisu mogli odmah da se priključe na kanalizacionu mrežu, pravili su septičke jame koje su raskvasile podlogu, a oko kuća se skupljala kišnica koja je takođe uticala da tlo postane nestabilno. Kada je opasnost ozbiljno zapretila, moralo je da se reaguje munjevito. Jer, kuće su počele da gube stabilnost, fasade su pucale, a zidovi postajali nestabilni.
Tako su gradske vlasti 1988. godine bile primorane da brzo intervenišu. Pošto se sve dešavalo tako da su tonule kuće u tri ulice, odlučeno je da budu nasute ogromne količine betona u prethodno napravljene otvore na krovnom delu laguma, kako bi tunel potpuno napunili i tako sprečili dalju propast stambenih grada. Kroz 23 bušotine nalivane su tone betona, dok **uzburkano** podzemlje najzad nije postalo stabilno, a ovaj neobičan lagum zauvek izgubljen.

Promijenjeno od rammstein (08.03.2007 u 02:22 sati)
odgoovorite sa citatom
  #20  
Staro 25.02.2007, 23:12
rammstein
Gost
 
prilozi: n/a
BEOGRAD POD BEOGRADOM (8)
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


Tajna bežanijskog brega
10. oktobar 2002


Piše: Zoran Nikolić

LESNA zaravan, koja počinje od Gardoša, a prostire se, kasnije, duž Kalvarije i Bežanijske kose, sadrži u sebi brojne lagume, na koje se nailazi sve do oboda pored nekadašnjeg Starog aerodroma.
Mnoge od njih, stariji Zemunci zvali su **vojnim**, što na slikovit način podseća na njihovu nekadašnju namenu. Opravdanje za ovakvo ime postoji pogotovo kada pričamo o građevini ispod zemlje koja se nalazi kod železničke stanice **Tošin bunar**. Verovatno je tu nekada bio jedan od austrijskih laguma, međutim, njegov izgled, u vreme koje je prethodilo Drugom svetskom ratu, bio je dramatično izmenjen. Upravo to mesto izabrala je vojska ondašnje Kraljevine Jugoslavije za podzemnu bazu odakle bi se komandovalo operacijama odbrane grada tokom rata koji je otpočeo 6. aprila 1941. godine.
Tako je lagum posebno ojačan i u njemu su bili odrađeni svi radovi koji su kasnije garantovali bezbednost visokog vazduhoplovnog vojnog vrha koji je trebalo da rukovodi operacijama odbrane grada. Međutim, **pasija** jugoslovenstva, koje nikada nije bilo dovoljno jedinstveno onda kada je to za državu bilo najpotrebnije, pokazala se, nažalost, i ovde.

DVE IZDAJE
LJUBAZNOŠĆU direktora Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva Čedomira Janića, došli smo do podataka iz neobjavljenog rukopisa šefa Operativnog odseka Komande vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije Andrije Pavlovića, koji je zabeležio da komandant Prve vazduhoplovne brigade, pukovnik Dragutin Rupčić, **nije lično rukovodio u komandovanju i manevrisanju vazduhoplova, već se uglavnom skrivao u bežanijskim lagumima**. Kasniji podaci u koje nas Janić upućuje, još jasnije govore o tome, s obzirom da je taj isti Rupčić nedugo zatim prebegao u Nezavisnu Državu Hrvatsku, i tamo bio tzv. **general-vitez** u vazduhoplovstvu NDH.
O istoj, tajnoj zemunskoj komandi, u vreme šestoaprilskog rata mnogo je znao i komandant Drugog lovačkog puka, tada pukovnik, Pirc. Kako nas upućuje Janić, plan je bio da Beograd brani Šesti lovački puk, dok je ova jedinica, pod Pircovom komandom, bila zadužena za akcije nad celom teritorijom Srbije. Pukovnik je, prebegavši iz Jugoslovenske vojske, već 10. aprila 1941. godine bio u Hrvatskoj, ali već 1943. godine, eto ga u partizanima, i to na mestu komandanta Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Posle rata, međutim, biva ražalovan. Pirc ni tada nije pokazao šta sve zna da isposluje u svojoj neobičnoj karijeri, već uskoro postaje imenovan za ambasadora Jugoslavije u Argentini. Ne lezi vraže, tamo obnavlja kontakte sa ustašama, ali istovremeno kontaktira sa Informbiroom.
Repriza **Pirc** desila se početkom rata koji je prethodio raspadu sledeće Jugoslavije, kada je na čelu vazduhoplovstva bio general Antun Tus. Ovaj, doduše, nije komandovao iz bežanijskih laguma, ali je uradio isto što i njegovi prethodnici, pošto je na samom početku rata prebegao u Hrvatsku, preuzevši tamošnje vazduhoplovne snage.
Zbog svega toga lagumi u bežanijskoj padini nisu nimalo zanemarljivi za istoriju države, čije će ime, veoma je moguće, postati samo istorijska kategorija. Deo propasti države južnih Slovena, odvijao se bgaš tu, gde je bilo središte ratnih vazduhoplovnih snaga, pokazaće se kasnije, najvažnije sile koju svaka država može da ima.
HUMKE U MULJU
RANI prolećni dani 1941. godine i nemački bombarderski napad na Kraljevinu Jugoslaviju odneli su tačno 137 života naših najboljih pilota. Ni jedan od ovih vazduhoplovaca koji su bili svesni da ono što rade neće mnogo promeniti odnose snaga u nastupajućem ratu, ali da će im makar ponos, baš kao i smrt ostati večiti, posle rata nije proglašen narodnim herojem.
Šta više, moguće je da se i danas pod dunavskim muljem nalaze ostaci nekadašnjih aviona, ali i vazduhoplovaca u njima. Ovo istraživanje započeo je prvo Antun - Braca Benčević, da bi ga nastavio istoričar Petar Bosnić, koji i danas gaji nadu da će jednog od nesrećnih pilota, odnosno makar deo njegove letelice ipak izvući na površinu.
To je bio narednik Milutin Petrov, rođen 1908. godine, koji je zvanje pilota dobio 1937. godine, a kurs noćnog letenja završio je godinu dana kasnije. Kobnog, 6. aprila uzletao je čak tri puta, oborio nekoliko nemačkih pilota, a onda je i njegov **meseršmit** oboren. Prema podacima do kojih su došli Benčević i Bosnić, to se desilo preko puta Zemuna, u okolini ekonomije pored mesta Crvenka.
Istraživačka strast požrtvovanog Bosnića nije napustila tokom nekoliko proteklih decenija, pa tako 1986. godine prvo uspeva da zainteresuje stručnjake ljubljanskog univerziteta, a ovi, potom, i kolege iz Bratforda u Velikoj Britaniji, koji su već tada ovladali tehnikama magnetometrijskog ispitivanja. I zaista, na istom mestu koje je označio Bosnić, prva ispitivanja su naslutila da postoje metalni ostaci, koji bi mogli da dostižu oko 750 kilograma. A motor aviona kojim je Petrov upravljao bio je težak oko 750. Već kada je bio na pragu otkrića, Bosnića su u tome prekinule nove ratne operacije, koje su protekle raspadu prošle Jugoslavije.
Petar Bosnić se i danas nada da će narednika pilota Milutina Petrova ipak neko dostojanstveno sahraniti, onako kako je zaslužio.

SAVEZNIČKI **LIBERATOR**
PREMA podacima kojima raspolaže Petar Bosnić, Petrov nije jedini pilot koji je ostao na dnu reke. Svoje večno konačište tamo je našao i Branislav Todorović, u mutnim vodama pored Ade huje. Kako opisuje ovaj istraživač, **male su šanse da njegov avion, ali i njegove kosti ikada budu izvučene sa dna reke**.
Slično je prošao i saveznički avion **liberator**, koje je oboren 1944. godine i **zaronio je** pored Ade čibuklije. Kako objašnjava Čedomir Janić, stručnjaci Muzeja vazduhoplovstva su sa njega uspeli da izvuku samo elisu i motor. Tako je sigurno da je i eksplozivni tovar i sada sa njim, na dnu.
Ranijih hodina, u vreme kada bi nivo Dunava opadao, letelicu je bilo moguće videti, ali je sada, godinama nakon obaranja, ipak počela da tone, prepuštena nanosima dunavskog peska.

Promijenjeno od rammstein (08.03.2007 u 02:22 sati)
odgoovorite sa citatom
Odgovor

Teme - opcije

Forumske odredbe
Vama nije dozvoljeno, postavljanje novih tema.
Vama nije dozvoljeno odgovarati na priloge
Vama nije dozvoljeno uploadovati dokumenta
Vama nije dozvoljeno obrađivati vaše priloge

BB-kod je uključen.
Smileys su uključen.
[IMG] Kod je uključen.
HTML-kod je isključen.


Slične teme
TEMA Autor Forum odgovora zadnji prilog
Alternativna istorija (odlomak) Olja Zanimljivosti 3 18.03.2006 00:19
Istorija Bosne rammstein Istorija gradova 21 17.02.2006 11:49
Istorija ispod Raonika. rammstein Zanimljivosti 15 14.06.2005 00:11


brojač posjetilaca

Powered by vBulletin® Verzija 3.8.4
Copyright ©2000 - 2019, Jelsoft Enterprises Ltd.
Powered by vBCMS® 2.7.1 ©2002 - 2019 vbdesigns.de
Vlasnik foruma nije zadužen za zaštitu ovdje unesenih tekstova, slika ili dokumenata.Za sve unesene tekstove, slike i dokumenta odgovaraju sami autori priloga!!! Ako slučajno dođe do kršenja tuđih autorskih i drugih prava, odgovoran je sam autor unesenog priloga, tako da se sam vlasnik foruma oslobađa bilo kakve odgovornosti!!!