Vumi's Antika  

Nazad   Vumi's Antika > H O B B Y > Priče...legende...itd
Portal Galerija Pričaonica Detektor šop Pomoć korisnička lista Kalendar

Priče...legende...itd Ovdje možete unositi razne priče, legende i sl. koje ste negdje čuli ili pročitali...!!!

Odgovor
 
Teme - opcije
  #1  
Staro 07.11.2006, 12:09
bokiii
Gost
 
prilozi: n/a
Politikin zabavnik...

Римски цареви из наших крајева
Сурова битка за наследство
Почетак је личио на бајку: тројица синова почившег Константина Великог брзо су поделила царство. Међутим, мир међу њима није потрајао...


Година је 337. Према Виминацијуму на Дунаву приближавају се три царске колоне. Из Сирмијума стиже најмлађи син почившег цара Константина Великог, август Констанс. Са запада, из Тријера на Рајни, долази најстарији преживели Константинов наследник - Константин Ii. С истока, из Константинопоља , иде средњи син - Констанције Ii. Три брата у Виминацијуму треба да поделе очево наследство - Римско царство које је Константин I Велики, после скоро три деценије спољних и унутрашњих ратова, оставио ојачано и учвршћено.
Али, чини се да је Константин Велики, уверен у своју величину и јединственост сопствене судбине и личности, све мање сматрао да би било који појединац могао да га наследи, па био он и његова рођена крв. Тако је за живота, након погубљења најстаријег сина Криспа, постепено повећавао број могућих наследника не само прогласивши своја три сина за цезаре и повремене конзуле, него је број „кандидата” за власт проширио и на своја два синовца који су, такође, постали цезари.
Но, одмах након Константинове смрти, број претендената на власт насилно је смањен. Покојни император још није био честито ни сахрањен, а већ је дошло до проливања крви у царској породици. У војној побуни - коју је подстакао или подржао Констанције Ii, тада у Цариграду - убијена су два Константинова полубрата, синовци, зетови као и сви одрасли чланови породице који би могли да угрозе власт његових синова. Тако је десеткована Константинова породица.


Договор у Виминацијуму
У Виминацијуму су се срела преостала три Константинова потомка, од којих је најстарији имао тек двадесетак, а најмлађи око 17 година. Али, иако млади по годинама, они су већ имали дугогодишње искуство пуно светковина, у окружењу ласкаваца и сплеткароша. још у првој години након рођења у Сирмијуму Константин Ii био је проглашен за цезара (око 317. године). С три лета постао је конзул. Према древним правилима Римске републике, конзул није могао да буде млађи од 42 године. Међутим, Константин Велики, владар који је напустио древна паганска веровања римске државе и прихватио хришћанство, мењао је сва правила државе, па о таквим детаљима није претерано водио рачуна. Средњи син Констанције био је рођен у Илирику и такође је као врло млад, уз најмлађег Констанса, био проглашен за цезара.
У Виминацијуму, као у бајци о три сина који деле очево наследство, два старија брата међусобно су поделила Царство, док је најмлађи добио најмање, иако Констансов део није био тако незнатан. Он је добио средњи део Царства, Италију и део Африке, али је, као најмлађи, остао под неком врстом старатељства најстари јег брата. Средњи брат Констанције Ii добио је цео исток Царства, од Цариграда па надаље у Азији и Африци.
Није, међутим, прошло ни три године од смрти великог Константина, а његови синови међусобно су заратили. наљућен понашањем млађег брата и непоштовањем најстаријег августа, то јест сопственог величанства, Константин Ii окупио је војску и преко Италије кренуо на Констанса. Али, у Аквилеји, Констансове трупе успеле су да у једној заседи убију Константина Ii. И, као у бајци, најмлађи син преузео је очево наслеђе, односно територије којима је владао најстарији брат. Ипак, у стварности римске историје збивања се не настављају као у бајци. Два преостала брата нису међусобно заратила, иако се нису баш сувише ни слагала. Разлог је био црквени спор око Аријевог учења о природи Христа - спор који је у то доба био најоштрији сукоб унутар хришћанске цркве. Констанције Ii био је склонији подршци „аријанаској” струји у Цркви, док је Констанс далеко већу наклоност указивао православним поштоваоцима закључака с Никејског сабора. Тако је, на пример, успео да предводника православаца Анастазија врати на његово епископско седиште у Александрију, што је изазвало оштре реакције другог владара из Цариграда.
Констанс је био динамичан владар, доста времена проводио је у борбама с варварима на Рајни и на Дунаву. Био је врло побожан и једини је Константинов син који је крштен као млад (337). Мрзео је пагане и забрањивао јавно приношење жртава римским боговима, што му је донело непријатељство поштовалаца римске традиције, као и једног дела војске према којој се показивао строг и арогантан. Након десетак година власти, Констансови високи официри организовали су заверу, једног од њих - војсковођу Магненција - прогласили за новог цара, а Констанса погубили. Тако је на позорници историје остао само средњи Константинов син - Констанције Ii.


Август Констанције Ii
Констанције Ii остао је забележен као значајан римски владар средине 4. века иако ни издалека није имао очеве способности. Владао је 24 године и умро природном смрћу, што је посебан успех за једног владара из тог доба. Овај римски император један је од оних царева који су доста времена проводили у царској резиденцији у Сирмијуму, чиме је, поред породичног порекла, такође блиско повезан с историјом наших крајева у римско доба.
Али, дух тадашњег времена можда се најбоље исказује у чињеници да је овај император обичавао да спава у посебном, издвојеном здању око кога је био ископан дубок ров, а преко њега прелазило се покретним мостићем који је Констанције Ii лично уклањао свако вече. Он је појачао систем шпијунирања и достава за шта су били задужени посебни службеници - достављачи (агентес ин ребус) који су, поред контроле јавних саобраћајница, као главни задатак имали да цару достављају све новости и догађаје из својих области, а посебно да пазе на припреме могуће завере.
Било је то време кад је појам „римске слободе” постао само празна реч и кад је апсолутна власт, комбинована с нетрпељивом идеологијом хришћанства, претварала римску државу у тоталитарну тиранију. Многи су страдали само због једне речи, погрешног геста или лажне доставе. Римски историчар и Констанцијев савременик Амијан Марцелин пише како се „понекад дешавало да оно што је тајно, у кући, без присуства поверљивог слуге, домаћин шапне у ухо супрузи, већ следећег дана сазнао би владар” и да су се „људи плашили и зидова, као јединих сведока”.
Историчар Марцелин описује и страдање намесника Доње Паноније по имену Африкан који је, приредивши гозбу у Сирмијуму, био жртва доушника. Они су цару дојавили да је на гозби власт критикована као неподношљива. Неки од гостију чак су предсказивали брзу смену владара. Чим је Констанције сазнао за ове приче, наређено је хапшење Африкана, као и свих високих учесника гозбе који су затим испитивани, мучени и осуђени на разне казне.
Првих година владавине Констанције Ii углавном је боравио на истоку Царства, где је с ограниченим успехом настојао да заустави нападе Персије на римске границе. Након убиства Констанса, Констанције Ii морао је хитно да се врати у Панонију, где је крајњим напорима успео да се одупре узурпатору Магненцију. Прво је придобио дунавске легије које су у међувремену за цара већ прогласиле свог војсковођу Ветранија. Констанције Ii и Ветраније срели су се у Наису. Ветраније се одрекао пурпура, односно царске титуле и тако, поред цара Диоклецијана, остао један од ретких императора који је преживео сопствену абдикацију.
После ових збивања у Наису (Нишу), Констанције Ii кренуо је за Панонију, где се у равници поред града Мурса Маиор (данашњи Осијек) одиграла једна од најкрвавијих битака између две римске војске у историји, у којој такви сукоби нису били реткост. Битка између Магненцијеве армије с Рајне и Констанцијевих илирских легија трајала је цео дан с променљивим успехом, све док Констанцијева коњица није успела да разбије десно крило супарничких легија. Био је то и први сукоб у коме су коњаници успели да изборе предност над спретним пешачким легијама. Илирска војска је, као и много пута до тада, однела одлучујућу победу, а узурпатор Магненције је, након бекства и још једног пораза, извршио самоубиство (353. године). Рачуна се да је на крвавим пољима код Мурсе живот изгубило више од 50.000 легионара с обе стране, што је драматично погоршало способност римских армија да бране границу - лимес - од надирућих варвара.
Иако сада једини господар царства, Констанције Ii схватио је да не може потпуно сам да влада. Три пута се женио, али није имао деце. Пошто је погубио цезара Гала, једног од два преостала жива рођака, на двор је позвао његовог млађег брата Јулијана и поставио га за млађег цара - цезара. Сам је с војском поново кренуо на исток, у рат против Персије. Међутим, када су 361. године легије у Галији прогласиле Јулијана за цара, Констанције Ii кренуо је у нови грађански рат, али се изненада разболео и умро.
Историчар Амијен Марцелин написао је за њега да је био ниског стаса, сјајних и продорних очију, врло вредан, умерен у животу, способан с оружјем и непорочан, што нису биле честе особине ранијих императора. С друге стране, Констанције Ii имао је и многе мане својствене владарима његовог времена: неповерљивост, ситничавост, уображеност и, посебно, необичну суровост која је коштала живота и многе из његове непосредне околине.


Душко Лопандић



odgoovorite sa citatom
  #2  
Staro 07.11.2006, 12:19
bokiii
Gost
 
prilozi: n/a
Византијске приче
Цар који је маштао о немогућем
Точак историје не може се окренути уназад. Они који су веровали да је то могуће трагично су завршили. Један од њих био је и византијски цар Андроник I Комнин.


Другу половину 12. века у Византији су на посебан начин обележили цареви Манојло I (1143-1180) и Андроник I (1183-1185) Комнини. Реч је о блиским рођацима, браћи од стрица, унуцима Алексија I Комнина (1081-1118). Први је био син цара Јована Ii (1118-1143), а други син Јовановог млађег брата Исака Комнина. Рођени су исте, 1118, године, али су њихове политичке каријере биле сасвим другачије. Док је Манојло постао василевс у двадесетпетој години и царевао је безмало четири деценије, Андроник се попео на византијски престо као шездесетпетогод ишњак и владао је само две године.
У сачуваним изворима Андроник Комнин описан је као углађени племић, високог стаса и херкулске снаге, који је у потпуну равнотежу довео своју физичку бодрост и раскошне умне способности. Савремени византијски писац Никита Хонијат, који га је лично познавао, у свом историјском делу доноси сликовит портрет отменог племића. Андроник је приказан у дугачкој љубичастој хаљини, са шиљастом капом на глави, како префињеним и лаким покретом глади своју коврџаву браду. Свестан своје надарености и посебности, које су му уливале велико самопоуздање, он је према осталима заузимао надмоћан и надмен став. Будући да је био ведрог духа и врцав, па и заједљив, волео је да уз лак подсмех збија шале на рачун других. Међутим, мање је волео да трпи жаоке које су други упућивали њему, што је, наравно, казивало о Андрониковој сујети.
Овај неустрашиви ратник кога су војници обожавали, истовремено је био и узор младим цариградским кицошима и истински представник моде у византијској престоници друге половине 12. столећа. У жељи да нагласи колико је Андроник Комнин физичким изгледом, истанчаног понашања и сјајним образовањем одскакао од осталих, један савремени писац употребио је грубу стилску фигуру истакавши да у поређењу с њим други људи изгледају као марва.
Изванредне речитости и бритак на језику, он је био надмоћан и убедљив у расправама, па су сви, свесни да му се не могу равноправно супротставити, избегавали спорење с њим. Уз побројане особине ишли су и опсенарство и превртљивост, па је Андроник Комнин, не без разлога, упоређиван са Протејом, морским богом старих Грка, који је, с једне стране, имао дар прорицања а, с друге способност да се претвара у све могуће облике. Није изостало ни поређење са камелеоном, толико коришћеном, па можемо рећи и ванвременском метафором, која је немилосрдна у својој једноставности. Уз то, био је и изванредан глумац који се муњевито прилагођавао свакој прилици. Тако се једном у жељи да се после неког тешког огрешења умилостиви Манојлу И, скрушено појавио у царској палати Влахерна носећи око себе огроман гвоздени ланац. Пришао је василевсу и, у присуству многобројних дворана, бацио се ничице горко ридајући и затражио опроштај. Запрепашћени и прилично пометени цар није одолео оваквом покајничком призору и прешао је преко још једног у низу сродникових грехова. Андроник Комнин успевао је да остане хладнокрван и прибран и у тренуцима када се чинило да излаза нема, по чему је надмашивао и Манојла I Комнина.
Неколико деценија овај човек немирног духа, неизмерне амбиције и самопоуздања - уз то и непоправљиви женскарош - испуњавао је престоницу на Босфору својим пустоловинама и скандалима. Једноставно, радило се о аристократи који иако не плени свакога, а оно бар никог не оставља равнодушним. О његовим љубавним пустоловинама, у које спадају и неке с блиским рођакама из дома Комнина, испредале су се читаве приче. И поред Андроникових порока писци тога доба били су му наклоњени, а властита жена га је обожавала и праштала му сва неверства. Чак му је и цар Манојло I Комнин, који је иначе зазирао од амбиција свог брата од стрица, у више наврата опростио неке непромишљене поступке. И поред свега Андроникова популарност међу византијским становништвом била је потпуна.
У прегледима византијске историје може се срести и оваква реченица: „Његов (Андроников) живот прави је авантуристички роман.” Занимљиво је напоменути, данас посебно стога што постоји временски размак, како су марксистички историчари писали о овом даровитом, али и несталном племићу. Тако сам Карл Маркс осликава Андроника као „генијалног човека у коме су се спојили Алкибијад, Нерон и Византинац… Принц, пустолов, храбар, подао, лукав, вероломан, необично снажан.”


Бекство из тамнице
Да се подсетимо, Алкибијад је био атински војсковођа и државник, Периклов наследник, веома даровит, сјајан говорник, али и демагог. Увео је Атину у нови рат против Спарте, који се показао кобним по Атину, потом, када су га сменили, пришао је Спартанцима и помогао им да нанесу тежак пораз Атини, затим је чак увукао Персију у рат против Атине, да би се, напослетку, измирио са Атињанима, али у тренутку када Атина није била у стању да промени свој тежак положај. Напослетку, на наговор Спартанаца, убили су га Персијанци. С друге стране, добро је знано да је римски цар Нерон био неуравнотежен и горопадан, и да се његова владавина претворила у најгору тиранију.
Андроник Комнин био је саткан од противречности, па солунски митрополит Евстатије бележи да се о њему могло говорити са највећим дивљењем, али и са највећим гнушањем, у зависности од тога на коју се његову особину у датом тренутку мислило. Управо због таквих опречних особина догађало се да су се у његовој политичкој каријери раздобља службовања на одговорним дужностима смењивала са раздобљима немилости, када је неретко допадао тамнице и тамо проводио читав низ година.
Његова биографија није лишена подробности које наликују најузбудљивијем роману. Тако се, на пример, у изворима наводи Андрониково спектакуларно бекство из тамнице у којој је боравио неколико година. Прича је то којој не недостају драматичне појединости, филмска напетост, непредвидиве чаролије. Пошто је установио да у здању у ком је затворен постоји некакав стари и запуштени канал за нечистоћу, он је на поду своје ћелије направио отвор, кроз њега се провукао, замаскирао га и притајио се. У време ручка стражари су приметили Андроников нестанак и дигли су узбуну. Збуњено су се освртали по ћелији у којој је све било нетакнуто, несхватајући како је угледни затвореник могао умаћи. Свесни своје одговорности, а у страху од царевог гнева, одмах су известили царицу јер се Манојло I Комнин налазио у једном походу у Малој Азији.
Настала је узбуна у читавој престоници и одмах је издато наређење да се затворе сви излази из града, да се претресу сви бродови у престоничким лукама и претражи цео Цариград. Штавише, Андроникову супругу затворили су у исту тамницу где се до малопре и он налазио, а у уверењу да је она саучесник мужевљевог бекства. У сваком случају, чувари нису били свесни да им је он заправо још у рукама. Кад је пала ноћ Андроник се вратио у тамницу и уплашио супругу која је помислила да се појавио вампир. У ћелији су провели недељу дана, с тим што је он морао знатан део времена да проводи у скровишту, а девет месеци касније рођен је њихов син Јован Комнин. У току је била 1159. година.
Стрпљивом и упорном затворенику пошло је за руком да коначно побегне и најпре се докопа спасоносног малоазијског копна, а затим крене дубље у унутрашњост потконтинента и стигне до реке Сангариос. Међутим, студени децембарски дани приморали су га да потражи уточиште код сељака, који су га препознали и одвели натраг у Цариград. У затвору, али овога пута са оковима двоструко веће тежине, провео је још шест година.
Ипак, напослетку је успео да побегне. Временом је режим његовог надзирања унеколико попустио, па је, под изговором да је болестан, допуштено да му од куће донесу вина за обед. Сину Манојлу и супрузи дотурио је у воску направљен отисак кључева своје ћелије, па је потом умакао из затвора и скривао се у некаквом растињу над Мраморним морем. Ухваћен је приликом покушаја да се спусти на обалу, али су до изражаја дошле његове глумачке способности: опонашајући одбеглог роба, који једва натуца грчки, вешто се извукао.
Убрзо је с породицом побегао у град Анхијал на Црном мору. Тамошњи намесник, кога је својевремено задужио, показао се захвалним и дао му је новац и човека за пут. Андроник Комнин намеравао је да одбегне руском кнезу, али су га надомак границе неки чобани препознали и предали царевим људима. Међутим, ни у том тренутку он није изгубио присуство духа већ је смислио ново лукавство. Правио се да има јаке стомачне тегобе и сваки час је тражио од оних који су га спроводили да сиђе с коња и за тренутак „скрене с пута”. У мраку Андроник је од некаквог штапа, свог огртача и капе направио фигуру у облику човека који чучи и потом се једноставно искрао и изгубио у мрклој ноћи. Учтиви пратиоци, пуни разумевања за његову непријатну бољку, стрпљиво су га чекали. Кад се чекање исувише одужило и постало сумњиво, они су га потражили и увидели да су изиграни јер је препредени бегунац нетрагом нестао.


Сто година мржње
Смрт Манојла I Комнина у септембру 1180. године поново је оживела Андроникове давнашње планове и жељу да се домогне круне византијског цара. Тим пре што је Царство прешло у руке једанаестогодиш њег Манојловог сина Алексија Ii Комнина (1180-1183) и његове мајке Марије Антиохијске. Као западна принцеза, царица удовица није била омиљена, поготово ако се има у виду непрестано нарастање антилатинског расположења у Византији. Убрзо су почела да колају пророчанства о Андрониковом доласку на престо, а он, свестан да све иде њему у прилог, лагано се спремао за долазак у Цариград.
Он је чекао свој час и дочекао га је у пролеће 1182. године, када је под маском заштитника малог Алексија Ii, који је имао рђаве саветодавце, кренуо пут престонице. У приликама прегрејаног византијског „национализма”, Цариград и остале луке постали су крвава позорница на којој су се излили сав бес, озлојеђеност и прикривени страх Византинаца и обрушили на латинске дошљаке. Како каже један велики зналац „за један дан национални фанатизам Византинаца заситио је сто година накупљене мржње.” У погрому који је уследио хиљаде Венецијанаца је убијено или је допало тамнице.
Са непогрешивим осећајем за сценски наступ, Андроник Комнин је са Понта кренуо пут Цариграда. Успут су га локални намесници величанствено дочекивали, па се његова мала војска веома брзо увећавала. На таласу антилатинског расположења, „као светиљка у помрчини, као зрачна звезда”, на Босфор је стигао спасилац Царства. Житељи престонице су му отворили капије Константиновог града и дочекали га одушевљеним клицањем. Онда је Андроник отишао у цркву Светих апостола и, као искусан глумац, горко заплакао на гробу Манојла И. Присутни су, наравно, били дирнути овим гестом, поготово када је Андроник кроз сузе затражио да мало буде сам поред рођаковог саркофага.
Свестан да се сви конци власти у Византији налазе у његовим рукама, Андроник Комнин почео је постепено да уклања чланове Манојлове породице и припаднике племићких породица, блиске сараднике претходног цара. Да би се попео на престо, морао је да уклони три особе: Манојлову удовицу и њену децу, што је и учинио, подмукло и сурово. Андроникови људи су у децембру 1183. године удавили младог Алексија Ii и његово тело бацили у море. „Да је био мање свиреп, он не би био најмањи међу царевима династије Комнина, или, боље, био би раван највећима” - каже један савременик.
Главни циљ Андрониковог државничког деловања било је обнављање византијске државе. Он је одлучно устао против свих лоших појава које су притискале Царство и био је убеђен „да не постоји ништа што цареви не би могли исправити и да нема неправде коју они не би могли да искорене својом влашћу.” То веровање, племенито у својој замисли, било је заправо погибељно и нестварно. Две су основне смернице његове политике: изразит антилатински став и оштра супротстављенос т феудалним снагама. Показало се да је задатак који је себи поставио био преамбициозан и скопчан са опасним ризиком. Да би постигао оно што је намерио, морао је да прибегава крајње осионим поступцима који су његову владавину претворили у ужасну страховладу.
Нема сумње да је успео да искорени многе лоше појаве као што су продаја чиновничких положаја, подмићивање, злоупотребе приликом скупљања пореза. Да би то постигао прибегавао је окрутним мерама, па се његова влада изродила у најстрашнији терор. Уследила је реакција угроженог, а иначе врло моћног племства, испољена у неколиким заверама које је Андроник I Комнин у крви угушио. Све је то још више заоштрило сукобе у Византији и земљу довело у стање прикривеног грађанског рата. Он није желео да схвати да обрачунавањем са феудалним снагама заправо слаби само Царство. Византија више није могла да се врати у стање када је централна власт успевала да обузда великашке породице. Точак историје није могао да се врати уназад и то је била суштинска грешка Андроникове политике.


Сан без сна
На тлу Мале Азије велики број градова одбио је послушност Андронику I Комнину, па је он решио да их „преваспита” употребом силе. Тако је после заузимања Брусе наредио да се на гране дрвећа око града повеша четрдесет људи, а још већи број је подвргао другим казнама: једнима је одсекао руке, другима палчеве, као да су гранчице винове лозе, трећима ноге. Многе је ослепео, а некима је одсекао десну руку и ископао лево око, или обратно - одрезао леву руку и извадио десно око. Штавише, Хонијат бележи да је Андроникова свирепост ишла тако далеко да је забранио да се обешени сахране, па су се њихова трупла, спечена сунцем, њихала на ветру попут страшила која се постављају у баштама засађеним краставцима.
Када је 1184. године опседао Никеју која се побунила, њени становници су се, према казивању Никите Хонијата, у страху посакривали као зечеви. Слично је било и са житељима Брусе који су исте, 1184, године такође устали против „тиранског” цара. Њихова срца била су обузета ужасом и при првом треску камења које су нападачи убацили у град готово сви су умрли од страха. Исти писац истиче да су неки људи за страховладе Андроника Комнина гледајући смрт пред очима били у таквом страху да су им зуби цвокотали.
За многе Византинце страх за властити живот претворио се у праву ноћну мору јер чак ни у сну нису налазили толико жељени спокој. Тек што би заспали, бележи Никита Хонијат, пред очима им се појављивао лик Андроника Комнина или неког од његових џелата, па би се одмах тргли из сна. Ромејски историчар посебно истиче како је исти василевс по некаквој библијској правди на крају и сам морао да искуси тамничке невоље и окрутан крај.
Осим тога, за владавине Андроника I Комнина антилатинско осећање Византинаца увећало се до чудовишних размера и прерасло је у праву мржњу против свега што је западно. Управо са те стране уследила је акција која је убрзала суноврат византијског василевса. Нормани из јужне Италије искрцали су се код Драча и запосели најважнији византијски град на Јадрану. Потом су, не наишавши на било какав озбиљан отпор, знаменитим путем Виа Егнатиа (Драч - Солун - Цариград) кренули пут византијске престонице. Солун, други град Византијског царства, пао је 24. августа 1185. године и био изложен дивљачком пљачкању. Онда су нормански одреди наставили своје кретање према истоку и било је јасно да им се нико у Византији не може супротставити. Узбуђење у византијској престоници, које је непрестано расло, окренуло се против Андроника I Комнина.
Да би удес био потпун и да би била исписана можда најстрашнија страница византијске историје, јавно мњење Цариграда припремило је септембра 1185. године суров крај последњем Комнину на византијском престолу. Слепи бес, који је сјединио оно што је до тада било непомирљиво - цвет ромејског племства и талог престоничког плебса, православно свештенство и латинске дошљаке са Запада - обрушио се на василевса кога је град Константина Великог само три године раније дочекао одушевљеним поклицима, као спаситеља Царства. Незадовољству због цареве владавине, која је попримила обележја најгорег насиља, придружио се и страх због претећег напредовања Нормана. У узаврелој престоници на Босфору напетост је достигла критичну тачку и уследила је одмазда.
Према сведочанствима Никите Хонијата, који је ова збивања описао уз обиље свирепих подробности, разуздана светина на престоничким улицама дуго је мрцварила старог василевса. Цариградски живаљ, избезумљен због блиске опасности и понесен пробуђеном безобзирношћу, излио је на свог владара и дојучерашњег љубимца најмрачније нагоне. Изнуривали су га глађу, водали окованог у ланцима или посађеног на шугавој камили, ломили му зубе, чупали браду и косу, ископали му једно око, одсекли десну руку, поливали га кључалом водом, гађали каменицама и пробадали оштрим бодежима.
Упркос надљудским мукама, он је постојано и достојанствено подносио усуд који га је задесио. Тек би, с времена на време, једва чујно и више за себе прозборио: „Господе, смилуј ми се! Зашто сте се устремили на једну поломљену трску?” Наравно, те речи, које махнита гомила вероватно није ни чула, нису могле да зауставе крваву светковину. Измученог василевса снашла је судбина свих оних који су сањали немогуће - да точак историје окрену уназад.
Један велики византолог забележио је речи које су достојне да буду епитаф Андронику И: „Генијална природа, он је могао бити спаситељ, препородилац исцрпене Византијске царевине: за то му је недостајало можда само мало моралног осећања. На несрећу, он је те високе особине употребљавао само да задовољи своје амбиције, своје страсти. Има у души Андроника Комнина нешто од душе једног Цезара Борџије”


Радивој Радић
odgoovorite sa citatom
  #3  
Staro 07.11.2006, 12:21
bokiii
Gost
 
prilozi: n/a
Римски цареви из наших крајева - Константин Велики
Победник из Наиса
Константин је био сујеверан, не превише образован, амбициозан и страстан човек који се за хришћанство везао постепено. Постепено се окружио хришћанским бискупима, дао посебне повластице хришћанској цркви (ослобађање од пореза, право суђења, дарови и друго), градио хришћанске храмове


Крајем 3. века велико Римско царство било је у кризи, како политичкој, тако и духовној. Без обзира на све напоре великих панонско-илирских царева из наших крајева, о којима је „Забавник” већ писао, попут Клаудија Ii Готског, Аурелијана, Проба, Диоклецијана, Максимијана, Галерија, да се римска прошлост и слава обнове и да се паганство ојача и припреми за нови полет, све је било узалудно. Људи су се мењали, обичаји такође. Стари богови нису могли поново да оживе. Хришћанство, некада презрена вера сиротиње, рибара, робова, освајало је свет. Њена моћ лежала је у речима као што су „љубав”, „саучешће”, „спасење душа након смрти”, „други свет”, „грех и стид”, „покајање”, „вера и нада”. Те речи, као наук распетог Бога - Христоса, освајали су људе. Била је то нова осећајност, ново схватање живота и човечанства које стари, антички Рим није познавао. Више ништа није могло зауставити хришћане и обновити паганске светковине које су полако тонуле у заборав.
Један човек разумео је да се времена мењају и да је права политика она која иде у сусрет променама. Тај човек звао се Константин. Ретки су људи, ако изузмемо велике пророке и ствараоце религија, који су својим одлукама далекосежно утицали на историју и који су са толико права запамћени по надимку Велики. Константинове одлуке утицале су на две чињенице које су имале дубок и дугорочан одјек у европској и светској историји: он је прихватио хришћанство и био први римски цар који је постао хришћанин, он је, такође, преселио главни град Римског царства и основао нови град који ће још хиљаду година бити престоница измењене Римске империје, Византије - Константинопољ (Цариград).
Флавије Валерије Константин рођен је у Наису, данашњем Нишу, око 280. године у области Горње Мезије која се тада називала Подунавска Дакија (Дациа Рипенсис). Његов отац Констанције Хлор већ је у то време имао висок положај у војсци, близак врховним владарима, који су га нешто касније, 293. године, одредили за цезара и члана тетрархије и истовремено за зета августа Максимијана. Оженивши се Теодором, Максимијановом усвојеном кћерком, Констанције је морао да се растане од Константинове мајке Јелене, за коју није сигурно да ли је била његова законита супруга. Остала је прича да је Јелена била кћи власника крчме у Наису, где ју је Констанције и упознао и где му је родила сина.
Град Наис заузимао је средишњи положај у Горњој Мезији. Лежао је на раскрсници важних путева који су повезивали јужне (Скупи - Скопје, Улпиана - Липљан) са северним, подунавским градовима. Порекло имена Наиссус није са сигурношћу утврђено. Најдуже се задржала претпоставка да је име града келтског порекла, настало према имену реке на чијим обалама лежи. У новије доба јавиле су се и теорије да је име града трачко или илирско.


Константинов Наис
Већ пред крај 1. века у Наису је свој логор имала I кохорта Килићана (цохорс I Цилицум) која је ту остала до 134. године, када је пребачена на Дунав. У Географији Клаудија Птоломеја, Наисус се помиње као један од четири највећа града у Дарданији. У другој половини 2. века у насељу је окупљена и смештена прва дарданска кохорта (И Аурелиа Дарданорум) као територијална милиција. Њени припадници регрутовани су од месног становништва, што је без сумње допринело бржој романизацији града, као и целе области. Забележена су имена Каја Јулија Плата, војника прве кохорте Килићана, Тиберија Клаудија Валерија, који је био са Крита, Марка Аурелија Валенса из легије Iv Флавиа, Марка Улпија Мартинуса из легије Vii Цлаудиа и других.
У следећим вековима, све до средине 3. века, Наис је постао стециште ветерана и њихових породица, трговаца и других досељеника. У радионицама у граду производила се војна опрема, одакле ће се оружјем и војном техником снабдевати јединице распоређене дуж границе Дунава. Негде у 2. веку град добија статус муниципиа. Верује се да је развој Наиса, више него у случају других градова у нашим крајевима, био последица успешне романизације месног становништва, другим речима да су Наис насељавали већином домороци трачког или илирског порекла, а не војни ветерани - досељеници из других крајева Царства. Забележена су илирска имена Андиа, Дасиус, Планниус, Варанус, као и још бројнија трачка имена, попут Битус, Бассус, Дизо, Цоццаиус и друга.
У 3. и 4. веку подаци о Наису постају све бројнији. Он је, поред Сердике (Софије) и Пауталије (Ћустендил у Бугарској) најзначајније место нове провинције - Медитеранске Дакије (Дациа Медитерранеа). Најзначајнији догађај повезан са Наисом десио се 269. године када је у близини града цар Клаудије Ii Готски у великој бици разбио војску Гота и побио 50.000 непријатеља.
На ретким споменицима забележена су и имена неких декуриона - чланова управе града, попут Марка Аурелија Посидонија и Аурелија Бита, чија се жена звала Кандида. На једном жртвенику из 221. године посвећеном богињи Фортуни, чији је култ био доста раширен, забележено је и име свештеника из Наиса - Аурелија Декстера.
У Наису је постојала и царска радионица доброг сребрног посуђа, од ког су неки примерци сачувани. Тако се на неким тањирима налази посвета августу Лицинију (вероватно из 316. године), са речима Лицини Аугусте семпер винцас („августе Лициније, да увек побеђујеш!”). Постоје и посуде израђене у част других царева - Констанција Ii, Грацијана, Теодосија И.
Забележено је и да је Константин Велики овај град величанствено украсио. У његово доба град је могао да броји између 10.000 и 20.000 становника. Тада су вероватно изграђене и терме, акведукт, базилике, форум, виле. Насеље се простирало на подручју које данас обухвата турска тврђава и ширило се према југу, до реке. У археолошким истраживањима у кориту реке Нишаве нађено је више драгоцених предмета, попут бронзане главе цара Константина, статуе бога Јупитера на престолу, женског портрета од мермера... Није познато на који начин су ови предмети доспели у реку, да ли су у њу били намерно бачени или је то последица поплава или разарања града.
Историчар Амијан Марцелин забележио је да је Наис „веома богат град” (цопиосум оппидум), који је био „више пута опседан, али се никада није предао нити био освојен”.
У предграђу Наиса, на три миље од града, развила се у Константиново доба Медиана. У њој су приликом откопавања откривене лепо украшене виле, као и други објекти, са мозаицима на подовима. Грађевине су подизане на ширем простору (преко 40 ха), на високој обали мало даље од реке, у подножју брегова, у близини извора термалних вода (Нишка бања). Медијана је вероватно служила као привремена резиденција царева у 4. веку, угодно одмориште на њиховим честим путовањима кроз ове крајеве.


Константин постаје цар
Након очевог унапређења и одласка на Запад - у Галију и Британију, дечак Константин и даље је боравио на двору врховног августа Диоклецијана. Оца ће поново видети тек након више од десет година. Константин је растао и образовао се на двору пратећи цара на свим путовањима и тако, из близине, учио се вештини владања. као млад официр учествовао је, уз цезара Галерија, у биткама против Персијанаца (296-297) и показао изванредну даровитост војсковође, као и изузетну снагу и храброст - одлике које ће му помоћи да се постепено издигне изнад свих будућих конкурената за власт.
Након проглашења друге тетрархије (303. године), када су Констанције и Галерије изабрани за августе, а када је, неочекивано, Константин заобиђен као могући цезар и наследник престола, већ болесни Констанције затражио је од Галерија да му пошаље сина на његов двор у Тријер на Рајни. Галерије је неко време оклевао, а каснији догађаји вероватно су га навели да зажали што је уопште пристао на Константинов одлазак. Десило се то 306. године, када се већ распиривала битка око власти између неколико императора. Плашећи се завере, Константин је без одмора јурио преко Балкана ка двору свог оца не застајући ни часа на постајама за замену коња. Причало се да је на неким постајама побио све резервне коње како би успорио потеру. Након доласка у Британију, истакао се у борбама против дивљих Келта. То му је донело додатну подршку у легијама његовог оца. И тако, када је Констанције Хлор умро 306. године у Ебурацуму (данас Единбург), легионари су, не чекајући одлуку другог августа, за Констанцијевог наследника прогласили Константина.
Од те, 306, године, Константин ће што мачем, што лукавством постепено стварати простор да постане једини, неприкосновени владар Империје. За то му је требало још 18 година. Борба за Диоклецијаново наслеђе међу бројним августима и цезарима у годинама 306-313. личила је на сложену друштвену игру у којој су комбинована дипломатска средства склапања савеза и коалиција, са изненадним нападима и одважним ратовањима по начелу борбе на „све или ништа”. када је требало, Константин је знао да чека, као и да буде брз и крајње одважан. једном би се показао владарски широкогруд, спреман да прашта, да би други пут, у духу свог времена, доносио најсуровије одлуке.
Тако се, 306. године, након што је врховни август Галерије одбио да га прихвати као сувладара августа, Константин задовољио и титулом млађег владара - цезара. Као и његов отац, и Константин се, зарад политичког интереса, развео од прве жене (Минервине) са којом је имао сина по имену Крисп и оженио са Фаустом, кћерком бившег августа Максимијана. Ипак, таст се показао као непоуздан савезник. Након погубљења Максимијана, Константин се одрекао сваке везе са породицом и идеологијом „Херкула” (Максимином и Максенцијем) и нашао наводну везу свог оца са једним ранијим илирским царем - Клаудијем Готским (који је можда такође био пореклом из околине Наисуса). У том раздобљу Константин се посебно посветио веровању у Аполона - Непобедиво сунце (Сол Инвицтус), то јест, вери свог оца која је била омиљена и међу царевима друге половине 3. века, попут Клаудија Готског и Аурелијана.
Стари Милвијански мост преко Тибра у Риму још и данас постоји. Код тог моста збио се један од оних легендарних догађаја који чине повест раног хришћанства. Битка између Константина и Максенција одиграла се 28. октобра 312. године и то је прекретница у Константиновој борби за потпуну власт над Царством. Константин је претходно обезбедио савез са августом Лицинијем, који је тада држао власт у Илирику, обећавши му своју сестру за жену. Затим је упао у Италију, на челу мале али добро обучене и опремљене војске. Заузео је Торино (Августа Тауринорум) и Верону, победио у више сукоба Максенцијеве трупе и затим кренуо на Рим. Био је то смео потез. Рим је био добро утврђен, огроман, практично неосвојив град. Максенције је располагао бројним снагама. Неколико претходних покушаја заузимања Рима и рушења узурпатора Максенција неславно је прошло.
Константинов познаник Лактанције је у свом делу „О смрти прогонитеља Цркве” описао да је уочи битке, „Константину јављено у сну да пре него што навали на непријатеља утисне у штитове својих војника небески знак: грчка слова Хи и Ро, од грчке речи Христос”. Касније се развила и легенда да је Константин на небу видео знак крста и поруку „са овим ћеш победити”.
Док су Константинове трупе испред зидина града покушавале да у мањим окршајима извуку непријатеља, несигурни Максенције у граду је припремао прославу годишњице свог доласка на престо. Народ се окупио на Хиподрому, а Максенције је наредио да овлашћени свештеници и магистрати завире у свете пророчке књиге - Сибилске књиге - које су коришћене само у најкритичнијим тренуцима у историји града. У књигама је прочитана реченица да ће „тога дана погинути непријатељ Рима”. Ово је охрабрило Максенција и он је изашао изван зидина да се придружи својим трупама које су се већ бориле са Константиновим легионарима. Када су његове трупе почеле да беже, Максенције је покушао да се врати у град. настала је гужва на импровизованом понтонском мосту и он се, „божјом помоћи”, преполовио и Максенције је нашао смрт у таласима Тибра. Тако је Константин тријумфално освојио Рим и Италију.


Милански едикт
Након победе, Константин је објавио помирење и мир целом „свету”. године 313. у Медиолануму (Милано) сусрећу се два преостала владара - Константин и Лициније - и договарају се о даљем савезу. Лициније се најзад жени Константиновом сестром Констанцом. На истом састанку два владара усвајају чувену објаву - Милански едикт о толеранцији свих вера, када је хришћанска црква најзад прихваћена као равноправна са осталим религијама Царства. У едикту се каже: „Ми августи, ја Константин и ја Лициније, срећно смо се састали у Медиолануму и договорили о свим оним стварима које су од користи за државу. Треба допустити хришћанима и свим другим да слободно пригрле ону веру коју би хтели... тако захтева државни мир да смо ми слободу вероисповести и јавног богослужења дали не само хришћанима него и свим другима... свако који би хтео хришћанску веру исповедати то може слободно да чини, да му нико у томе не смета и да га не узнемирава...” У следећих седам деценија хришћанство је у Римском царству уживало равноправност, па и првенство пред другим религијама, да би 387. године било проглашено и за једину веру Империје. Следећи свог императора, „у Цркву је почела да се слива маса”. Процењује се да је до Константиновог обраћења у хришћанство, у целој Империји било највише десет одсто становника који су се сматрали хришћанима. Од тада, број хришћана стално је растао.
Константин је био сујеверан, не превише образован, амбициозан и страстан човек који се за хришћанство везао постепено. Постепено се окружио хришћанским бискупима, дао посебне повластице хришћанској цркви (ослобађање од пореза, право суђења, дарови и друго), градио хришћанске храмове.
Све више се удаљава од паганства, до те мере да је током прославе свог јубилеја (315. године) одбио да се попне на Капитол да би принео жртве пред храмом Јупитера Највећег и Најбољег. Већ 319. године, царска верска политика до те мере је промењена да те године Константин објављује едикт о поштовању паганских вера - нешто што се у ранијим временима подразумевало. Времена су се заиста брзо мењала. Ипак, цар и даље води помирљиву политику према паганима све до тренутка када побеђује конкурента Лицинија (323) и када постаје једини и неприкосновени владар Империје. За једног владара на земљи - једна вера.
Хришћанство постаје државна вера
Почевши са Константином, држава и црква све више се прожимају. Тај поступак траје кроз цели 4. век, па и касније. „Може се без икаквог претеривања рећи да је обраћење цара Константина имало за последицу преокрет већи од свих које је Црква икада доживела”.
Тако ни историја Римског царства у нашим крајевима није више ограничена само на приче о царевима, насељима и легијама, већ добија и додатне учеснике: хришћанске бискупе, свеце и јеретике. Од Константиновог времена „хришћанство стварно постаје судбина света”.
У последњим годинама своје власти, Константин је све више био обузет манијом величине као и осећањем посебне мисије, као божији представник на земљи. У том раздобљу постаје и све неповерљивији према својим најближима, па тако 326. године наређује погубљење сина Криспа, као и супруге Фаусте.
Једноставан и без филозофског образовања, мешао се у хришћанске догматске спорове који су претили да доведу у питање јединство тек признате вере. Константин је сазвао први „екуменски” (општи) црквени сабор у Никеји у лето 325. године. Сабор ипак није био сасвим „екуменски” јер је углавном окупио епископе из источног дела Царства, док је са запада присуствовало тек неколико представника, међу којима и посланици римског бискупа (папе). Већина од око 300 присутних епископа, које је подржавао Константин у Никеји се успротивила Аријевом учењу, прогласивши га за јерес. Арије је био прогнан у Илирик, а његово учење осуђено и списи спаљени. Утврђен је „симбол вере” из Никеје који се и данас декламује по црквама:
„Верујемо у једног Бога, Оца, Сведржитеља, творца свих видљивих и невидљивих ствари. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Једнородног, од оца рођеног, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног са Оцем...”
Вероватно је на снагу теолошких ставова утицала и царева подршка, потпомогнута бројношћу легионара који су окруживали сабор, као и најава да ће епископи који се буду противили мишљењу Константина и саборске већине бити смењени и протерани. Тако је, тек неколико деценија након што је признато и прихваћено као државна вера, хришћанство дубоко загазило на стазу нетолеранције и прогона различитих мишљења и вера, што ће бити правац кога ће се све чвршће држати и у наредним вековима.
Последњих година пред смрт, Константин је наредио градњу огромне цркве Светих апостола у Цариграду, на једном узвишењу које надвисује цео град. Наредио је да се нађу и у ту цркву сахране мошти свих 12 хришћанских апостола, а у средишту, између апостола, предвидео је сопствени гроб: „Константин - једнак апостолима”, како је волео да га ословљавају у последњим годинама живота.



***
Оцена Константина као човека и његове историјске улоге веома је противречна, чак и у редовима саме хришћанске цркве. „За источно хришћанство Константин је и до данас остао свети зачетник хришћанског света, оружје победе светлости над мраком која крунише подвиг Мученика. Запад у ‘константиновско м свету’ обично види почетак поробљавања Цркве или чак први ‘пад’ хришћанске цркве са висина ранохришћанске слободе”.


Душко Лопандић
odgoovorite sa citatom
  #4  
Staro 07.11.2006, 12:23
bokiii
Gost
 
prilozi: n/a
Четврти крсташки поход сумрак византије
Анђели таштине
Неизмерна похлепа раздвојила је два царства и две вере
да се до данас никад не саставе



Византији су два пута могла да воде ка врховној власти (то јест, царству): једни су је добијали рођењем у царском пурпуру, као родитељско наслеђе, другима је долазила судбински, као „Божја награда за њихове врлине”. Колико год је у Византији круну могао да добије и неко ко није царског порекла, још лакше је могао да је изгуби ако је није био достојан: четрдесет и три цара у историји Византије насилно су изгубила престо (свргнути, убијени, абдицирали).
Кућа Анђела није била ни посебно стара нити се нечим посебно одликовала. Анђели би вероватно остали непознати изван лидијског града Филаделфије да се једна од кћери цара Алексија I Комнина, порфирогенита Теодора, није заљубила и удала за провинцијског племића Константина Анђела. Овај брак обезбедио је породици брз успон и многобројне високе положаје и почасти у наредним генерацијама. Али, био је то тужан дан за Царство кад су Анђели преузели власт. Јер „од свих породица које су у неком раздобљу носиле царску круну, Анђели су били најгори”. Сваки од тројице Анђела који су се кратко дичили круном – Исак II, Алексије III, Алексије IV – био је на свој начин „одговоран за највећу катастрофу која је икад задесила Константинопољ до његовог коначног пада”.


Почетак краја
Први владар из ове породице Исак Анђел постао је цар 1185. године готово случајно, спасавајући голи живот у градској побуни против цара Андроника I Комнина. Након доласка на власт живео је у велелепном дворцу који је подигао на једном од острва у Мраморном мору. Био је окружен наложницама и лакрдијашима које је примао у исто време кад и царске принцезе. Старе болести византијске државе, прикриване у доба претходне династије Комнина, избиле су на површину. Продавање положаја, подмићивање, уцењивање скупљача пореза постали су свакодневна појава. За цара Исака II говорило се да продаје чиновничке положаје као поврће на пијаци. Ипак, Исак II показивао је бар неке напоре да поправи положај Византије у спољним пословима, па је водио више ратних похода против Бугара и Срба. Иако је 1190. године у жестокој бици поразио војску великог жупана Стефана Немање, на крају је признао већину ранијих освајања која је постигао Немања. Као посебан доказ својих мирољубивих намера, цар је удао нећаку Евдокију (Јевдокију) за Немањиног средњег сина Стефана (Првовенчаног).
Током једног од наредних похода 1195. године против Бугара, цар је приликом одласка у лов био жртва завере иза које је стајао његов старији брат Алексије (Евдокијин отац, таст Стефана Немањића, деда будућег краља Радослава Немањића). Исак је ухваћен и ослепљен, а затим бачен у тамницу заједно са својим младим сином Алексијем.
Али, у току осам година владавине Алексија III стање у Царству се погоршало, распад државе био је све видљивији. „Алексије III је типичан производ овога доба опадања. Крајње властољубље спојило се у њему са кукавичком слабошћу.” Овај безобзирни човек упамћен је, између осталог, и по томе што је ослепео два цара – супарника – од којих је један био његов рођени брат, а други његов зет. Алексије је дане проводио забављен једино својим задовољствима на које је нештедимице трошио из државне благајне.
Непријатељи Царства нису мировали. Алексија III посебно је узнемиравао његов царски противник са запада, немачки цар Хенрик VI (син Фридриха Барбаросе) који је као муж норманске принцезе захтевао поседе на Балкану између Драча и Солуна. Хенрик је у мају 1197. године оженио свог брата Филипа Швапског кћерком свргнутог цара Исака II, Ирином, чиме је стекао право да се бори за престо у Цариграду приказујући се као покровитељ и осветник Исакове породице против узурпатора Алексија III.
Уплашени Алексије пристао је да немачком цару плаћа огроман данак. Уведен је посебан „алемански порез”, али огромна сума није могла да се сакупи. Зато је Алексије III у очајању наредио да се покупи и накит са царских гробова у цркви Светих апостола како би одобровољио надмоћног противника. Цар је нашао ненадану помоћ у римском папи Инокентију III, који се противио нападу на Византију, плашећи се превеликог јачања његовог супарника – немачког цара. Али, пре него што је дошло до напада, Алексију је помогла судбина: у септембру 1197. године цар Хенрик VI изненада је умро у току похода на Сицилију, а западно царство за неко време се распало. Цар Алексије III могао је да одахне. Али, не задуго.
Очевидна слабост Византијског царства око 1200. године наводила је на мисао о његовом освајању. Није се само један вођа крсташког рата заносио мишљу о немерљивом богатству које су скривале цариградске зидине. Већ цар Фридрих Барбароса и српски велики жупан Стефан Немања, током Трећег крсташког рата, године 1189. у Нишу кују планове за напад на Византију. Било је потребно неколико деценија лоше власти у Цариграду, неколико неспособних василевса, група одважних крсташких вођа и један дрски сплеткарош високог стила (млетачки дужд Дандоло) да се догоди неминовно. Припремао се одлучни ударац против Византије.


Крсташке галије под Цариградом
У јулу 1203. године, или 6711. године византијске ере, стражари на кулама Константиновог града угледали су на стотине венецијанских галија како се лагано приближавају другој обали залива Златни рог ка трговачком предграђу званом Галата. Галије су возиле војску крсташких витезова, већином Француза и Фламанаца, који су се, а да ни сами нису јасно схватали како, уместо под зидинама светог града Јерусалима, обрели испред хришћанског Цариграда. Први напад крсташа био је усмерен на кулу у Галати. У кули се, наиме, завршавао огромни ланац који је од цариградских зидина, преко читавог залива, спречавао улаз бродова у Златни рог, па тиме и напад на град са мора.
Византијска одбрана куле трајала је само један дан. Већ наредног јутра ланац је пао и целокупна венецијанска флота с крсташком војском нашла се под зидинама Цариграда. Последњи чин трагедије Византијског царства могао је да почне.
Четврти крсташки рат покренуо је пет година раније папа Инокентије III чим је изабран (1198. године). Требало је доста времена да се крсташи са севера Европе окупе и крену изнајмљеним венецијанским галијама у поход ка Светој земљи. Али, ни папа нити крсташке вође нису рачунале на један лик који ће читав поход преокренути ка остварењу сасвим других намера. Венецијански дужд Енрико Дандоло био је већ веома стар и готово потпуно слеп. Лукав вођа и вешт политичар, искористиће немогућност крсташа да плате превоз до Свете земље и навешће их да за рачун Венеције освоје угарски Задар, а затим и Цариград. Изговор за долазак крсташа под цариградске зидине била је њихова наводна намера да врате на престо младог царевића Алексија и његовог оца, слепог Исака II који је чамио у затвору у који га је бацио брат Алексије III. Наравно, за дужда Дандола прави циљ је било освајање Византијског царства како би Венеција несметано трговала по Медитерану и Црном мору.
Тако су се у јулу 1203. године са једне и друге стране цариградских зидина нашла два сукобљена владара који су, сваки у своје време, били у блиској вези са српским великим жупаном Стефаном Првовенчаним: Алексије III је, како смо поменули, био отац Стефанове прве жене Евдокије, а дужд Енрико Дандоло деда његове последње жене Ане Дандоло. Те, 1203. године разведена Евдокија већ се вратила на очев двор и присуствовала опсади и трагедији Цариграда.
А трагедија је имала више чинова.
Први чин почео је 17. јула 1203. године кад су крсташка и венецијанска војска, предвођене слепим дуждом, успеле да продру преко зидина, запале један део града и да уместо Алексија III на престо доведу слепог Исака II и његовог лакомисленог сина који ће бити крунисан као цар Алексије IV. Крсташи и Венецијанци нису се задовољили сменом на престолу, него су остали испред града очекујући богату награду од новог цара – и то толико велику да ни цела Византија није могла да их подмири.
Међучин трагедије наступио је 25. јануара 1204. године кад је управник двора Алексије Мурзуфлос уз подршку становништва, огорченог понашањем крсташа, преузео власт под именом Алексије V. Претходни владари, отац и син, задављени су, а нови цар покушаће, наврат-нанос, да ојача зидине ради одбране од очекиваног крсташког напада. Бивша жена великог жупана Стефана Немањића, царска кћи Евдокија, која је још у граду, удаће се за овог предузимљивог, али ипак неуспешног владара.
Последњи чин драме наступа 9. априла 1204, односно 6712. године, пре скоро осам векова, кад крсташко-венецијанска војска по други пут за годину осваја зидине и коначно заузима Цариград. Први пут након осам векова од оснивања град који се одупро безбројним опсадама и нападима – Гота, Словена, Арабљана, Руса, Нормана – није одолео. Заузимање Константинопоља било је увод за можда највећу пљачку која је запамћена у целој прошлости Европе. Три дана трају пљачке, убиства, напаствовања, паљење града… Разарање је било такво да је запрепастило и самога папу Инокентија III који је на Венецијанце бацио анатему.
Савременик збивања Никита Хонијат пише како су освајачи „разбијали свете слике и бацали свете реликвије Мученика на места која се стидим да поменем, свуда разбацујући тело и крв Спасиоца. Ти гласници Антихриста грабили су црквене посуде и откидали накит и украсе како би их користили као посуде за пиће... У Великој цркви уништили су часни олтар, дело уметности којем се дивио цели свет, поделивши између себе његове делове... И довели су коње и муле у Цркву како би лакше одвлачили откинуте комаде богатства... Проститутка је посађена на престо Патријарха, урлајући погрде, скарадно певајући и плешући... По улицама, по кућама и црквама могли су се само чути крици и запомагање.”
Четврти крсташки рат је „један од најмрачнијих тренутака хришћанства”. „Никад, још од дана варварских најезди вековима уназад, Европа није видела такву оргију бруталности и вандализма; никад у целој историји није толико лепоте, толико величанствених уметничких дела било уништено у тако кратком времену...” Сматра се да је с паљењем Цариграда 1204. године заувек изгубљено више писаних дела класичне грчке и римске културе него што се десило приликом пљачке Рима у петом веку или приликом пожара који је прогутао Александријску библиотеку у седмом веку. Оно што нам је данас преостало само је мали део огромне збирке класичне грчке филозофије и књижевности која је неповратно нестала у цариградским ватрама.
Оно што није уништено развучено је по западној Европи – од уметничких дела, као што су коњи на катедрали Светог Марка и многе друге драгоцености које се и данас могу видети у Венецији и другде – до безбројних светих реликвија, попут оних што се налазе у Светој капели (Ste Chapelle) у Паризу, саграђеној за ту прилику. Само један сакупљач светих мошти, Роберт од Кларија, кући је донео четрдесет реликвија међу којима: парчиће Светог крста, неколико трнова са Христове круне, део Богородичине одеће, посуду и сунђер коришћене током распећа, руку светог Марка, прст свете Јелене, комад одеће коју је носио Христ на распећу... С друге стране, велики број античких дела израђених у бронзи и бакру једноставно је претопљен за потребе благајне латинских господара Константинопоља . Византијски хроничар Никита Хонијат по сећању је направио списак уништених античких дела међу којима се налазила Лисипова статуа Херакла, величанствена статуа Јуноне донесена из храма са Самоса, неупоредива статуа лепе Јелене и многе друге.


Последице пада Цариграда
Након освајања Цариграда крсташи ће с Венецијанцима поделити поседе Византије и успоставити краткотрајно Латинско царство које ће нестати већ након неколико деценија. Иако обновљено повратком у Цариград 1261. године, Ромејско царство више никада неће бити оно исто. Цариград ће до пада под Турке бити само сенка своје сенке. А василевс и аутократор (цар и самодржац) Римљана то ће остати само по имену. Цариград, истина, више неће играти водећу политичку улогу, чак ни на Балкану, али византијска цивилизација још једном ће, попут умируће звезде, заблистати у време „ренесансе Палеолога” у 14. веку, да би се затим угасила попут тамног патуљка – царство сведено на површину једног града. Попут бића у агонији, Константинопољ ће пружити последњи, очајнички, херојски отпор турском нападачу 1453. године, а потом утонути у вечну тишину из које ће изронити турски Истанбул.
Исто тако тешке последице пад Цариграда имао је на односе две хришћанске цркве – православља и католичанства. Иако је већ више од једног века владала званична подела хришћанске цркве („шизма” од 1054. године), тек је безобзирно насиље католичких хришћана над православним Цариградом коначно продубило јаз између две цркве који ни до данас није превазиђен. Овоме је сигурно допринело и понашање папе Инокентија III који је након освајања Цариграда потврдио избор новог, „латинског”, односно католичког патријарха и тиме накнадно постао саучесник у походу на Цариград коме се претходно противио. Папин притисак на источне „шизматике” није, међутим, давао никакве резултате. Папа Јован Павле II, осам стотина година касније, приликом посете Атини у мају 2001. године замолио је у име католичке цркве за опроштај – за све оно што су осам векова раније у Константинопољу починили Латини.
Поред материјалне штете освајање Цариграда имало је и друге последице по међународне и регионалне односе тога доба. Уместо једног царства, на његовом простору ствара се већи број нових држава, било латинских, било грчких, „царстава”, „деспотовина”, „краљевина” и „кнежевина”... На Балкану и у Малој Азији више латинских и грчких државица ратује за наслеђе Византије.
У новим „међународним условима” немањићка Србија брзо се прилагођава јачајући свој положај и ширећи се. Крајње практично поставља се када се ради о избору савезника. Не само због тога што ће се велики жупан Стефан Немањић оженити једном Венецијанком или што ће сину из тога брака (будућем краљу Урошу И) за жену испросити фрушку (то јест француску) племкињу звану Јелена. Стефан ће успети да обезбеди и круну од папе, па ће 1217. године постати „првовенчани” краљ у својој земљи. А брат му Сава, монах у Светој гори, путоваће у Никеју, ново седиште ромејског цара, као и патријарха, да измоли аутокефалност за Српску православну цркву. Најзад, ни проглашење упокојеног Стефана Немање – монаха Симеона – за светог није, вероватно, могло да се деси пре пропасти Цариграда.
Може се, тако, рећи да је Србија Немањића искористила Четврти крсташки рат и привремени пад Византије да се од полувазалне државе потпуно осамостали и постане једна од важних сила на овом подручју, али је, истовремено, остала привржена културном и верском наслеђу византијске цивилизације.


Душко Лопандић
odgoovorite sa citatom
  #5  
Staro 07.11.2006, 12:24
bokiii
Gost
 
prilozi: n/a
Три свеца и велики жупан
Загонетни Рас
Овде је по други пут крштен Стефан Немања. Овде је оставио власт сину
који је ту и крунисан као први рашки краљ – Стефан Првовенчани.
У овој цркви посвећивани су и сви велики жупани српске земље...


Ко се упути старим путем што води од Новог Пазара ка Рашкој на само два километра од града, близу ушћа речице Дежеве у Рашку, приметиће, на брежуљку изнад пута, необичну и на први поглед веома стару цркву. Ниска, неправилног облика, окренута ка међуречју, изграђена је од грубог, необрађеног камена и нешто цигле, с ротондом и осмоугаоном куполом. Још се местимично види зид којим је читава зараван на којој се црква налази била ограђена. Након што погнути прођете кроз ниски црквени улаз, наћи ћете се у тами коју само местимице разбија бледо светло што успева да се пробије кроз неколико пукотина-прозора у дебелим зидовима. Гласови у овом хладњикавом простору као да тону у празнину векова. И као да се сва тама прохујалих дана згуснула у углове и око једва видљивих и тешко оштећених фресака из којих, ипак, пробијају свечане и тихе поруке са лица светих. Дотакавши хладноћу камена и храпавост фресака, путнику се указује прилика да ту, на трен, готово физички опипа хиљаду година прошлости.
Петрова црква, односно, црква Светих апостола Петра и Павла, вековима је била седиште епископа Раса, престоног места Србије завученог у котлину речице Рашке, заштићеног са неколико утврђених градина. Реч је о можда најстаријој цркви Србије, повезаној са неким од најзначајнијих збивања нашег средњег века. Испред цркве одржавали су се државно-црквени сабори.
О њеном настанку сачуване су две легенде. По првој, цркву, као и епископију, основао је апостол Тит, ученик светог Павла, који је живео у првом и другом веку. Кад је свети Сава ишао у Никеју да би Србији обезбедио архиепископију, он се, наводно, позивао на ово предање пошто је аутокефалност могла да добије само она црква коју је основао неки од првих апостола. Друго предање налази се у „Летопису попа Дукљанина” из 12. века. Он прича да је дукљански краљ Бело Павлимир, уз помоћ Римљана, победио рашког владара Љутомира. Након победе Римљани су поред Бање (Цалданае) саградили тврђаву и цркву „у част блаженог Петра апостола” која је од тада постала епископија (10. век).


Усред српске земље
Савремена археолошка и друга истраживања потврђују старост цркве као и посебан сакрални значај места на ком се она налази и које је још у античка времена било светилиште и гробље. Као и читава историја ових крајева, историја овог места и цркве непрекидна је повест разарања и обнове. Према истраживањима, на овом се месту разазнаје чак дванаест раздобља од праисторије до новијих времена. Испод саме цркве нађене су, између осталог, богате праисторијске хумке у којима мора да су сахрањени непознати племенски владари из 6. и 5. века пре наше ере.




Први пут црква је изграђена у 6. веку на претхришћанској основи (округлој ротонди), али она је срушена у 7. веку, вероватно приликом доласка Словена. Обновљена је крајем 9. столећа кад је, по свој прилици, створена и епископија у саставу Охридске архиепископије. У наредним вековима почиње и најзначајније раздобље – развој рашке државе, успон Немање и његових потомака као и снажење православља, захваљујући светом Сави. Од 11. до 13. века фреске у цркви обновљене су чак четири пута. Почетком 16. века угашена је епископија да би извесно време, верује се, црква служила и као џамија. Почетком 18. века поново је уређена залагањем патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте. У 19. веку извесно време служила је и као турски војни магазин.
У доба великих жупана Рас је био њихово „столно место” које се налазило „усред српске земље”. Тако се наводи у биографији Стефана Немање коју је написао његов син и наследник. Словенско име Рас настало је претварањем назива античког града Арса који се налазио на истом месту и који би у трибалско-трачком језику значио река, односно, „вода која тече”. Историчар Прокопије наводи Рас међу тврђавама које је цар Јустинијан обновио у Дарданији (6. век).
У Расу је још од 10. века, а можда и раније, постојала епископија, једина у Србији у то време, не рачунајући приморје. Без сумње, Рас је у дугом раздобљу од око 300 година (око 950. године до 1282. године) био српско столно место, са епископијом и са двором. Странци су касније по Расу читаву земљу називали Рашка, а житеље Рашани. Колико год био значајан за историју великих жупана, Рас и данас истраживаче своје прошлости оставља помало у недоумици, чак и забуни. Одавно је примећено да српски извори малокад изричито помињу Рас по имену. Ниједан од наших великих списатеља 13. века (свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије) не спомиње изреком град Рас. Град Рас у српским изворима последњи пут узгред помиње старац Симеон, писац „Вукановог јеванђеља”, почетком 13. века. Он каже да је књигу написао своме господину, великом жупану, „живећи у пећини, у граду Расу”. Занимљиво је, дакле, да се Рас више не помиње у познијим документима, иако мора да је играо значајну улогу у српској прошлости све до времена краља Уроша Ii Милутина кад се средиште српске државе и владарски двор померају ка југоистоку, према Косову и Македонији.
Ни до данас није сасвим јасно шта се подразумевало под именом Рас: утврђење, град, област или само жупа.
Загонетка је потпуна ако се има у виду да није сасвим сигурно где се налазио стари Рас: у непосредној близини цркве Светих апостола Петра и Павла, на брду Постење, или неколико километара даље, на Градини изнад средњовековног места Трговиште. И за једну и за другу претпоставку постоје одређене археолошке потврде.
До пре деценију и по превладавало је мишљење да се стари град Рас налазио на брду Градина, око 11 километара западно од Новог Пазара, у живописном брдовитом пределу крај ушћа Себчевске реке у Рашку, недалеко од манастира Сопоћани, на месту где су се спајали путеви који су са запада и југа водили даље ка истоку. Током археолошких ископавања нађени су остаци насеља из разних временских раздобља почевши још од 2000 година пре наше ере, па преко антике, Рима, Византије, до средњовековног доба.
Из средњег века нађени су остаци палисадног утврђења (време Алексија Комнина) које ће релативно брзо бити спаљено. На његовом месту саграђен је чвршћи, камени кастел, неправилно издужене основе, дубине од око 180 метара и ширине 20 до 60 метара. Кастел је био ојачан са пет кула. Ово утврђење, које се везује за владавину Алексијевог сина цара Јована Ii Комнина, претрпело је разарање, као и поновну обнову, што се повезује са српско–византиј ским борбама из тог времена. Утврђење је даље обнављано и јачано (резиденцијални комплекс) у време српске власти, кад је вероватно служило као владарски „рефугијум” (уточиште у доба немира), али и као ковница првог српског новца (у време краља Радослава) да би убрзо затим било спаљено и заувек разрушено.


Молитве светом Ђорђу
Новија археолошка истраживања ојачала су претпоставку која види град (тврђаву) Рас непосредно код цркве Петра и Павла, на брду Постење. У новијим ископавањима на овом брегу препознато је девет слојева разних култура, од праисторије, антике до средњег века, као и утврђење величине 390 са 90 метара унутар кога је до сада нађено више од 30 камених здања. Ово је највећа тврђава на простору читаве Рашке области и, по свему, у тесној вези са епископском црквом Светог Петра и Павла, као и са утврђењем каснијег манастира Светог Ђорђа. У утврђењу су откривени и велика црква, дворац, мала црква уз дворац, куле и капије, стамбене зграде градског ткива. Реч је о „највећем археолошком налазишту у средишту старог Раса”.
Иако недоумица између два налазишта није до краја окончана, остаје оцена која је изнета још давно: да престоница великих жупана у Расу „није била сабијена у град Рас, него је ваља сматрати по целом оном месту...” Све указује на то да је Рас некад био велико разуђено насеље – варошко-сеоских особина – са засеоцима. На његовом простору налазило се више мањих или већих утврђења, као и само насеље са засеоцима и са црквама и манастирима, затим дворови за владара, његову родбину и властелу, бања, трговиште, житни трг, речни мостови, занатска средишта...
У житију свога оца Стефан Немањић описује да се Стефан Немања, кад су га на превару заробила и оковала браћа, ослободио захваљујући молитвама светом Ђорђу. У бици код Патина – Звечана, на Косову, године 1168. Немања је, опет захваљујући светом Ђорђу, поразио своју браћу и осигурао власт у Србији. Тихомир, раније велики жупан, удавио се у току битке у реци Ситници.
„...Овај свети господин мој поче са журбом, ни мало не закаснивши, да зида храм светог и преславног и великог Христовог мученика Ђорђа, са ревношћу и љубављу, и сврши га, призивајући свога брзог помоћника, и украси га свим радовима, изврсно свим делима црквеним.”
Задужбини светом Ђорђу до тада није било равне у целој Србији. На изузетном положају и недалеко од древне рашке епископије, црква Светог Ђорђа симболично је потврђивала да је хришћанска, православна мисао у основу српске државности и да постоји потпуни склад између вере и државе. Изграђен је тако да нико у Расу не би могао ни помислити да Немањина власт није под изравним покровитељством Бога. „И чинећи Бог свакојако на боље људима, и не желећи људску погибељ, постави ме за великог жупана, названог на светом крштењу Стефан Немања”, каже се у „Хиландарској повељи”.
Манастир Ђурђеви ступови изграђен је у Расу, на врху брега који издалека надвисује околину, изнад речице Рашке и недалеко од старе епископске цркве Светих апостола, у близини двора великог жупана, у селу Дежева. Где год да се из ибарске равнице поглед окрене ка небу, сусреће се с Ђурђевим ступовима. За изградњу овог манастира, Немања је довео најбоље неимаре из далека – из Приморја – зидаре који су градили катедралу Светог Трифуна у Котору, чак и неке мајсторе из Италије. Црква Светог Ђорђа добила је тако особит стил, мешавину византијске архитектуре и западне романике. Она је прва у низу грађевина рашке стилске групе чији је узор својим бројним задужбинама дао велики жупан Немања. Током археолошких истраживања рушевина манастира нађен је натпис изнад западних врата цркве на коме је назначено да је црква завршена 6679. године након настанка света, односно, 1170. или 1171. године.
До улаза у цркву, постављену на највишу тачку брежуљка, ограђену високим одбрамбеним зидинама, стизало се величанственим мермерним степеницама. Црква је саграђена као једнобродна грађевина с правоугаоним наосом над којим је елипсаста купола са унутрашњим облицима романске архитектуре. Поред цркве, на невеликом манастирском простору налазила се велика трпезарија, две цистерне уз саму цркву и манастирски конаци на северу. У манастир се улазило кроз приземље једне куле, што уз јаке зидове указује на то да здање није имало само верску, већ и одбрамбену улогу. Ово потврђује и најупечатљивији део некадашњег манастира, две високе куле-звоника од око 20 метара који су надвисивали цео крај и који су, осим звоњаве, могли да служе и као осматрачнице.
Можемо само да замислимо какав је утисак остављао манастир, видљив са свих прилаза Расу, и звоњава с торњева каква се до тада никад није чула у тим крајевима. Наиме, коришћење звона било је у та времена својствено латинским црквама, па нема сумње да је овај обичај Немања упознао у младости, док је живео у приморју, у Дукљи.
Народ је ускоро почео да зове манастир по његовим звоницима – Ђурђеви ступови. Тај назив остао му је чак и онда кад су ступови до темеља порушени у једној од безбројних најезди које су ову славну Немањину задужбину постепено претвориле у непрепознатљиву рушевину.
Лебдећи у висинама, далеко изнад свакодневног метежа, уздигнут на путу ка небесима, манастир је за време целог немањићког доба уживао високо поштовање. Спадао је у „краљевске манастире”. Као први међу угледнима учествовао је у избору игумана манастира Студенице. Немањин праунук краљ Стефан Драгутин обновио га је, проширио и одредио да ту буде сахрањен.
Од 17. века, међутим, манастир је претрпео више тешких оштећења. У Другом светском рату камење са јужног зида цркве, куполе и припрате, као и са кула, окупатори су односили да би зидали утврђење код Новог Пазара. Ипак, последњих година Ђурђеви ступови боље су среће. Делимично је обновљена црква као и друге зграде да би 2002. године овде поново почео да струји и манастирски живот.


Душко Лопандић
odgoovorite sa citatom
  #6  
Staro 07.11.2006, 12:24
bokiii
Gost
 
prilozi: n/a
Наши средњовековни градови Сокоград
Утврда ни на небу ни на земљи
Повест о старом каменом граду по коме је и позната бања добила име
саткана је од мало поузданих историјских података и мноштва предања,
љупких попут његовог изузетног положаја...



Не зна се поуздано да ли су се грациозни високолетачи прво угнездили у народној песми или им је било прече да своје име пре тога подаре неприступачним врлетима у којима је човек средњег века веровао да је најсигурнији градећи камену утврду на средокраћи између неба и земље. Поуздано је једино да није поуздано кад је настао град-тврђава смештен на усправној стени изнад реке Моравице. Зна се, међутим, да први поуздан траг о њему потиче из 1413. године, из времена кад је после косовског страдања деспот Стефан Лазаревић покушавао да – оружјем, поткупљивањем и свакојаким преговарачким вештинама с нимало наивним Турцима – Србији продужи живот. Зна се и да је изграђен на темељима непознатог утврђења чије трајање археолози смештају између 4. и 7. века.
Историјских белешки о животу Сокограда нема много. Град од камена, два километра узводно Моравицом од данас свима знане Сокобање. Турски је коначно постао 1459. године, кад је и Србија престала да постоји као држава. Онда су у њему своје оружје оштрили и користили Аустријанци, и то прилично дуго: од 1690. до 1737. године. Његове утврде упознао је, 1808. године, и својеглави и разбарушени устаник Хајдук Вељко. Чини се да су се господари Сокограда ређали попут годишњих доба што је, повест нам је (не)поткупљив сведок, готово свакодневица овог поднебља.
Извесно је да је Сокоград, као средњовековна утврда, подигнут на остацима неких претходних темеља, уосталом као и многошта овде. Зна се да је у веку који међимо старим и новим то био град необично јаких зидова, великих размера и неправилне основе на коју је утицао сам облик стеновитог узвишења. Чинила су га два дела: доњи, коме се лакше прилазило и који је служио да околном становништву пружи заштиту пред непријатељем и горњи, који је био уточиште велможа, најсигурнији заклон пред наступајућом опасношћу.
Трагови данашње утврде у рушевинама, бар тако су одгонетнули археолози, упућују да се у Горњи град улазило кроз велики донжон или кулу мотриљу. На другом крају, оном према брду, био је изграђен високи заштитни зид с отворима за топове. Испод њега, у доњем делу утврде, и у тим смутним временима бујао је живот о чему сведоче и остаци преко потребне цистерне, засведене каменом и уклесане у стену. Средином столећа за нама приљежни истраживач наше старије прошлости Александар Дероко забележио је и да је видео керамичке цеви за довод кишнице... Ваљало је спреман дочекати наоружану напаст.
Сокоград је народ звао и Соколац, Соколник, али и Соколица. И сачувао неколико лепих легенди. Чини се да је најпотреснија она о Лептерији, како се данас зове можда најлепши део оближње Сокобање.
По њој, неименовани заповедник Сокограда имао је лепу кћи по имену Лептерија у коју се загледао Жупан, син господара оближњег Врмачког града. Била је то, дакако, велика љубав, али ништа мању нису гајили ни њихови родитељи, само што је ова била прилично овоземаљска и тицала се неких спорних поседа. Од брака, тако, није могло ништа да буде. Онда се двоје младих договоре да Жупан с дружином дојаше до зидина Сокограда, а да се Лептерија у међувремену искраде кроз тајни пролаз. С почетка је цео подухват наликовао бајци, али је девојчин отац убрзо открио да је нема и послао потеру за бегунцима. Његова срџба била је толико велика да је војницима наредио да је погубе чим је стигну. Тако је и било. Лептерија је страдала од мача очевих војника, а ожалошћени Жупан је, у очају, скочио у најдубљи вир Моравице и утопио се. Место, пропланак, где је страдала девојка и данас се назива Лептерија а вир – Жупан.
Друга легенда прича о паду Сокограда и каже да Турци ни после дуге опсаде нису успели да га освоје. Стамена и тешко приступачна утврда је успешно одолевала пошто су на време допремили довољно хране и чак успели да доведу воду. Народни приповедач даље вели да су нападачи онда потражили помоћ од једне јуродиве бабе која је свашта знала. Она им, за пристојну надокнаду, открије да им ваља да нађу коња ајдира и да му девет дана не дају воде, па да га тек тада прошетају око града. Где коњ почне копитом да копа, ту да они наставе јер су ту водоводне цеви које је онда лако пресећи.
Истовремено, мада приповедач не објашњава ову чудну игру главне јунакиње своје приче, баба је заповеднику града послала поруку шта му се спрема и да је најбоље да коње наопачке поткују и кроз тајни пролаз напусте утврђење. Тако је и било. Следећег јутра Турци се грдно уплашише кад су видели трагове копита помисливши да је опсађенима кришом стигло појачање. Кад су после дугог већања одлучили да ипак крену у град иза чијих зидина више није допирао жагор бранилаца, изненадила их је пустош...
Трећа легенда везана је за настанак Сокобање и данас је овде многи радо препричавају. Преносимо је зато што је и она блиско везана за, поузданим подацима сиротињску, повест Сокограда. И гласи овако:
Некад, у времена давна, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахаше котлином. Одједном, смрачи се небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке, груну гром и задрхта земља све до Шиљка на суром Ртњу. Скочи уплашен ат. Јахач паде с њега и изгуби свест. Када се господар Сокограда освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао да се осови на ноге. Лежао је беспомоћно и чекао смрт. Онда је изненада чуо гргољење воде. Лагано се, стискајући зубе од болова, придигао намеран да на онај свет не оде жедан.
Кад је, каже приповест, попио први гутљај с врела које му је дотад било непознато, у глави му се намах разбистрило. А кад је и руку ставио у воду, одмах јој се вратила снага и он се, онако у господском оделу, сручи у кладенац, за тили час оздрави, па се оран врати у своју утврду. Чим је стигао, наредио је да се изнад извора сместа подигне настрешица. Глас о лековитој води у котлини између Озрена и Ртња више нико није могао да заустави, а онда му се, много десетлећа доцније, придружио и двостих Бранислава Нушића и данас омиљена узречица мештана али и њихових многобројних гостију: „Сокобања, Сокоград/ дођеш матор, одеш млад!”
Наши средњовековни градови-утврде, данас тек неми камени сведоци нама још загонетне прошлости, нису се, како тврди већ помињани Александар Дероко, угасили због тога што их властела, као што је то било на Западу, није више могла држати, већ због тога што су их освојили Турци. Они су неке старе градове задржали само као утврђене постаје ради обезбеђења саобраћаја и лакшег управљања освојеним подручјима, док су друге, ако их већ нису порушили приликом освајања, једноставно напуштали. А онда су мештани поверовали да су нашли прави бесплатан мајдан за добијање камена...
По свој прилици, и Сокоград је поделио судбину старих градова који у новом времену више ником нису били потребни осим, наравно, околном становништву као прикладан и приручан материјал за куће и воденице... Ипак, постоји нада да ће у скорије време Сокограду изнад Сокобање умногоме бити враћен некадашњи изглед. О томе сведочи и нацрт сокобањског архитекте Вукашина Милетића који је пре неколико година проглашен за најбољи с надом да ће убрзо бити и опредмећен.
У међувремену соколови су постали права реткост и око Сокограда и изнад Сокобање, једино се још гнезде у месним проспектима, легендама, песмама и топонимима старих насеобина. Можда им недостаје рука с одговарајућом рукавицом за некад омиљен лов средњовековне властеле или су данашњи голубови дружељубивији с обзиром да прилично слободно слећу на рамена и мештана и гостију.


Петар Милатовић
odgoovorite sa citatom
  #7  
Staro 07.11.2006, 12:25
bokiii
Gost
 
prilozi: n/a
Наши средњовековни градови - Ново Брдо
Чудеса на Сребрној планини
Бајковите приче о „мајци градова” које су као пламен запалиле не само Европу, и чак изазвале ратове због најдрагоценијег метала средњег века, имале су и те какво покриће...



Било је то некако у време кад је у Ђенови тек закмечао Кристифор Колумбо. Нови континент био је далеко још добрих четрдесет година. Америка није била убележена чак ни као Terra Incognita, непозната земља. Управо тада, средином 15. века, млетачки картограф фра Мауро саставио је своју карту света (Il Mappamondo). Важне земље и градове обележавао је великим, а остале средњим и малим словима. На Балканском полуострву најјаче је истакао Србију, а од градова Ново Брдо. Поред његовог назива, додао је, такође великим словима, fosse da oro et arcento (рудници сребра и злата). Ново Брдо је приказао као снажну тврђаву са три куле.
У исто то време многи путописци али и историчари исписују готово бајковите приче о богатству Новог Брда, али и Србије уопште.
Тако француски путописац Бертрандон де ла Брокијер бележи да српски деспот Ђурђе Бранковић има град по имену Ново Брдо толико богат златном и сребрном рудом да му годишње доноси више од двеста хиљада дуката „без којих би одавно био изгнан из своје земље Рашке”. Константин Филозоф у свом „Житију деспота Стефана Лазаревића” Ново Брдо помиње као „град сребрни и у истину златни”, док Константин Михаиловић вели да је Ново Брдо „Сребрна и Златна Планина”.
Преношен важним и никад посве сигурним караванским путевима, глас о таквој Србији хитао је на све стране света. Тако је византијски историчар Критовул писао да у њој злато и сребро просто извиру, а где год се закопа, наилази се на богата лежишта, издашнија од чувених рудника Индије. Слично, у поверљивим списима, дојављују и угарски краљ Ладислав и пољски каноник Длугош. А турски историчар Дурсун-бег, који је под командом султана Мехмеда II Освајача учествовао у коначном освајању Србије, забележио је:„Земља је та средиште свих земаља и сва је један мајдан злата и сребра”.
Уз Ново Брдо, у време Деспотовине Стефана Лазаревића и, посебно, Ђурђа Бранковића свој процват доживљава и Сребреница, али и Рудник, те не чуде фантастичне приче о земљи пребогатој најдрагоценијим металима које су распаљивале машту не само обичног човека него, по њу још више и још опасније, и владара који су желели да сами убирају богатство из комшијских рудника. Тако су Турци – након неколико освајања – коначно запосели Ново Брдо 1455. године и, с мањим прекидима, њиме господарили до 1912. године. Али то одавно, од краја 15. века, више није било „оно” Ново Брдо.
Некадашња „мајка градова” данас је, тридесетак километара југоисточно од Приштине, практично „забрањен град” препуштен неком другом времену и људима склоним да кроз окна новоподигнутих викенд-кућица исписују неку нову (своју) повест. Чак и бугарски историчари у новије време покушавају да средњовековно Ново Брдо сместе међу драгоцени багаж трагања за својом прошлошћу.
Ова наша данашња прича о златном добу златног града настала је на основу проверених, и проверљивих, података. Они су углавном преузети из недавно објављене монографије Републичког завода за заштиту споменика културе под називом „Ново Брдо” аутора: Војислава Јовановића, Симе Ћирковића, Емине Зечевић, Вујадина Иванишевића и Весне Радић, као и из обимне студије „Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба” Момчила Спремића.


За спас – Италије
Смештено у планинском пределу, између обронака Копаоника и Скопске Црне Горе, изнад Криве реке, леве притоке Биначке Мораве, Ново Брдо се први пут помиње 1319. године, на самом крају владавине краља Милутина. Овај податак, сачуван у Дубровачком архиву, казује да је Petrus de Bratosti de Cataro (из Котора) те године у Новом Брду купио робињу Дражицу и њену кћи Красну. Следећи писани траг потиче из јануара 1326. године кад краљ Стефан Дечански обавештава дубровачког кнеза да Лука Лукаревић, заступник трга новобрдског, није остао ништа дужан. За владавине његовог сина цара Душана Ново Брдо већ је један од најважнијих рудника Царства, уз кога ради и ковница новца.
О богатству Новог Брда на свој начин говоре и поклони које су српски владари одатле слали манастирима. Тако је, од 1348. године, цар Душан сваке године Хиландару упућивао око 87 килограма сребра. Потом кнез Лазар дарује и своју задужбину Раваницу, али и манастир Дренчу. Деспот Стефан, поред Хиландара, шаље сребро и другим светогорским манастирима, попут Ватопеда и Лавре св. Атанасија. Његов сестрић деспот Ђурађ не заборавља ни Есфигмен. Могло му се јер су савременици приход који је времешни владар имао од Новог Брда процењивали на 200 хиљада дуката годишње, што је значило да производња сребра није била мања од седам тона годишње. Заједно са Сребреницом и Рудником, тадашња Србија располагала је са више од петнаест тона сребра. Уосталом, није за занемаривање ни чињеница да је повећање производње сребра у Србији на самом почетку 15. века допринело превладавању монетарне кризе у Италији проузроковане недостатком овог племенитог метала.
Иначе, о богатству деспота Ђурђа Бранковића – за чије владавине Ново Брдо доживљава врхунац и које је махом потицало из његових рудокопа – сведочи инвентар његове ризнице коју је после првог пада Србије, 1439. године, предао на чување Дубровчанима, два лета доцније. Чувари блага навели су примљених: 50.000 дуката (око 175 kg злата), 112,7 kg гламског сребра, 973,2 kg чистог сребра, 114,3 kg сребра у разном посуђу и милион сребрних турских акчи (тежине око 1148 kg). Злата је укупно било око 200, а сребра око 2320 килограма, што је заједно вредело око 100 хиљада дуката. Не сме се сметнути с ума да је деспот Ђурађ претходно финансирао одбрамбени рат, а затим провео две године ван Србије, као ни околност да је пре открића Америке сребро било неколико пута скупље.
Постоје, истина, и тврдње да су овде, и много пре златног средњег века, рударили Римљани. Међутим, археолошка ископавања – од 1952. до 1960. и 1968. и 1969. године – нису дала поуздану потврду таквом мишљењу мада неки трагови постоје.


Највећи град на Балкану
Ново Брдо било је једно од најјачих утврђења средњовековне Србије. На 1100 метара надморске висине, на брегу који је готово орловски господарио околином, угнездила се тврђава која се састојала из два тада уобичајена дела: Великог или Доњег и Малог или Горњег града.
На Горњи град шестоугаоне основе, дужине око 50 а ширине око 40 метара, наслањао се Доњи, величине око 180 x 100 метара. Имали су један заједнички зид, а међусобно су били повезани капијом, те су донекле личили на Мали и Велики град тада престоне Смедеревске тврђаве. У Горњем граду – који је штитило и шест кула, висине од 8 до 13 метара и дебљине зидова и до 5 метара – била је смештена војна посада, можда и најважнији чланови управе, а у Доњем, где се данас назиру трагови зграда и складишта, вероватно и станови најутицајнијих Новобрђана. А цела тврђава, осим с источне стране, била је опасана широким и дубоким заштитним ровом.
У ратним временима становништво се склањало у тврђаву која је могла да се брани и кад се остали делови заузму. Тако је, у време турске опсаде 1441. године, један Дубровчанин изричито навео да се повукао „у тврђаву Новог Брда”, у којој је умро док су Турци држали град опседнут. Тврђава се последња предала румелијском беглербегу Шехабедину 27. јуна 1441. године.
Већина житеља Новог Брда живела је, пак, у вароши која се с јужне и источне стране наслањала на град и коју су, најчешће, звали Подграђе. То је био најмногољуднији део насеља у коме су живели рудари, топионичари, занатлије и остали такозвани мали свет који се скупљао око великих градова. У његовом средишту налазио се главни трг око кога су биле размештене најзначајније јавне и приватне грађевине.
Иначе, Ново Брдо је било мноштво насеља у пречнику више од једног километра. Откривен је читав низ бунара, а прилазни пут тврђави, широк три метра, био је калдрмисан. Ради заштите околине, у близини је било неколико мањих утврда, од којих су најпознатије биле Прилепац и Призренац.
Ту су се, разумљиво, налазиле и бројне богомоље. Археолошки трагови помињу седам цркава: једна је била у самој тврђави, пет на подручју вароши, а једна далеко ван ње. Најважнија је била Катедрала или Црква св. Петке, а занимљива је, због верника, била и Сашка црква коју су походили рудари Саси.
Мада су неки трагачи за остацима наше прошлости били склони да средњовековно Ново Брдо по броју становника, помињући чак и бројку од 40 хиљада, упоређују с тадашњим Лондоном, извесно је да посве поузданих података нема. У турском дефтеру из 1498/1499. године уписано је 38 махала (четврти) са 887 кућа, али то је било време пуног опадања. Четрдесетих година 15. века, у првом делу владавине деспота Ђурђа, када је било најнапредније, број житеља процењиван је на око десет хиљада. Био је то, дакле, један од највећих градова на Балканском полуострву и један од већих у Европи.


Минирање Цариграда
Разумљиво је да су у једном граду тако богатом рудом рудари били, хајде да кажемо, први људи. И то нису били само Саси, Немци из Ердеља које је у Србију први довео краљ Урош I и за чије владавине (1243–76) почиње вађење руда. Не бар у оноликом броју колико их је својевремено радило у Брскову. У Новом Брду махом рударе наши људи који су већ овладали рударским послом.
Од Саса су, пак, остали називи тих послова. Тако је шафар надзорник рудника, валтурци су људи који су куповали истучену и опрану руду и топили је у колу (топионици) те продавали трговцима, хаутмани су надзирали рад у одређеном руднику, плакаоничари су испирали руду, трајбари су радили на рату (нем. Rad – точак), машини у облику усправног вретена којом се помоћу упрегнутих коња извлачио већи терет из јаме, фурници су преносили руду, а фосери су били обични рудари (рупници).
Рад у рударским јамама био је изузетно тежак. Кривудајући кроз земљу како је кривудала жица, биле су узане, праве јазбине, у којима је човек могао да се усправи само на неким местима. Копало се клечећи, седећи, па чак и лежећи, а опасност од пожара и одрона била је свакодневна. Иначе, рударска окна била су подељена тако да је једно лице ретко имало цело окно, већ обично само неки његов део. А рад је био прописан Законом о рудницима деспота Стефана Лазаревића из 1412. године, чије су одредбе биле на снази и у време деспота Ђурђа.
Вештина новобрдских рудара била је позната свету бар колико и приче о богатству Новог Брда (и Сребренице). Зна се, рецимо, да су учествовали у паду Цариграда 1453. године. Наиме, они су – уз одред од 1500 коњаника, које је деспот Ђурађ морао да пошаље султану Мехмеду II – имали задатак да копају ровове и минирају цариградске зидине, исте оне које је годину дана раније обнављао деспот помажући свом тадашњем савезнику цару Константину XI Палеологу. Како прича архиепископ Леонардо са Хиоса, свој посао радили су у највећој тајности, али је њихов подземни ров открио неки немачки стручњак за рударске и ратне вештине, који се налазио међу браниоцима. За утеху, остале су речи несрећног располућеног деспота Ђурђа да Цариград „по нашој помоћи никад не би био освојен”.
Глас о њиховој умешности нарочито се проширио по Италији. У јесен 1457. године војвода Фераре покушава да нађе мајсторе „за рад у јамама које садрже жице злата и сребра”. А две године раније, Алфонсо Арагонски, краљ Сицилије и Напуља, моли деспота Ђурђа да му пошаље добре мајсторе рударе јер су у његовој земљи нађене златне и сребрне руде, али да нема људе који знају да их „пречишћавају”. Тражио је да му упути шест мајстора највише рударске спреме, а у Србију је послао и посебног посланика да их доведе. Позив није наишао на одзив пошто је тада и самом српском деспоту била потребна помоћ сваке врсте у очајничким покушајима да спасе државу стиснуту са свих страна.


Први познати глумци
У Новом Брду, посебним градским статутом, рударима је био загарантован повлашћен положај. На пример, при набавци намирница они су имали предност и због њих су одређене цене намирница и појединих занатских услуга. А у Закону о рудницима, у члану 51, рударима се даје право да заложе баштину власника дела рудника ако им он на време не исплати наднице. Али се, ако хотимично упропасти једно окно, за казну везан ужетом стрмоглавце спушта у јаму и онда се, зависно од висине и воље оштећеног, конопац пресече.
Поред рудара највише је било ковача, кројача, седлара, дрводеља, месара, кожара, чак двојица рибара, неколицина крчмара али и две пекарице. Богату лепезу употпуњавали су и свештеници, калуђери, пушкари, грнчари и зографи. Занимљиво је да је било и глумаца. Тако су Тодор Милошевић, Вукоје Иванковић и Милосав постали први наши глумци којима се зна име.
Мада је владар био неприкосновени господар, град је имао неку врсту аутономије. Главни представници власти на Новом Брду били су војвода, затим кнез и кефалија. Они су имали право да сами решавају само ситније спорове. За остало су морали да траже мишљење већа од 12 пургара (од немачке речи Burger – грађанин) које је било самоуправно тело унутрашњег уређења града. Заједнички су учествовали у управним и судским пословима и добијали извесне приходе, чак имали и неку врсту тржишне инспекције: „Војвода, кнез и пургари слободно бирају четири добра човека да надзиравају и огледају продају и куповину у граду”. Последњи војвода слободног Новог Брда био је Љеш Спан, представник албанске властелинске породице из Дриваста.
Иначе, наређења власти објављивао је и појединцима саопштавао путал (од нем. Buttel – пандур), док је приватно-правне исправе писао иномик. Било је, дакако, и кредитирања, махом за куповину занатских производа, посебно оних које су доносили спретни дубровачки трговци. И, сведоче извори, било је муке с наплатом потраживања, али су се те дужничке књиге доцније показале као драгоцен извор многих података везаних за одгонетање тадашњег начина живота града.


Калауз јаше на челу колоне
Новобрдско сребро, главни метал средњег века, највише је путовало на запад и било је најзначајнија извозна ставка Србије. Највише га је одлазило на Сицилију, у Абруцо, Тоскану, Анконитанску Марку, а посебно у Венецију, тада највеће тржиште. И све то углавном преко Дубровника и вештих Дубровчана који су у Новом Брду (и Сребреници) имали своје бројне колоније али и конзуле.
Највећи део ишао је према јадранској обали, нарочито према Дубровнику. Један пут је караване водио до многих лука у Зети одакле су товари до одредишта пребацивани морем, други је преко Сребренице ишао кроз Босну до Републике под Срђом. Саобраћај су одржавали Власи сточари, власници планинских коња из области данашње Херцеговине и Црне Горе. Караван је најчешће чинило до 20, понекад и до 100 натоварених коња, који су уларом били повезани један за другог. Темпо и правац давао је „калауз”, обично у пратњи пса који је лавежом најављивао опасност. Поносници су били наоружани, а на челу каравана јахао је крамар, обично на најбољем коњу, са звоном о врату. Он је заправо био старешина каравана задужен за бригу да товар стигне на циљ.
Пошто су каравани ишли само дању, ноћивало се по станицама обично удаљеним једну обданицу. Спавало се по „кућама”, свратиштима, „становима”, манастирима и то су били својеврсни средњовековни ханови у којима је могло и да се једе и пије. Остао је забележен податак да су се караванyије највише радовале боравку у свратишту које је држала извесна крчмарица Бољка. Путовало се обично петнаестак дана у једном правцу, а због опасности од пљачке трговци су се удруживали и заједнички изнајмљивали поноснике. Нападали су их локални господари и обични разбојници, али понајвише Турци. Зато крамари понекад нису ни могли ни хтели да гарантују безбедност робе.
Мада су Дубровчани били најбројнији, можда и највештији, трговци сребром, и у самој Србији се њим и те како трговало. Чинили су то деспотови чиновници, цариници и уопште властела. Њиме је трговао и сам деспот Ђурађ, а тражили су га сви, од спретних дубровачких трговаца до смерних светогорских калуђера. Постало је део српске свакодневице. Као, уосталом, и његова крађа, отимачина и пљачка.
И онда су ка Новом Брду похрлили Турци, са све султанима...
Прво је на Ново Брдо, почетком 1412. године, насрнуо султан Муса, али ништа није могао против његових снажних зидина и високих кула. Један турски хроничар одмах је похитао да забележи да „глас о неосвојивости Новог Брда допире до небеских ушију”.
Изгледа да тај извештај није чуо султан Мурат II. Он с војском опседа град почетком 1427. године и после вишемесечних борби враћа се на Босфор. Дванаест година касније Есе-бег Авранезовић успео је да потуче Новобрђане на Трипољу, на Косову, али није успео да освоји град.
Јели и сопствене руке
Турци су Ново Брдо први пут заузели тек 1441. године (Смедерево је пало две године раније), и то најпре варош док се тврђава дуже држала, а предала се румелијском беглербегу Шехабедину 27. јуна исте године, уочи Видовдана. Грађани су се упорно и огорчено бранили тако да су, по запису савременика, изнурени глађу јели „непристојне и забрањене ствари”, чак и сопствене руке.
Град је поново постао свој после успешног продора угарско-српске војске крајем 1443. године. Али, већ наредног леденог јануара, кад се хришћанска војска повукла са Балкана, Ново Брдо је опет турски посед. Закратко, до августа истог лета кад се деспот Ђурађ нагодио са султаном Муратом II и поново овладао својом земљом. Непознати летописац је то забележио овако: „Врати Мурат деспоту Ђурађу Смедерево и Ново Брдо и сву српску земљу”.
А онда, почетком 1455. године, нова паника у Новом Брду. Војвода Љеш Спан шаље у Дубровник депозит од 390 дуката, а многи трговци, занатлије и римокатолички свештеници напуштају град и склањају се у Приморје. Турци стижу некако с пролећа предвођени султаном Мехмедом II Освајачем. Али, ново освајање Новог Брда не иде тако лако. Овенчан славом освајача Цариграда, наоружан истим опсадним справама и праћен с педесет хиљада коњаника и много више пешака, султан није очекивао тако тврд орах.
Не зна се тачно колико је трајала опсада: извори ближи нама помињу четрдесет дана док турски хроничар вели да је град пао седмог дана по султановом доласку. Извесно је, међутим, да се град предао тек након султановог обећања бранитељима да ће их оставити на њиховим имањима и да неће дирати младиће и девојке. Освајач није одржао обећање. Наредио је да се све капије, осим једне, затворе, а он је, стојећи испред ње, пристале младиће одвајао на једну а девојке на другу страну. Прве, њих 320, узео је себи за јаничаре и послао у Анадолију, а 704 девојке и жене разделио својим војницима. Најистакнутије мушкарце је одмах посекао.
Овај догађај означио је почетак спуштања застора на златни век Новог Брда. Град постепено поприма одлике праве турске касабе на које утиче и стравична епидемија куге, затим ужасна рударска несрећа, буне, покољи, пресељења... И... нема више. Остало је историја.


Петар Милатовић
odgoovorite sa citatom
  #8  
Staro 07.11.2006, 12:26
bokiii
Gost
 
prilozi: n/a
Битка на Тари 1150. године
Српски жупан против цара Византије
Упркос свим напорима, Ромеји нису успели да спрече садејство српских и угарских снага. Већ је падао и густ снег, али Византици се нису, по обичају, повукли у утврде. Овај пут, одлучили су да иду до краја



Током 12. века, још пре владавине Стефана Немање, српски велики жупани покушавали су да се ослободе власти Византије, али су сваки пут били поражени. Тако је и жупан Урош I уз подршку Угарске 1129. године подигао велики устанак и напао и спалио византијско утврђење у Расу. Византинци су овај устанак сурово угушили, а део становништва Рашке за казну су преселили у Малу Азију. Без обзира на ове губитке, Срби су након неколико деценија поново подигли устанак под вођством жупана Уроша II. Једна од највећих битака Србије у 12. веку одиграла се 1150. године, на речици Тари, недалеко од данашњег Ваљева. У бици, у којој су, поред Срба и Византинаца, учествовали и Мађари, борили су се и сам жупан Урош II као и чувени византијски цар Манојло Комнин чији је хроничар и пратилац Хонијат подробно описао догађај.


Рашки жупани и цар Манојло
Жупан Урош II потицао је из породице рашких владара, чији је оснивач био жупан Вукан. У византијској хроници „Алексијада” из 12. века први пут се помиње име Урош код Срба. То име носили су потом бројни српски владари од 12. до 15. века. Поменућемо два велика жупана пре Немање – који су јунаци ове приче – затим сина Стефана Првовенчаног – краља Уроша, па Душановог сина цара Уроша и тако даље. Попут имена Стефан, постепено је и име Урош добијало други вид, не само као лично име на крштењу, него као једно од титуларних имена владара. Тако је краљ Милутин био „Стефан Урош” (Милутин), а његов син потписивао се као „Стефан Урош Трећи” (Стефан Дечански). Постоји објашњење о томе како је настало име Урош. На једној страни су више она која порекло имена траже у српско-мађарским везама, а друга ређа и старија, говоре да је корен имена старословенског порекла. Заговорници ове друге теорије указују на то да име Урош има у основи глагол ресити, уресити.
Бројније су, ипак, теорије које порекло имена Урош доводе у везу са блиским спрско-угарским везама у 10. и 12. веку и са мађарском речи ur, која значи господин. Историчари такође наводе да је име Урош било лично име у Мађарској у 12. веку. Постојала је и титула урум (или урам) коју је, у једном раздобљу, носио млађи краљев брат у Мађарској – престолонаследн ик, а касније се проширила и на друге великодостојник е, посебно рођаке краљевске куће. Колики је био утицај блиских суседских односа са Угарском по Србе речито говори и „Хиландарска повеља” Стефана Немање из 1198. године у чијем се уводу каже да „Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима...”, а Немањиним прецима „дарова да владају овом земљом српском” као велики жупани.
Велики жупан Урош II, син Уроша I, дошао је на престо пре 1146. године. Он је био први велики жупан Србије који се упустио у ширу „европску дипломатију”. То је омогућио већ његов отац Урош I, успостављајући породичне везе са суседима. Урош I имао је више синова и кћери, и сви су играли важну улогу не само у Србији, него и на ширем подручју. Три Урошева сина постала су велики жупани – Урош II, Деса и Белош. Зна се да је Белош достигао највише положаје у Угарској (палатин и бан) док су две кћерке биле удате за угарског краља (Јелена) и моравског војводу (Марија). Урошеви потомци (преко његових кћери) владаће Мађарском, Чешком, Моравском, Пољском, руским кнежевинама...
Жупан Урош II покушаће да искористи очеве везе у настојању да Србију осамостали од Византије. Након преласка крсташке војске Балканом у Другом крсташком походу 1147–1149. године створио се широк савез против византијског цара Манојла. Савез је предводио сицилијански краљ који је успео да окупи око себе и друге владаре и земље спремне да ратују против Византије: Француску, немачког противцара, угарског краља Гезу II (који је био нећак српског жупана), као и Уроша II, односно Србе, који су деловали тесно сарађујући са Угарима. Касније су у сукобе умешани и Руси.
Ни цар Манојло није седео скрштених руку. Дајући широка трговинска права, успео је да обезбеди подршку Венеције као и немачког цара с којим се спријатељио у току Другог крсташког рата. Цар Манојло Комнин сматра се последњим заиста великим византијским царем који је не само зажелео, него и стварно покушао да обнови велико Јустинијаново царство. Био је храбар војсковођа, вешт дипломата и државник смелих замисли. Био је пријатан човек што му је олакшавало склапање политичких савеза попут оног с Конрадом II који је потрајао све до смрти овог немачког цара. Манојло је био човек свога времена. Волео је западне обичаје и привређивао витешке турнире у којима је и сам учествовао. Његова два брака са женама пореклом са Запада допринела су продору западних утицаја на византијски двор. Највећи део живота цар је провео у војним походима настављајући напоре свог оца и деде да обнови сјај и моћ Царства. Ратовао је, највише, против Нормана са Сицилије и из Антиохије, као и против Турака Селџука, али се војно и политички мешао или утицао на збивања и много шире, од степа Русије до Средњег истока. Са оваквим храбрим ратником и окретним војсковођом морали су током више од три деценије да се носе велики жупани српских земаља, од Уроша II све до Стефана Немање (у чије је доба Манојло умро). Царево занимање за угарске послове, које је превазилазило објективне и стратешке потребе Царства (Манојло је водио чак десет похода на Угарску), објашњава се и чињеницом да је његова мајка била мађарска принцеза Пирошка (Света Ирена у Византији).


Поход из 1149. године
Након што је у лето 1149. године уз венецијанску помоћ поново преотео Крф од Нормана, цар Манојло, каже хроничар, „реши да свој ратнички жар управи против Срба” како би казнио „њиховог великог жупана, који је већ био отпочео да се бори”. Никита Хонијат овим поводом у црном светлу описује Србе, као непоуздан народ:
”... ови су (тј. Срби) док самодржац беше спокојан на власти, правили добронамерно лице и били врло слаткоречиви поред сасвим супротних осећања у дубини душе... (а затим)... осмелише се више него што је требало искористивши прилику, дигоше оружје на Ромеје и рђаво поступише са њима суседним земљама које су биле под Ромејима.”
Цареви хроничари живо описују овај први велики поход цара Манојла на Србију. Одвојивши тешко наоружани одред војске и припојивши га лако наоружаним четама, цар преко Пелагоније (Македоније) и Косова улази у Србију (или „Далмацију”, како је често називају). Иако се цар трудио и надао се да ће га изненадити, Урош II сазнао је за покрете велике византијске војске и повукао се у брда „остављајући свакоме да у бекству тражи спас и ногама искупи живот.” Цар је разорио тврђаву Рас и све успут опустошио док је „небројено мноштво учинио робљем”.
У царској војсци био је и севасроипертат Константин Анђел кога је Манојло оставио да чува Рас, а цар је кренуо даље да осваја и пали по Србији. Занимљиво је да је овај краткотрајни господар Раса, ожењен царевом тетком Теодором, био предак Евдокије, будуће супруге Стефана Првовенчаног, последњег великог жупана и првог краља у Расу.
Цар је затим опколио утврђени град Галич (данас Сочаница, на десној обали Ибра). Постави логор и „нареди да гађају они на бедему стрелама и камењем из праћки”. Град је одолевао три дана, а затим освојен на јуриш. У граду је ухваћено „мноштво варвара” који су делом били ратници, а делом сточари. Сви заробљени послати су у Сардику (Софију) и друге ромејске крајеве да се тамо настане. Вративши се у Рас, цар Манојло сазнаје од своје посаде да је Урош са својим ратницима искористио његово одсуство како би обновио борбе око града. Ромеји су затим кренули за Урошевим снагама желећи да га заробе, али велики жупан измакао им је „бежећи преко планинских превоја”. Манојло је морао да се задовољи само тиме што је спалио дворе великог жупана. И данас у народу у Рашкој живи легенда да су се двори великог жупана Уроша налазили у селу Попе, неколико километара северозападно од манастира Ђурђеви ступови.
Овим је био завршен царев поход на Србију који, иако успешан, очигледно није дао трајније резултате јер је Манојло већ следеће године морао да води нову битку у Србији и то са још јачим снагама.


Нови Манојлов поход против Србије – 1150. година
Читаву годину велики жупан Урош II спремао је ратнике за бој и припремао савезнике. Претходно ратовање било је крваво, али је показало да Грци нису несавладиви. Ове године Византинци су се вратили са још већом војском. Уходе су већ крајем лета јављале да је цар са најбољим војсковођама и бројним сродницима у Нишу. Дукљански краљ Радослав скрушено је дошао у Манојлов логор да му изрази вазалску покорност. По старом обичају, цар је чекао јесен да шуме остану без лишћа па да упадне у Србију. Сукоби и ратовање потрајали су месецима.
Све наде Урошеве, да ће његови прошлогодишњи савезници Нормани са Сицилије напасти Византију, распршиле су се. Ни Босанци неће доћи. Урош је, додуше, имао и много ближег савезника: угарског краља Гезу II те најмоћнијег човека на угарском двору и рођеног брата жупана Уроша – палатина Белоша. Али, Геза је отишао да ратује на север, у Галицију. Белош је брату послао јак одред састављен од Печенега и Калисија, који су били хазарско племе и живели у околини данашње Митровице. То су први мухамеданци који су насељавали наше крајеве, а по њима је остао и назив места Калесија у Босни.
Чини се да је угарске чете водио један Србин – жупан Вукан, можда Белошев и Урошев рођак. Овога вођу угарских трупа византијски писци називају „велики жупан Вакхин”, што може да се чита и као Вукан. Његов физички опис (висок и крупан) не одговара угарском типу и пре може да се пореди с физичким особинама припадника рашке династије. Познато је, на пример, да је Немања својом висином изазивао чуђење у Цариграду.
Урошеве трупе стално су се повлачиле и мењале положај настојећи да искористе боље познавање предела и да нападну мање издвојене групе византијских војника. Али, цар је упорно нападао, од долине Лугомира (леве притоке Мораве), на Дрину, па назад, на речицу Тару, код данашњег Ваљева. Раније су историчари претпостављали да се ради о планини Тари, но, опис саме битке, као и кретање византијске војске које су описали хроничари, пре указује на то да се битка водила негде у средишњем делу Србије.
И поред напора, Ромејима није успело да спрече сједињавање српских и угарских снага. Већ је увелико падао и снег, али Византинци се нису, према обичају, повлачили у своје утврде. Овај пут су одлучили да иду до краја.
Жупан Урош наредио је окупљање све војске и одлучан напад код реке Таре. У рано јутро, кад је византијска војска кренула из логора, „неки извиђачи трчећи дођоше цару и испрекиданим гласом и страшно пребледели рекоше да је веома бројна војска постројена у фаланге на супротној обали реке, и то не само домородачка (тј. српска), него и безбројно савезничко мноштво, састављено од хунских (тј. угарских) коњаника”.
Битка на Тари била је жестока и неизвесна. Водила се прса у прса. Срби су успели да опколе групу византијских старешина, међу којима су Михаило Врана и Гифард једва избегли погибију. Константин Кантакузин изгубио је у боју са Србима два прста.
У позлаћеном оклопу, сијајући као „орао са златним крилима”, ричући „као лав буколеонски”, сам цар упуштао се у двобоје покушавајући да допре до српског великог жупана. Цар је збацио на земљу и заробио четрдесет непријатељских војника, а остале растерао. Док су бежали, „стално их удараше с леђа мачем и копљем”. Уто један од оних који су бежали, спазивши цара, „исука мач и устреми се да га прободе. Цар га пак удари ногом у груди, сруши на земљу и задавши му једну приметну рану крај ока, остави га”.
А онда се цар бацио у гомилу која се борила око жупана Вукана, вође угарских трупа. „Призор беше пун страве. Али, цар баци копље и исукавши мач жестоко је насртао, непрестано задајући и примајући ударце, док се читава битка, пошто се остали растурише, не сведе на њега и Вукана – човека изузетно храброг и телом претерано големог. После дужег окршаја, Вукан замахну мачем и удари по лицу цара, али није могао да пробије заклон на кациги, причвршћен изнад очију. Толико је био јак ударац да су колутови од заклона дуго остављали трага. Међутим, цар одсече мачем варваринову руку и предаде га нећаку.”
Битка је била одлучена кад су у византијске руке пала и два српска жупана – Грдеша и Вучина. Урош је схватио да је битка изгубљена. Губици су били огромни. Срби и Угари нагло су почели да се повлаче. Само неколико минута било је потребно да преостали српски војници нестану у брдима и шумама Таре.
Следећег дана пред византијским логором појавила се групица српских посланика. Пренела је молбу великог жупана да му цар дозволи да с конопцем о врату призна пораз и да преговарају о условима мира, односно, потврди вазалског положаја Србије. „Примивши молитеља, цар му опрости кривицу. А овај се мало придиже са земље, где је ничице се бацивши пред царевим ногама лежао и заклетвама зајамчи оно што је било уговорено уверавајући да ће за сва времена бити потчињен Ромејима.” Манојло је повећао обавезе Србије: узео је таоце, као залог мира, а број помоћних трупа које му Срби шаљу у војне походе повећао на 500 уместо 300 за походе у Азији и на 2000 за ратовање у Европи.
Велики жупан није на Тари изгубио само једну битку. Изгубио је и веру да ће икада моћи да победи Манојла и да ослободи Србију. Неку годину касније, 1153, Манојлу није било потребно ни да покрене трупе, а Урош је већ хитао да му изрази покорност. Срби су сада ратовали као вазали на византијској страни. Тек је Урошевом рођаку и даљем наследнику, великом жупану Стефану Немањи успело да неколико деценија након битке на Тари ослободи и обједини све српске земље („отачество и дедовину своју”) и да се назове „самодршцем” и независним од Византијског царства.


Душко Лопандић
odgoovorite sa citatom
  #9  
Staro 07.11.2006, 12:27
bokiii
Gost
 
prilozi: n/a
Сирмијум, станиште царева и мученика
У историју мачем, из ње огњем
У музеју у Сремској Митровици чува се једна цигла из 6. века на којој је непознати бранилац некада једног од четири најважнија средишта Римског царства у очајању записао: „Христе Господе, помози граду и заустави Аваре, заштити царство Ромеја и онога ко је написао ове редове. Амин”



На једном завоју реке Саве, на самој граници провинције Паноније, на месту на коме су се спајали главни римски путеви, под јужним обронцима Фрушке горе, између мочвара и речних рукаваца, од илирског насеља развио се град који су Римљани назвали Сирмијум (лат. Sirmium). Насеље су основали домороци Паноније, племена Сирмијаца и Амантина (civitas Sirmiensium et Amantinorum). На почетку наше ере, у време познатог панонско-далматинског устанка, у граду су већ живели „слободни римски грађани” (conventus ili oppidium civium Romoanorum). За време династије флавијеваца, највероватније у доба цара Домицијана (81–96), град је добио положај колоније и помиње се као colonia Flavia Sirmium. Од 1. до 4. века значајно је управно и привредно средиште провинције Pannonia Secunda и моћно војно упориште за одбрану од надирућих варвара.
У Сирмијуму се састајало неколико путева. Најважнији је онај који је из Италије водио ка Сингидунуму (Београду) и даље, према источним провинцијама царства. Други је повезивао дунавску границу са Сирмијумом. Још два пута ишла су на југ ка Далмацији, као и на запад, према ушћу реке Босне (ad Basante). Сирмијум је имао и више мостова преко Саве.
Археолошка истраживања, а истражена су 74 налазишта, открила су велики део античког града. Био је простран, окружен јаким бедемима и рововима, унутар којих су нађени и данас видљиви остаци палате, јавних купатила, хиподрома, некропола, хореума (зграда за јавне потребе), трговачког и занатског средишта.
У царским градовима, у које се у доба позног царства убрајао и Сирмијум, царске палате и хиподром (циркус) увек су грађени као делови јединствене целине. На хиподрому су се одржавали јавни скупови у присуству цара, па је био спона између владара и његових поданика. Претпоставља се да је велики хиподром у Сирмијуму подигнут у доба царева Луцијана или Константина I (пре 324. године). У време распада царства и варварских упада, користио је као нека врста пребивалишта и заштите (refugium). Документа говоре да су се у Сирмијуму давале и позоришне представе као и борбе гладијатора.
Хроничар Амијен Марцелин (4. век) назвао је Сирмијум „многољудни и надалеко чувени град”, у коме су хиподром, форум, већница и царска палата. У свом делу „Историја” он овако описује улазак цара Јулијана у Сирмијум 360. године.
„Кад се приближио пространим предграђима, која се далеко пружају, гомила војске и људи сваке врсте одвела га је у двор, уз много бакљи и цвећа и уз много жеља за срећу.” Цар је након овако лепог дочека следећи дан приредио трке колима, „на велико задовољство народа.”


Страдање епископа Иринеја
Римски хроничари углавном помињу Сирмијум као повремено седиште царева који су на Дунаву војевали против варвара. Марко Аурелије имао је, наводно, у граду палату. Сирмијум је, како је забележено, и место боравка цара Максимина Трачанина, који је ту боравио ратујући на утврђеној граници Римског царства. У граду или у његовој околини рођени су цареви Аурелијан, Проб, Клаудије Готски, Максимијан, Констанције II и Грацијан. У 3. веку Сирмијум је упамћен као неславно седиште два узурпатора: Ингенууса и Регилијана. Након њих у граду повремено или дуже време бораве цареви Диоклецијан, Максимијан, Лициније, Галерије...
У време тетрархије, почетком 4. века, Сирмијум је постао једно од четири најважнија средишта царства. Након Диоклецијановог преустројства управе царства (293), Сирмијум добија нови подстицај и све више се гради. У њему је и седиште заповедника војске за читав Илирик (praefectus praetorio Ilirici). Контантин Велики такође неколико година борави у граду (316–321), као и његов син Констанције II.
У 4. веку и касније Сирмијум је посебно значајан и због појаве и развоја хришћанства. У граду је страдало више хришћанских мученика, међу којима је најпознатији свети Иринеј, епископ Сирмијума (погубљен 306. године). По броју мученика овај град заузима значајно место у доба прогона хришћана под царевима Диоклецијаном и Галеријем.
Цар Константин основао је у Сирмијуму и ковницу новца, вероватно око 320. године. Та ковница у Сирмијуму радила је, с повременим прекидима, све до поделе Римског царства око 395. године.
Године 440. град је пао под власт хунског владара Атиле, а после смрти Бича Божјег управу преузимају разни варварски народи, од Гепида до Авара. Тако је Сирмијум „ушао у историју мачем, онда када су Римљани освајали Панонију, а изашао из ње огњем, непосредно после пада града у аварске руке”. Из тога доба (6. век), у Музеју града чува се једна цигла на којој је непознати бранилац града у очајању записао на грчком: „Христе Господе, помози граду и заустави Аваре, заштити царство Ромеја и онога ко је написао ове редове. Амин”.


Цар који је садио винограде
Проб је био први римски цар за кога сви историјски извори изричито наводе да је рођен у самом граду Сирмијуму. Отац му се звао Максимус или Далмације и био је или баштован или војник. Као и његов претходник и земљак Аурелијан, и Проб се истицао у војсци и напредовао до високог командног положаја. У доба Аурелијана био је задужен за одбрану границе према Германима, а под следећим царем Тацитом (такође подунавског порекла) пребачен је у Сирију и Египат. Није сасвим познато да ли је за изненадни Тацитов крај 276. године заслужан мач убице или брза болест. Тацитов брат Флоријан прогласио се за цара без шире подршке војке или сената тако да Пробу, омиљеном војсковођи, није било тешко да порази свог противника. Прво забележено Пробово дело било је кажњавање преживелих убица његовог земљака, саборца и царског претходника Аурелијана. Затим је, попут Аурелијана, вртоглаво кренуо у битке за спас и обнову Римског царства. На Западу, у Галији, више од годину дана војевао је против Алемана, Франака и Лонгиона, које је на крају отерао преко Рајне приморавши их да се одрекну заробљеника и свега што су претходно опљачкали.
Затим су на ред дошли Бургунди. Поражени су у две битке, а њихови заробљени војници распоређени су у римску војску и послати да ојачају трупе у Британији. Остала је прича како су се деветорица непријатељских вођа покорно спустила на колена пред царем и како је у галском рату Проб ослободио не мање од шездесет галских градова и насеља која су опседали или заузели варвари. Након Бургунда поражени су и Вандали 278. године.
Три године борби и три године успеха. С пуним правом, веровао је, Проб узима називе Germanicus Maximus и Gothicus Maximus. После протеривања варвара цар обнавља одбрамбене линије на Рајни градећи утврђења и војне постаје. Он кује и новац с поносним натписом „Обновитељ Илирије” (Restitutor Illirici), вероватно после победе над неким од узурпатора или над Вандалима.
Следећа Пробова одредница – већ 279. године – био је исток. У Малој Азији, у Ликији, поразио је групе одметника од римске власти. Затим одлази у Египат где, након гушења побуне, силне напоре улаже у градњу канала, мостова, храмова, као и у исушивање мочвара. Изгледа да је Проб намеравао да након Египта крене на Персију како би повратио стару римску провинцију Месопотамију. Али, од рата с Персијом привремено је одустао пошто је обавештен о немирима на Западу. У Галији је, наиме, поново дошло до побуне, а два римска команданта – Бонос и Прокул – покушали су да заузму царски престо. Обојица су поражена и погубљена, што се десило и са трећим узурпатором, Јулијем Сатурнином, раније царевим блиским пријатељем, гувернером Сирије.
Година је 281. и Проб може, бар на трен, да предахне. Долази у Рим где, након пет година непрекидног ратовања и низа победничких битака, слави победу. Опијен славом, објављује како ће, након свих ових успеха, Рим ускоро постати тако моћан да му војска неће ни бити потребна. И, војници широм царства примили су ову изјаву као увреду и израз царевог неповерења.
Проб је у историји посебно запамћен и као цар који је велику пажњу посвећивао уређењу земљишта и нарочито утицао на то да се у Европи сади винова лоза – од Галије до Паноније. Забележено је да је он први човек који је винову лозу донео и у крајеве око свог родног Сирмијума – вероватно на Фрушку гору.
И у градитељским подухватима Проб је следио стопе свог славног претходника Аурелијана. Завршава Аурелијанове зидине око Рима и гради даље. Али, кратак је предах који је римски цар тога доба смео себи да приушти. Проб креће поново у рат на Персију. Војска се 282. године окупља у Панонији – у Сирмијуму, месту царевог рођења и месту у коме ће му ускоро доћи крај. Наводно, након што је цар наредио да војници напорно раде на исушивању мочваре око Сирмијума, дошло је до побуне у којој је Проб убијен. Али, вероватније је да је ово убиство било последица нове побуне легија на западу у Норику (Noricum), покрајини у источним Алпима, и за цара прогласиле свог команданта Каруса.
А две деценије након Пробове смрти, у доба цара Диоклецијана, ево шта се догодило. Негде пред крај Диоклецијанове владавине донета је одлука која је наредним поколењима затамнила сећање на овог познатог владара. Након скоро 19 година трпељивости, Диоклецијан и његови сувладари – тетрарси – донели су 303. и 304. године четири указа којим је озваничен највећи погром хришћана у доба Римског царства.


Мученици
У фебруару 303. године објављен је први едикт – обзнана – против хришћана. Исте године издат је други – о затварању свих црквених поглавара, а затим и трећи који је предвиђао строге мере против противника паганских култова. Четврти едикт, из мата 304. године, отворио је врата крвавим збивањима у целом царству. Као и у ранијим случајевима прогона хришћана, није се радило о верској нетрпељивости Римске државе, која је признавала све могуће култове, него о чињеници да су хришћани кршили устаљена правила понашања и поштовања државе и цара упорно одбијајући да учествују у обредима приношења жртава римским боговима и изразима поштовања царевима као божанствима. Иако су хришћани касније претеривали са бројем својих жртава, нема сумње да је велики број оних који нису пристајали да се покају и да принесу жртву паганским боговима завршио у тешким мукама.
У Сирмијуму, једном од главних царских градова тога доба, хришћана је већ било много, па и број мученика који су претрпели најстрожу казну може да се исказује у стотинама. Већина је страдала од мача, ватре или од дивљих звери, а забележени су и други начини кажњавања.
Према непотврђеним причама, први хришћани стигли су у Сирмијум већ у 1. веку, са светим Андроником, учеником апостола Павла који се помиње у посланици Римљанима. Први, историјски осведочени епископ Сирмијума био је свети Иринеј о чијем страдању за време Диоклецијанових погрома постоје забележени подаци. Иринеју је суђено пред Пробом, намесником Паноније, који му је понудио, како је то био случај, да се повинује правилима државе и да принесе жртве боговима, што би га спасло од мучења и казне. Иринеј је, према запису, одбио понуду рекавши: „Наложено ми је да се препустим мучењу, ако је услов да се Бога одрекнем и приносим жртву демонима”. Иако је имао породицу – жену, децу, родитеље – одрекао се свега земаљског, те му је гувернер изрекао најстрожу казну – одсецање главе. Казна је извршена на једном од мостова Сирмијума, 6. априла 304. године, после чега је тело бачено у воду.
Култ светог Иринеја проширио се у хришћанској цркви. У ископавањима обављеним седамдесетих година прошлог века нађена је у остацима старог Сирмијума базилика где се у старо доба налазио и гроб светог Иринеја.
Епископ Иринеј био је само један од бројних мученика из Сирмијума које помињу хришћанске легенде. Три дана после Иринеја погубљен је и његов ђакон свети Димитрије са још неколицином хришћана и са четири девице чија имена нису забележена. Верује се да је овај Димитрије исти онај светац који је слављен и у Солуну и по коме је средњовековни град настао на рушевинама Сирмијума и добио име (Д)Митровица.
Исте године погубљена је и света Анастасија, касније слављена широм хришћанског света, од Рима и Аквилеје, преко Цариграда и Задра до Немачке.


Quattuor coronati
Легенда помиње и четворицу „овенчаних мученика” (quattuor coronati) са Фрушке горе. Била су то четири каменореска која су на каменоломима Фрушке горе израђивала кипове за потребе храмова цара Диоклецијана. Четворица – Касторије, Клаудије, Симпронијан и Никострат – којима је пришао и паганин Симплиције (такође се покрстио), направила су лепе стубове као и знамење непобедивог сунца – божанства Диоклецијана и осталих тетрарха. Цар је био задовољан и наградио каменоресце. Али, када им је Диоклецијан наложио да израде кип бога исцелитеља Ескулапа, нису пристали. Након испитивања и мучења, пошто су одбили да се одрекну своје вере, Диоклецијан је наредио да их затворе у овалну бурад и баце у реку.
Quattuor coronati били су поштовани у Риму већ у 4. веку. У 7. веку папа Хонорије посветио им је један храм. Њихове мошти наводно су у 9. веку сахрањене на римском брегу Целију. Култ четворице овенчаних, као покровитеља каменорезаца и скулптора, ширио се у средњем веку даље. Били су заштитници еснафа у Риму, Фиренци и Арецу, а њихов култ проширио се чак до Белгије и Британије.
Међу сирмијумске мученике спада и баштован Синерос који је вероватно страдао у Галеријевим прогонима и такође сахрањен на месном гробљу. И прича о њему проширила се у друге области у којима је поштован. Једна група сирмијумских мученика – њих седморица – слављена су у северној Италији.
Осим у Сирмијуму, у Диоклецијановим погромима страдали су и други мученици по Горњој Мезији. Пре светог Иринеја, прве жртве прогона, у реку Саву бачени су Монтан, презвитер из Сингидунума, и његова супруга Максима. У Сингидунуму је страдао и ђакон Ермил, а с њим и његов пријатељ Стратоник.
Прогони хришћана трајали су и након Диоклецијановог повлачења, све док његов наследник, цар Галерије пред крај живота, 311. године, није донео први „едикт о толеранцији” хришћана. У њему каже да „имајући у виду наше преблаго милосрђе и сталну навику да опраштамо свим људима, закључили смо да наш опроштај треба без одлагања дати и њима (хришћанима), да поново могу да буду хришћани и да граде зграде где се окупљају, али тако да не чине ништа против утврђеног реда...” Иако је тако овим едиктом за више од годину дана предухитрио политику верске трпељивости каснијег цара Константина, у хришћанском предању Галерије је ипак остао упамћен као владар тиранин и непријатељ цркве.


Душко Лопандић
odgoovorite sa citatom
  #10  
Staro 07.11.2006, 12:28
bokiii
Gost
 
prilozi: n/a
Велики Византијски порази
Ко је убио василевса?
Како је исправно и проницљиво примећено, Византија је једина држава с ове стране Кинеског зида која је без прекида опстала од античких времена до зоре модерног доба. Она је постојала више од хиљаду година, доживљавала велике успоне, али и дубоке кризе. У том огромном раздобљу прошла је дугачак пут од светске силе која се распростире на три континента – Европи, Азији и Африци – до патуљасте државе на источном Средоземљу која може да се упореди с нејаким организмом на ком се налази огромна глава – Цариград. У односу на околне народе, било да се радило о Персијанцима, Готима, Аварима, Бугарима, Печенезима, Русима, Арабљанима, Куманима, Угрима, Србима, Турцима (како Селџуцима тако и Османлијама), византијска историја познавала је многобројне победе, али и приличан број тешких пораза...



Хадријанопољ, 378. године
Године 375. Хуни су прошли кроз Врата народа, простор између планине Урала и Каспијског језера, и потиснули Готе који су тада обитавали на тлу садашње јужне Русије. Западни Готи пристигли су на границе Царства, а цар Валенс (364–378) дозволио им је да се населе у Тракијској дијецези. Због злоупотреба римских чиновника ускоро је избио устанак. Западним Готима придружили су се Источни Готи и део Хуна, па је цела Тракија била преплављена варварима.
У том опасном тренутку цар Валенс је напустио источно ратиште, где се ратовало против Персије, и похитао на Балканско полуострво. До сукоба са варварима дошло је надомак Хадријанопоља (Једрена), 9. августа 378. године, где је римска војска потпуно поражена. Амијан Марцелин, најбољи историчар 4. века, даје узбудљив опис ове битке: „И кад је са свих страна зазвечало оружје и стреле, (богиња) Белона је, беснећи преко сваке мере, дувала у злокобне трубе означујући пропаст Римљана… Затим су се војске сукобиле, као кљунови лађа, и, потискујући се наизменично, бацале се тамо-амо, као на таласима… А од облака прашине није могло да се види небо, које је одјекивало од ужасних крикова …и са обеју страна ударци сечива пробијали су кациге и оклопе…А на земљи су лежале гомиле лешева, обеју сукобљених страна, тако да су поља била пуна погинулих, и вапаји умирућих, рањених тешким ранама, уливали су огроман страх оном ко их чује”.
И сам Валенс, коме храброст није недостајала, нашао је смрт на бојишту. Према једнима, најпре је био опасно рањен стрелом, а онда је издахнуо, али његово тело није нађено. Према другима, изгорео је у једној сеоској кући коју су Готи, не знајући да је рањени цар унутра, запалили. Амијан Марцелин упоредио је овај пораз са римским поразом код Кане, чувеном битком из античке историје када је 2. августа 216. године пре наше ере Ханибал победио Римљане.


Јармук, 636. године
Све до првих деценија 7. столећа Арабљани, који су вековима били суседи Византијског царства, нису нарочито значајан политички чинилац. Али, онда је Мухамед ујединио овај многољудни народ, створио им државу и донео ислам. На крилима нове вере Арабљани су већ неколико година после пророкове смрти кренули у освајања. Прве на удару биле су Византија и Персија, управо изашле из дугогодишњег и исцрпљујућег међусобног рата. Док је Персија брзо подлегла, Византијско царство одолело је најезди Арабљана. Остаје ипак чињеница да од првог сукоба, 634. године, до арабљанске опсаде Цариграда (674–678), дакле, у распону од пола столећа, Византија није знала ни за једну значајнију победу.
Један од најважнијих догађаја у наведеном раздобљу била је чувена битка на реци Јармуку – источној притоци Јордана – 20. августа 636. године, у којој су Арабљани потпуно сатрли византијске одреде. После неколико пораза које је претрпео Теодор, брат василевса Ираклија (610–641), цар је покренуо огромну али шаролику војску предвођену Теодором Тритуријем. У тој војсци било је и Јермена, Персијанаца, чак и арабљанских плаћеника. Према хроничару Теофану, свака од ове две војске имала је по 40.000 војника, али неки савремени истраживачи, после ишчитавања свих расположивих извора, сматрају да је Византинаца и њихових савезника било много више: наводно, чак 100.000 према 24.000. Утисак је да је број хришћанских војника ипак преувеличан.
Дан је био топао, прави летњи, притискала је оморина док је ветар носио облаке песка и прашине према једном од најсувљих места у пустињи које су спретно одабрале арабљанске војсковође. Свесни да се овде први пут суочавају са многобројном и озбиљном војском, Арабљани су показали да су дорасли тренутку. Остављајући по страни дотадашње међусобно супарништво, војсковође су за главнокомандују ћег изабрале најспособнијег – Халид ибн Саида – који је умом и храброшћу надмашивао остале. Битка на Јармуку била је једна од најкрвавијих у историји арабљанских ратова.
Под притиском византијске коњице муслимани су морали чак три пута да се повуку, али су се увек враћали у битку јер им жене, које су стајале иза њих, нису дозвољавале да побегну у нереду. Најзад је Халиду пошло за руком да одсече непријатељску коњицу од пешадије и да свим снагама удари на византијски логор постављен између реке и оближњих узвишења. У незадрживом налету и уз громогласни поклич „Allahu ekber!” (Алах је највећи!), који је одјекивао унаоколо, „синови пустиње” потпуно су разбили византијске одреде. Нису помогли ни крстови, ни појање византијских свештеника који су певањем црквених химни покушали да подигну морал ромејских ратника. Извори помињу и неслогу у шароликој византијској војсци, а у одлучном тренутку и арабљански плаћеници променили су страну.
Пораз хришћана био је потпун јер се један број њихових војника утопио у реци, а други су погинули од муслиманског мача. Победом коју су извојевали на Јармуку Арабљани су себи осигурали успех у каснијим освајањима. Ираклије, који је већ био превалио шездесету годину и у бици није учествовао, био је свестан шта тај пораз значи. Јер, ово сучељавање са Арабљанима заправо је била битка за Сирију, једну од најважнијих византијских провинција. Достојанствен у поразу, у тренутку када је гледао како се руши његово животно дело – само неколико година раније њему је пошло за руком да ове провинције поврати од Персијанаца и на плећа положи њихову државу – цар Ираклије смогао је снаге да са гордом патетиком изусти: „Опрости, Сиријо!”. Ускоро се победоносним арабљанским одредима готово без борбе предала већина сиријских градова, а и сама престоница Антиохија пала је у руке новог господара. Византији су тек предстојала највећа искушења.


Врбишки кланац, 811. године
Пошто је на размеђи 8. и 9. столећа Карло Велики уништио државу Авара у Панонији, тамошњи Бугари ослободили су се њихове власти. Штавише, ускоро је на бугарски престо ступио управо поглавар панонских Бугара – ратоборни Крум. Он је 809. године напао византијску Сердику (Софију), срушио тврђаву и побио посаду. Цар Нићифор Први (802–811) одмах је узвратио: продро је до бугарске престонице Плиске, а онда обновио срушена утврђења. Ипак, главни поход уследио је после опсежних двогодишњих припрема у пролеће 811. године.
Како пише хроничар Теофан, самоуверени василевс пренебрегао је савете астролога који су га упозорили да распоред звезда није повољан. Он је с војском кроз планинске пролазе ушао у Бугарску 20. јула, у време несрећног уздизања Сиријуса, најсветлије звезде на небу и главне звезде у сазвежђу Великог пса, када се она, у праскозорје види на истоку. Међутим, начин на који се поход водио давао је цару за право да мисли како ће овога пута потпуно уништити бугарску државу. Уплашени Крум молио је за мир, али је византијски василевс одбио ту понуду и устремио се на престоницу Плиску коју је разорио, а из кановог двора узео све драгоцености и потом га спалио. Нићифор је био потпуно уверен да све држи у својим рукама и да је сада само питање времена када ће сломити отпор Бугара. Због тога је с охолом надменошћу поново одбио Крумову мирољубиву понуду и кренуо даље.
Док су Византинци били заузети пустошењем непријатељске земаље, Бугари су се повукли у кланце планине Балкан. Свесни да Ромејима тешко могу одолети на отвореном пољу, у Врбишком кланцу направили су заседу и мирно чекали. Византијска војска наступала је самоуверено не верујући да ће се Бугари усудити да ступе у битку. Али, 26. јула 811. године уследио је муњевит и изненадан напад у Врбишком кланцу. Када је видео шта се десило, цар Нићифор Први у паници и очајању наводно је рекао: „Чак и када бисмо добили крила, нико не би успео да избегне погибију!”
У расулу које је захватило редове Византинаца дошло је до страховитог покоља. Страдала је готово читава ромејска војска, елита византијског племства, а на несрећу и сам цар. Византијски хроничар Теофан потиштено је и с горчином закључио да је „цвет хришћанства био уништен!” Подсетимо се да су тада Бугари још били пагани, а хришћанство су примили пола столећа касније.
Крум је одсекао главу погинулог византијског василевса, натакао је на дугачку мотку и данима је разметљиво и славодобитно показивао племенима која су му долазила. Потом је скинуо цареву лобању, очистио је до кости, пресвукао сребром са спољашње стране и направио пехар из кога је пио на својим гозбама.
Било је то први пут после битке код Хадријанопоља и Валенсове погибије – дакле, после више од готово четири и по столећа! – да је један византијски цар изгубио живот у ратном окршају. Штавише, и царев син и престолонаследн ик Ставракије био је тешко рањен и њега су ужурбано пренели у Једрене, али било је извесно да ће тешко преживети. Упокојио се после неколико месеци, 11. јануара 812. године, у Цариграду, али је претходно, 1. октобра 811, морао да се одрекне престола и да прими монашки завет.
Уследиле су три тешке године за Византију, испуњене стрепњама и неспокојем, а управо када се спремао да нападне сам Цариград, бугарски поглавар Крум изненада је преминуо од можданог удара у априлу 814. године.


Манцикерт, 1071. године
Током читаве историје Византија је имала несрећу да је, грубо речено, непрестано морала да ратује на два фронта, источном и западном. На Истоку су непријатељи Царства најпре били Персијанци, потом Арабљани и напослетку Турци, Селџуци па Османлије. У 11. веку Византију је опасно угрозило надирање Селџука који су с лакоћом сломили арабљанске снаге у Азији, покорили читав низ области, продрли кроз Месопотамију и освојили калифову престоницу Багдад. Ускоро је читав део Азије до граница Византијског царства и Фатимидског калифата у Египту припао Селџуцима. Они су продрли кроз Јерменију, опустошили Киликију и упадом у Кападокију јасно ставили до знања да им је циљ да запоседну Малу Азију.
Управо у то време преминуо је цар Константин Десети Дука (1059–1067), а његова удовица Евдокија под притиском једног дела јавног мњења удала се за генерала Романа Диогена који је тада био једини у стању да нешто предузме против насртљивих Селџука. Нови цар Роман Четврти Диоген (1068–1071) био је војсковођа од заната и одмах је кренуо на Исток. Његови походи из 1068. и 1069. године могли би да се назову релативно успешним, али трећи се завршио тешким поразом.
У лето 1071. године дошло је до судара двеју војски, византијске – у коју су били укључени и многобројни страни одреди (Франци, Руси, Печенези, Узи, Нормани) – и селџучке коју је предводио султан Алп Арслан (1063–1073). Битка се водила у Јерменији, код варошице Манцикерт, надомак језера Ван. Раније се сматрало да је до битке дошло 19. августа 1071, али на основу података византијских Кратких хроника овај догађај помера се за читаву седмицу, на дан 26. август 1071. године.
Подаци сачуваних извора – византијских, источњачких и западних – у приличној су мери опречни тако да није лако разабрати шта се све десило. Несумњиво је да је византијска војска била бројно јача од селџучке, али и шаролика и мање дисциплинована. Утисак је да је византијски цар очигледно потценио противнике, па је војску поделио тако да један њен део – Нормани које је предводио војсковођа Урсел од Бајела – није учествовао у бици, већ је био усмерен на другу страну. Штавише, када је битка почела, они су се повукли на запад. У првој фази византијска коњица је напала, Селџуци су устукнули претварајући се да беже, а онда су се неочекивано окренули и у замку ухватили своје непријатеље. Ипак, главнина византијске војске напала је турске одреде, приморала их на повлачење и безбедно се вратила у свој логор.
Султану Алп Арслану следећег дана успело је да на своју страну привуче неке јединице Уза, племена веома сродног Селџуцима, но то је било још далеко од победе. Због тога је он предложио примирје, али су услови које је понудио Роман Диоген били неприхватљиви. Када је битка изнова почела, византијска војска под командом самог цара ударила је у средиште. Управо у том тренутку Андроник Дука, царев стари такмац, проширио је глас да је василевс поражен. Он је одмах напустио бојиште и довео до општег расула и повлачења. Роман Диоген нашао се у селџучком окружењу и очајнички се борио док није заробљен. Данашњи истраживачи сматрају да је један од разлога турске победе био и тај што су они вешто користили стрелце.
У првом часу пораз није био толико тежак. Византијски губици били су релативно мали, а Алп Арслан се према заробљеном византијском цару понео витешки и с њим потписао частан мир. Међутим, онда су ромејске размирице овај догађај претвориле у катастрофу с несагледивим последицама. Противничка странка у Цариграду, коју су предводили Јован Дука, отац манцикертског издајника, и Михаило Псел извела је неку врсту државног удара и на престо је постављен Михаило Седми Дука (1071–1078).
По повратку из турског заробљеништва Роман Диоген посегао је за заштитом својих царских права, па је дошло до грађанског рата. Његови противници су га на превару, погазивши дату реч, ухватили и ослепили. На вест о Романовом ослепљењу и смрти, 1072. године, Селџуци су почели да продиру у Малу Азију јер их уговор потписан неколико месеци раније више није обавезивао на мир. У Византији није било снаге која би могла да стане на пут турској најезди и они су за неколико година покорили највећи део Мале Азије. Освојили су чак и Никеју, град не тако далеко од Цариграда, кога су Византији повратили тек учесници Првог крсташког рата 1097. године.
Битка код Манцикерта била је значајна прекретница у византијској историји и догађај од светско-историјског значаја. Она је означила долазак Турака на малоазијски потконтинент и образовање њихове државе Иконијског султаната (Рум), с једне, и постепено пребацивање тежишта Византије у европске области, с друге стране. Модерна турска држава прославила је 1971. године на посебан начин, великим празником, овај догађај, односно, његову девету стогодишњицу.


Мириокефалон, 1176. године
Византинци су век после битке код Манцикерта, поново доживели тежак пораз од Селџука. Овога пута главни учесници били су византијски цар Манојло Први Комнин (1143–1180) и иконијски султан Килиџ Арслан Други (1155–1192). Током своје владавине византијски цар успео је донекле да поправи положај Царства према селџучком султанату Руму. Килиџ Арслан боравио је 1161. године у Цариграду као гост византијског цара и приређен му је величанствен дочек. Он се чак обавезао да ће Манојлу Комнину слати помоћне одреде и да ће му вратити неке градове у пограничном појасу. Међутим, због заузетости василевса западном политиком, султан је „заборавио” своје обавезе и, штавише, ободрен подршком немачког цара Фридриха Првог Барбаросе (1152–1190), заузимао све непријатељскији став према Византији.
На челу огромне војске Манојло Комнин запутио се у лето 1176. године према селџучкој граници. Цар је одлучно одбио султанову мировну понуду и наставио је поход. Килиџ Арслан избегавао је сукоб на отвореном пољу, па је само запосео дугачак и узак кланац Циврицу близу града Мириокефалона у малоазијској области Фригији. Уз то, послао је своје помоћне одреде да ометају кретање цареве војске. Они су спаљивали траву како би отежали исхрану византијских коња и тровали изворе и бунаре тако што су у њих убацивали лешеве и нечистоћу. И, заиста, Ромеји су током овог похода силно страдали од стомачних болести.
Селџуци су 17. септембра 1176. године у кланцу Циврица опколили византијску војску, напали је и потпуно поразили. Византинци су били као у клопци, немоћни да се супротставе на одговарајући начин. Осим тога, није било могуће успоставити никакву везу између појединих ромејских чета. Битка је потрајала цео дан. Погинуо је велики број византијских војника и неколико истакнутих војсковођа док је Манојло Комнин, у наступу малодушности, размишљао да остави своју војску и спас нађе у бекству. И византијски војници касније су за пораз отворено кривили цара. Ни наилазак ноћи није поправио стање и расположење у ромејској војсци. Како записује тадашњи византијски историчар Никита Хонијат, за оне који су успели да се спасу уследили су дуги бесани сати испуњени стравом и неизвесношћу.
Будући да су и турски губици били значајни, Килиџ Арслан прихватио је у вечерњим сатима Манојлов предлог за склапање мира. Према склопљеном споразуму, Византинци су били дужни да поруше две своје тврђаве у пограничној области, а после два дана остаци ромејске војске отпочели су одступање. Сам Манојло Комнин упоредио је овај пораз са катастрофом код Манцикерта сто пет година раније.


Филокрена, 1329. године
После грађанског рата који се у Византији водио од 1321. до 1328. године на власт је дошла генерација младих племића које су предводили цар Андроник III Палеолог (1328–1341) и његов најбољи пријатељ и сарадник, а касније и сам цар, Јован Кантакузин. Да су нови василевс и његова околина исправно проценили да су Османлије највећа опасност и да се на тлу Мале Азије решавала судбина Царства, показује и чињеница да су се у касно пролеће 1329. године, дакле, прве ратне сезоне по преузимању власти, на челу не тако велике војске запутили према Никеји, славном византијском граду у ком су одржана два васељенска сабора и која се тада налазила под турском опсадом. Први пут се догодило да византијски цар крене у непосредан сукоб са османским владарем, а у овом случају то је био емир Орхан (1326–1362).
Овај јуначни подухват, достојан сваке хвале, по Ромеје се ипак завршио неуспешно. Најпре је у чаркама недалеко од Пелеканона једна стрела погодила Андроника III у ногу, па су одмах морали да га отпреме у Цариград тако да у одлучујућој бици, која се одиграла следећег дана, није ни учествовао. Турски одреди су 11. јуна 1329. године, надомак Филокрене, града на источној обали Мраморног мора, осокољени пометњом коју је међу Византинцима изазвало рањавање цара, нанели тежак пораз византијским трупама. Није помогла ни изванредна присебност Јована Кантакузина који је једва спасао остатак војске и са тешком муком сачувао сопствену главу.
Ипак, упоређивање овог пораза са византијском катастрофом код Манцикерта 1071. године, што се понекад чини у научним списима, упркос извесној сличности која је примамљива, само је донекле оправдано. Слом Романа Диогена и византијских одреда, речено је, био је догађај од светског и историјског значаја, док је неуспех Андроника ИИИ Палеолога и Јована Кантакузина само један од завршних видова давно одлучених повесних токова и као такав ни изблиза нема тежину манцикертског краха. Показало се да је поход из 1329. године, у ствари, био последњи озбиљан подухват Византинаца на источном ратишту. За преостале византијске градове у Малој Азији, препуштене властитој судбини и ћуди исламског завојевача, више није било никакве наде н


Радивој Радић
odgoovorite sa citatom
Odgovor


Forumske odredbe
Vama nije dozvoljeno, postavljanje novih tema.
Vama nije dozvoljeno odgovarati na priloge
Vama nije dozvoljeno uploadovati dokumenta
Vama nije dozvoljeno obrađivati vaše priloge

BB-kod je uključen.
Smileys su uključen.
[IMG] Kod je uključen.
HTML-kod je isključen.



brojač posjetilaca

Powered by vBulletin® Verzija 3.8.4
Copyright ©2000 - 2024, Jelsoft Enterprises Ltd.
Powered by vBCMS® 2.7.1 ©2002 - 2024 vbdesigns.de
Vlasnik foruma nije zadužen za zaštitu ovdje unesenih tekstova, slika ili dokumenata.Za sve unesene tekstove, slike i dokumenta odgovaraju sami autori priloga!!! Ako slučajno dođe do kršenja tuđih autorskih i drugih prava, odgovoran je sam autor unesenog priloga, tako da se sam vlasnik foruma oslobađa bilo kakve odgovornosti!!!